* * *
Сву ноћ ми неко газио врт
И моју жуту ружу љубио;
Страшно је, кажу, лајао хрт,
А ја сам спавао, да не бих убио.
Мене је драги чувао Бог
Јер сам ко дете слатко уснио,
Иначе не бих из врта мог
Незвана госта жива пустио.
Хвала ти, Боже, што си ме спасио,
Залуд је доле вребала смрт;
Јер, док се тихо месец гасио,
У грање падао, онако црн,
Ја сам сањао да немам врт,
Да ми је ружа само трн.
Посмотреть на Яндекс.Фотках
* * *
Јутрос сам нашао ружу свелу
Згажену, на прашном путу,
После је тражио на сваком челу,
На сваком реверу и капуту.
Јутрос сам имао и једну мисао
Такорећи живу, на длану,
Тако сам лако са њом дисао,
Али је олако препустих дану;
Ех, што је нисам записао,
Свак би је радо потписао!
Јутрос сам нашао ружу белу
На прашном путу згажену, свелу;
Сад је тражим на сваком челу,
На сваком лицу и оделу!
«Ах, каква коса...»
НОЋ
Заспало село, и до, и гај...
Одавно спава и мој вод;
На свету једини старжар сам ја,
А ноћ мирише на крв и јод.
Шуња се ноћни ухода мук,
Добро познајем његов ход,
И као да носи звезда хук
Што су напале небески свод.
И само чкиљи месечев лук,
Док сипи с њега тајновит прах
По брегу на ком је заспао ћук,
Свуда је само магла и страх...
Човек је човеку одувек вук –
Путује тамом подмукли звук!
Посмотреть на Яндекс.Фотках
* * *
Сву ноћ самујем сам
И своје лето зимујем,
У ствари, радим шта знам:
Имам са немам римујем.
По сву ноћ самујем сам
И с дугом својим другујем,
Да сваком понешто дам,
Јер свима, свима дугујем...
Негде на белом папир пољу
Замислим како умирем,
Навучем на се панцир-вољу
И сонет узмем за рам,
Да песмом живот уминем,
Јер то је једино што знам.
Посмотреть на Яндекс.Фотках
НЕСНИ
Ноћ је... Још све сања,
Тихо капље мрак,
Са покисла грања,
На плот и сокак;
Још уморно село
Сладак снива сан,
Прекрива му чело
Месечев ђердан;
А ја сву ноћ димам,
Лутам, тетурам,
Одмарам се, хучем,
Као пуж претурам
И за собом вучем
Кућицу од рима.
«Девушки перед зеркалом» на Яндекс.Фотках
КЕТМАНИ
Све што смо до јуче хвалили,
Са оним за шта смо гинули,
На истој смо ватри спалили
И старе заставе скинули,
Па срца на копља низали
Да би их гаврани кљували,
И тако - наслепо лизали
Све што смо до јуче пљували.
Свете смо крчаге сломили
И из њих суштину просули,
На живе ране соли досули
И све домове раздомили,
Чак смо се и пепелом посули
Све да би се припитомили!
Посмотреть на Яндекс.Фотках
ДАКТИЛ ВАКТИЛЕ
Шта крију тамни понори
Где сунце крваво зашло је,
Да ли су страшни помори
Све што наш народ снашло је,
Или тек стижу страдања?
Од Страшног Суда могу ли
Наша нас пука надања
Спасити? Коме то, Богу ли,
Ми смо упорно чикали
И јалов инат товили?
Е зато сад јесмо и нисмо...
Нисмо, баш зато што ми смо,
Кад год смо на Њега викали,
Само за нуле словили!
Посмотреть на Яндекс.Фотках
* * *
Уморни анђели над светом бдију,
Некако брижни, тужни и нежни,
Јер се упорно и даље вију
Међу људима вихори снежни,
И јер су срца људска ледена
У свем том рушном вилајету,
А земља – љуска прободена,
Налик само бушноме јајету
Што се око празнине врти
И тужно лута Васељеном
Препуна беде, страха, смрти...
Гледају, тужни, на тај кадар
И добро знају да ће је Владар
Моћном гумицом једном стрти!
Посмотреть на Яндекс.Фотках
НЕМИР
С пира на пир
Носи ме луд
Ветар на пут;
Не знам да станем
Ни да преданем,
Да нађем мир...
Мир или вир,
За отров суд;
И само худ
Месец што сја
Све је и свја!
Путнику ноћи
Нема помоћи:
Страшни је суд!
Посмотреть на Яндекс.Фотках
РЕЧ
На врх језика реч кад ти је
Па неће никако својим путељком,
Пођи у крчму и плати је,
Куцни јој чашом, зовни бутељком.
И седи миран, лулу напуни,
Колутове гледај, не жури,
Не мари што ти се реч јогуни
Да се потчини стилској фигури.
Пола је лав, а пола жена,
Бескрајне су њене дубине...
Загонетка је то сложена
Прстима коби и судбине!
У некој крчми, у полутами,
Седи у углу и ћутке пуши,
А добрим вином реч намами
Што ти је запела, ко кост у гуши.
Попиј и ћути, шта ти фали,
Можда је добро што се крије...
Немој да жалиш што си мали –
Велике песнике реч убије!
Посмотреть на Яндекс.Фотках
Нисмо за каприце криви своје,
Нити за крви оркан клети.
Тешко се, мучно, дете моје,
Уз лестве љубави пети.
Кроз окно ври лед што се рони,
Сребрним трагом тишина луни,
О, веруј души, тој, што звони,
Затегнутој веруј струни.
Александар Блок,
крај 1917.
* * *
Има ли на свету овакве косе,
Витица што се овако вију?
Сада разумем све заносе,
Због њих ил пишу или пију.
А кад би знао, тај, што пише,
Какво оне скривају биће,
Ни реч написо не би више,
Прешао би одмах на пиће!
Баш ту ми слику, да избледи,
Разум упорно тамом скрива,
Мирим се, ћутим, али – шта вреди,
Она је под њом као жива.
Ко јесен лишће за првих студи
Поспем по њој мрак у праху...
Но, она ми твојим гласом суди
И виче „не, немој!“ - у страху!
И тад у оку твоме бистроме
Једна чиста заблиста суза...
Као да ми вели, дабоме,
Сваком је песнику потребна муза!“
Као што море ври, у пени,
Кад разума покипи сила,
Порука је да си Ти мени
То што је Ленка Лази била...
И док се разума бура вије
Ћутим, да је не срдим ичем...
А слика твоја по мени бије,
Ко сунце, сјајним својим бичем.
Да ми твоја слика не жути
Стиховима ћу јој рам посути…
Шта то значи, сама наслути,
Но истину свима прећути!
* * *
на Светог Луку
Данас је мој васцели свет!
Сад могу све, баш све ћу стићи...
Дивном си руком пружила цвет
Да се у моме срцу тићи!
Најлепша јесан сада је моја –
Вратила си ми опет ласте...
Сад, у раскоши живих боја,
Тићи се он, расте ли расте...
Он сада расте, а ја га појим,
Сваког ми дана дражи све више...
Знај – сад на свету срце постоји
Што бије за те, и мирише!
Посмотреть на Яндекс.Фотках
* * *
Не волим када море бесни,
Не волим када ветрови луде;
Навале тад сви моји несни,
Што су се крили којекуде,
Па ми искваре плаве зоре
Изрију моја мека свитања...
Не, не волим када побесни море:
Навале нека чудна питања,
Што су их ваљда таласи крили,
Или мрачне морске дубине,
Па ми се више ништа не мили,
Навале право из лубине
Давно скриване ноћне море...
Не волим када побесни море!
|
|
0 Коментари:
Постави коментар
Пријавите се на Објављивање коментара [Atom]
<< Почетна