ras-recenzija Витомира Вулетића

РЕЧ

На врх језика реч кад ти је
А неће никако својим путељком,
Пођи у крчму и плати је,
Куцни јој чашом, зовни бутељком.

Па седи миран, лулу напуни,
Колутове гледај, не жури,
Не мари што ти се реч јогуни
Да се потчини стилској фигури.

Знај да је сфинга – лавица-жена,
Бескрајне су њене дубине...
Загонетка је то сложена
Прстима коби и судбине!

У некој крчми, у полутами,
Седи у углу и ћутке пуши,
И добрим вином реч намами
Што ти је запела, ко кост у гуши.

Попиј и ћути, шта ти фали,
Можда је добро што се крије...
Немој да жалиш што си мали –
Велике песнике реч убије!

ДАЛГА

моја збирка поезије

НОКТУРНО РАДОЈИЦЕ НЕШОВИЋА

ЗБИРКА ПОЕЗИЈЕ "ДАЛГА", Уб, 2007

Даровити интерпретатор руских песника, Радојица Нешовић, ћутке је у себи неговао сопствену песничку реч. У уводној песми своје збирке он није издржао да не каже како је морао да пропева „Еда се не би угушио“. Овим је исказана неопходност да се пева, не намера да се то чини. Испробао је своје лексичке, ритмичке и еуфонијске могућности интерпретирајући врхунску руску поезију. У његовом развијеном и веома осетљивом резонатору одјекивали су звуци Пушкинова, Блокове, Јесењинове лире, а негде у дубинама његовим сопствени звуци су се преплитали са звуцима оригинала и постепено се осамостаљивали, да би у овој збирци добили свој сопствени исказ.

Кад се прочита ова збирка од почетка до краја, читалац осети како се у таласима преливају ноћ, тишина, снежна белина, јата звезда. Уместо елегичних медитативних тонова класичног ноктурна, у овој књизи осећа се природно, здраво осећање света, које на мелодијски танан начин уобличава и носталгију за детињством, за завичајем, за родном природом, оном коју је несвесно упијао у себе откако је угледао ноћно небо и звезде. Понео је он у себи из најранијег детињства тишину, препуну тихог звучања носивог вечним вредностима живота.

Нешовићев Ноктурно ослобођен је молске интонације и мелодијски уобличава поимање живота и света на основама генерацијског искуства блиских земљи и природи. Збирка почиње изливањем унутрашњег императива да се мора певати, а завршава се епиграматским „Доста сам и ја ћутао!“ И пролог и епилог збирке указују на неприметну рационалну ноту ове поезије. Они претварају збирку у један велики рондо. А та рационалност, уз изразит смисао да ослушне даљине и тишине, указује да овај песник има чврсте везе с матером земљом и оним што она дарује човеку.

Збирка има седам делова – „Мук“, „Одјек“, „Јек“, „Хук“, „Венац“, „Бреме“, и „Отети сонети“, сваки од њих има посебно значење. Ових седам микроцелина као да указују на симболику броја седам. Могао би се сваки од њих упоредити са по једним даном у недељи. Нешовић пева у везаном стиху, што нас враћа у времена његове апсолутне доминације. За сваку од ових микроцелина пронашао је одговарајући мото, што указује на његову повезаност са другим ствараоцима. О „Одјеку“ он своје песме посвећује Јовану Дучићу, Милану Ракићу, Матији Бећковићу, Благоју Баковићу, Александру Пушкину. Катрен је најомиљенија строфа овог песника. И тиме он подсећа на нашу класичну поезију. У овој књизи често се сусреће рондо, у коме се у почетној строфи назначује тема, да би се у завршној строфи поновили стихови из прве, који обично звуче битно друкчије и снажније од прве строфе. После разраде теме ови стихови делују као пароксизам. Поновљени стихови у завршној строфи из прве строфе понекада су у инвертованом облику.

Једна од класичних форми песме код Нешовића је сонет. У Далги их је преко двадесет. По провереном обрасцу, сваки од ових сонета састоји се од два катрена и две терцине, од укупно четрнаест стихова. Нешовић је поштовао узусе ове песничке форме и задржао обавезну риму, најчешће унакрсну, по формули abab abab cdedce, ређе се могу срестио наизменичне риме, као у песми Елегија, још ређе обгрљена рима.

Из организације песничког израза види се колико је Нешовић овладао техником лексичко – музичких могућности израза.

Витомир Вулетић

Нови Сад, 2007.

ПОВОДОМ НОВЕ КЊИГЕ ВИТОМИРА ВУЛЕТИЋА,
Уб, 2007

Витомир Вулетић - СУСРЕТИ СА СОБОМ

„Једино је уметност у стању да узвишено спасе од незапаженог ишчезнућа.“

Од свог рођења човек се непрестано налази у процепу између нужности и тежње ка слободи. Нужности и сурове околности спутавају, успоравају, отуђују а оно што је људско на њима се кали: „на муци се познају јунаци!“.
„Онај који је успео да се, бар за тренутак, ослободи једне од околности која се њиме поиграва – постигао је много – приближио се неостваривом, вечном идеалу слободе“. Овако почиње једна дивна и садржајна, узбудљива и богата, драматична и болна, и, можда је то и најважније рећи – смирена и блага, а тиме и победничка, аутобиографија. Кад кажем аутобиографија, нисам задовољан таквом одредницом за књигу „Сусрети са собом“ проф. Витомира Вулетића. За пажљивог читаоца та је књига и аутобиографија, и аутобиографски роман, и својеврстан филм, фино мемоарско плетиво, путописна арабеска, бескомпромисан есеј, и, како сам је ја доживео, чиста лирика и тријумф човека над свим могућим тривијалностима и приземностима које га у животу на сваком кораку вребају и искушавају. То је аутобиографија човека који је „хитнут вољом сиромаштва из топлине породичног гнезда“ постао сведок и био учесник многих колосалних дешавања, а и објекат необичног сплета околности које су се његовим животом бесомучно поигравале, чевека који је, срећом, „на време интуитивно схватио да се у таквом једном свету може сачувати и опстати само свесном тежњом ка унутрашњој равнотежи“. Кад кажем победничка, потпуно сам задовољан атрибутом којег сам уз ову књигу могао да се сетим. Јер, говорити са таквим миром, господствено и благородно, без трунке злурадости, субјективности и осветољубивости, може само победник. Човек свестан победе, а сумирајући битке, показује своју величину тиме што побеђено време, околности, заблуде, тривијалност овога света и нискости до којих се људска душа може да спусти, не осуђује већ разуме, не жигоше већ позива за сведоке, не приговара него прашта. Целог свог живота проф. Вулетић се само за то и борио – за међуљудско уважавање, за слободу личности и слободу уметности по цену личног страдања и подвижништва. Само човек који је у себи успео да однегује упоришта могао је да достигне унутрашњу равнотежу и самопоуздање. А само човек са унутрашњим самопоуздањем могао је бити кадар да издржи све што један такав живот може да донесе. Толико колосалних догађаја, потреса, ратних вихора и личних драма довољно је и за два живота. Почев од сиромаштва у детињству, преко школовања под страшном сенком исте те немаштине, ратних вихора, голооточке голготе, непрестаног ухођења и потказивања, бескомпромисне битке на пољу уметности да би се проникло у сложена савремена књижевна дешавања, проф. Вулетић је ишао за својом Даницом, вођен непогрешивим унутрашњим импулсом и девизом коју је у својој књизи подвукао: „Треба волети уметност у себи, а не себе у уметности.

Сећам се, да сам, када сам читао путописе Јована Дучића, Милоша Црњанског, Исидоре Секулић, Растка Петровића, Стевана Пешића..., имао неодољив осећај да сам сва та места о којима сам читао, лично посетио, све то доживео и све видео. Такође, кад сам, доста давно, читао књигу Иље Еренбурга „Људи, године, живот“, на нека сам се места враћао по више пута. Ова ме књига на ту подсетила. У њој има толико мудрости, толико финих запажања, толико луцидних закључака. И из ове књиге сам неке делове читао више пута.

Имао сам срећу да руску књижевност, поред осталих, учим од Милосава Бабовића и Витомира Вулетића. Стекао сам снажан утисак да су они толико различити, спаја их „само“ иста љубав према руској књижевности. А то „само“ није мала ствар. Обојица су преживели једно веома турбулентно време, које је на обојицу, а обојица су веома мислећи и веома радни људи, морало снажно деловати и оставити неизбрисиве трагове у њиховој свести. Онолико колико је професор Бабовић, бивајући строг, оштар и борбеног духа, постигао бавећи се књижевношћу, онолико колико је истим тим особинама деловао на своје студенте, који су га се, то се просто мора констатовати, буквално плашили, исто је толико постигао и професор Вулетић, али на сасвим други начин – смиреношћу, урођеним тактом и неговањем принципа равноправности. Будући смирен, благородан човек, господин у правом смислу, он је оставио неизбрисив траг код свих који су се бавили књижевношћу учећи је од њега.

Ову сам аутобиографију разумео употребивши кључ који је у њеном плетиву сакривен. Тај кључ је реченица: „Једино је уметност у стању да узвишено спасе од незапаженог ишчезнућа.“ (стр. 246)

Тридесет и пет поглавља у којима пулсира огромно море животā, људских судбинā и ликова које је на свом животном путу сретао професор Вулетић, било уживо, било проучавајући књиге непролазне уметничке вредности, судећи о њима и пажљиво их анализујући, као тридесет и пет кругова, сместило се у један савршен, који, да ли случајно, почиње насловом „Пред зору“, а завршава се насловом „Даница“. Од тренутка кад се књига узме у руке до часа кад се склопи прочитана, као да је протекао онај неухватљиви интервал између праскозорја и доласка Данице. Имам храбрости да у томе угледам некакву симболику: „Мој простор којим сам се кретао окренут је Истоку, у идејном и у физичком смислу. То тумарање по источним хоризонтима као да ме је чинило спремнијим за рад и за трпљење.“ – каже у уводу књиге њен аутор. Задивљујући број ликова који се у овој књизи могу да сретну - од чланова породице до ликова из романа Достојевског - оживели су под пером Витомира Вулетића. На мене је снажан утисак оставио опис сусрета са Николајем Велимировићем, данашњим светитељем. Он је свакако благословио своје ђаке и снага његове речи их је запљуснула. Шта ли им је рекао?

Кроз стихију времена, трагичних заблуда и страдања мог племена до мене као да допиру речи: „Свуда и на свакоме месту тражимо себе!“

А нашег су професора на животни пут испратили речима: „Ако бежао од зла, нашао добро, ако бежао од добра, нашао зло.“

Кад се ова књига прочита неминовно нас врати на почетак – Учинио је колико је могао, отрпео је колико је морао.

Имао је среће, на том је путу сусретао себе.

Десетог децембра 1980. године његов живот озарила је нова звезда и донела нову светлост, нову снагу. Родила му се унука Даница. Њеном се појавом и ова књига завршава. Надамо се скором сусрету са професором, у новој књизи. Долазе бурне године, драматични догађаји, тешка искушења за наш народ чији су сведоци и сви они који су те године рођени. А какво се благо крије у следећим томовима наговештава запис за, сада већ далеку, 1978. годину: „Више од две године сваке вечери бележим оно што се догађа и како то у мени одјекује. Овај ми је посао постао саставни део живота, као религиозном исповест и причешће. Осећам се празно, изгубљено и бесмислено када ми се деси да не успем увече да се дружим са својом бележницом. Овим својим белешкама узнемиравам себе, лутам по сопственим духовним просторима, у које сам, не тако давно, и себи забрањивао улаз“,

Свако ко је у плетиву ове књиге пронашао кључ с нестрпљењем очекује наставак.

„Једино је уметност у стању да узвишено спасе од незапаженог ишчезнућа.“

Уб, августа 2005.
Радојица Нешовић