ras-lament

ПРОФЕСОРУ СРБОБОРЦУ

Мој велики професоре, врли мој друже,

Све нам је црње и горе, свеле су наше руже...
Дани нам ноћне море, авети около круже...
Лајчаке, Липке служе, и цмачу њине одоре,
Да им се како одуже, ђетићи с Црне Горе.

А шта ли ће да се тићи сред плодне наше Србије?
И где ли су сад њени тићи, Бог да је јаки убије!
Да л' пут пронаћи умије, куд ли ће јадна стићи?
Да л' ће из њене мумије клица феникса нићи?
Ил само лоше глуми је освећен крш са Румије?

Шта кажеш на то, велики друже мој, -
Свали и нас у блато, гадни прљави сој,
Е, чик ми сада наброј ког све да зовнеш братом,
Ко ти је као свој, ко мачем витла за вратом?

Коме је ко сајбија, која је чија глава?
Ко сад на колац набија, ко сад тумачи права?
Ко да и даље спава, а ко да буде судија?
(Стара је била права, ова је баш старудија!)

Стара се звала Рашка, ова се зове Смрадија
Јер свака у њој вашка понеку жртву глође
И још би да је обашка, и све би да буду вође...
Горка је наша чашка... живела земља Страдија!

2008.

Радојица Нешовић