ПЕСНЬ О СОБАКЕ
НАШИ ПРЕВОДИ ЈЕСЕЊИНОВЕ ПЕСМЕ О ПСУ
(Из књиге: М. Сибиновић, Индивидуална конкретизација књижевног дела, Универзитет у Београду, Филолошки факултет, Београд, 2012)
1.
Историја књижевности показује да се вишекратно превођење књижевног дела практикује кад је због развоја поетике превођења, или књижевног језика на који се преводи потребно учинити покушај да се дође до поетски потпунијег и упечатљивијег преношења изворника у нову културно-језичку средину. Ти покушаји су, разуме се, истовремено и стваралачки изазови за нове генерације књижевних стваралаца. Додатни подстицај за поновно превођење у новије време понекад је и коњуктура. Интересовање читалаца за одређеног писца или одређено дело издаваче доводи у прилику да у настојању да дођу до свог издања које ће на књижевном тржишту имати прођу, у контексту решавања питања преводилачких ауторских права — траже нове преводиоце. Новим преводиоцима, пак, осим што им отвара простор да се окушају као ствараоци и упореде са признатим претходницима, омогућује боље позиционирање у културном животу своје средине.
Јесењинова Песнь о собаке преводи се на наш језик већ седамдесетак година. Њен први превод добили смо 1931. у књизи коју је приредио и превео Миодраг М. Пешић, а најновији 2010. године у књизи Песме коју је приредио и превео Радојица Нешовић. За тих седамдесет година претакаали су је на наш језик многи истакнути, као и мање познати српски и хрватски песници и преводиоци, попут Миодрага Пешића, Златана Јакшића, Анте Муљачића, Густава Крклеца, Слободана Марковића, Драгутина Маловића, Божа Булатовића, Добрице Ерића, Момира Војводића, Стјепана Лучина, Љубомира Глигоријевића, Милана Вуковића, Миливоја Баћовића, Радојице Нешовића и др. И поред непобитне чињенице да ће се увек наћи и претенциозни људи који улазе у преводилачке авантуре без свести о укупном склопу оригинала, без реалне процене сопственог знања и стваралачких способности, може се констатовати да укључивање оволиког броја преводилаца у поетско уобличавање Јесењинове песме на нашем језику по свој прилици није безразложно. Јер све то може функционисати тек уколико је у постојећим преводима и заиста остало маневарског простора за побољшање преводилачких решења.
Биће занимљиво погледати које управо карактеристике Јесењиновог оригинала за преношење у нашу културно-језичку средину представљају проблеме чије решавање отвара простор за толике преводилачке варијације.
2.
На релацији руски–српски језик већ на самом почетку отвара се питање: како превести наслов Јесењиновог дела — Песнь о собаке? За песму као дело које припада уметничкој поезији у руском језику се употребљава реч стихотворение. Реч песнь, позната још из старе књижевности, односи се на песнички текст који се изговара певањем. У преносном значењу она може бити ознака и за књижевно лирско песничко дело, али увек са стилском нијансом која упућује на песму блиску народу, утеловљену било у фолклор, било у црквену обредну поезију. Наша реч песма, иако она семантички обухвата и ово значење, међутим, није тако стилски обојена, да би се могла доживети као лексема која указује на епску дубину што превазилази оквире индивидуализоване уметничке творевине1, карактеристичне за значење руске речи стихотворение.
Додуше, у нашој књижевној ризници постоје старе речи п(ј)есан и п(ј)есам са којима би се, можда, и могло потражити делимично преводилачко решење за овај наслов. У Речнику српско хрватскога књижевног језика Матице српске као извори из којих су оне ексцерпиране наводе се хрватски писци А. Шеноа, Јосип Косор и М. Крлежа. Међутим, можемо их наћи и код српских књижевника: сетимо се, рецимо, познате песме Миодрага Павловића с насловом Научите пјесан. Али невоља је у томе што, у време кад је Јесењинова песма освојила срца српских љубитеља поезије, њен преводилац није уочио или није осетио потребу да и сам у наслову направи отклон од уопштене лексеме песма. Неупућеном читаоцу касније промене већ познатог му песничког текста могу се учинити чак својеврсним светогрђем. Проблем је, такође, у томе што би реч п(ј)есан или п(ј)есам отворила простор ка епској дубини и универзалности доживљеног својом архаичношћу која извире из духовне црквене традиције, али је питање да ли би се из те речи могла наслутити и аутентична нит народске фолклорне традиције. А таква промена наслова удаљавала би од у нас већ прихваћене пешићевски пренаглашене Јесењинове "народскости", тако да би и то могло наићи на одбијање. Додуше, за укључивање семантичког наговештаја о фолклорној утемељености можда се могло размислити о решењу које је наш познати слависта и луцидни преводилац руске поезије Милорад Живанчевић дао у свом преводу Љермонтовљеве поеме Песня про купца Калашникова, где је руска реч песня преведена као балада...
Изгледа да ни други део наслова Јесењинове песме није много једноставнији за превођење. Руска реч собака је именица која означава, без полне спецификације, животињу познату као давнашњи човеков пратилац, која одговара нашој речи пас или куче (додуше, као синоним и у руском се, мада мање фреквентно него у нашем језику, употребљава и реч пёс). Полну спацификацију свог пса Јесењин даје тек у првој строфи речју сука, чије је основно значење: женка пса, вука и др. припадника овог животињског рода. Извлачење у наслов речи пас могло би значити да песник садржину песме (трагедију кучке чију штенад убија газда) ставља у шири контекст односа између човека и пса уопште.
На први поглед, могло би се рећи да језичко-културолошке разлике не би требало да представљају неки посебан проблем за превод другог дела наслова и садржине ове песме на наш језик, али постојећи преводи то не потврђују.
3.
У вези с преношењем Јесењинове песме Песнь о собаке није нимало наивно и једноставно питање: како конкретизовати метричко-ритмички и еуфонијски израз који би у оквиру постојеће традиције и праксе у нашој књижевности давао простор да се пренесе сликовна, односно предметно-логичка и укупна естетска садржина изворника?
Јесењинов оригинал испеван је стиховима неуједначене дужине с доминацијом седмераца и осмераца — 6-ац: 1 (3,57%), 7-ац: 9 (32,14%), 8-ац: 10 (35,71%), 9-ац: 6 (21,43%) и 10-ац: 2 (7,14%) — без сталне цезуре. Песнички исказ није уобличен према правилима силабичко-тонског система версификације (акценти су по слоговима у стиху распоређени процентуално овако: 21,41 42,85 42,85 14,28 39,28 53,57 29,62 77,77 25,00 0,00). Статистичка анализа показује да је песнички исказ у овом делу организован, заправо, према правилима тонског система версификације (наиме, организована према броју акцената појединих речи или синтагматичко-интонационих целина у стиху, ова песма је исказана у 26 троударних/троакценатских/троиктусних и 2 двоударна/двоакценатска/двоиктусна стиха): 26 (92,86%) по моделу: "Утром, в ржанОм закУте / Где златЯтся рогОжи в рЯд" и 2 (7,14%) по моделу: "ПричЁсывая языкОм".
Ритмичку уједначеност песничког исказа у овој песми учвршћује и регуларна рима — унакрсна, у непарним женска, у парним стиховима мушка. Пада у очи, међутим, да су међу тим римама само три пара остварена према правилима класичне риме (ряд–щенят; бежала–дрожала; боков–щенков), а чак 11 парова спада у примере тзв. непотпуних рима (закуте–сука; ласкала–подталый; языком–животом; куры–хмурый; шесток–мешок; бежать–гладь; обратно–хатой; звонко–тонкий; скуля–полях; подачки–собачьи; смех–снег).
Сви побројани подаци о ритмичко-метричким карактеристикама Јесењинове песме садрже и семантичке сигнале који су значајни како за њено разумевање, односно доживљавање њене садржине, тако и за песниково позиционирање у ужем националном, али и ширем књижевноисторијском контексту. Основ за овакву тврдњу налазимо, поред осталог, у следећим чињеницама.
Још скоро век раније од настанка Јесењинове песме и Пушкин и Љермонтов су указивали да силабичко-тонски систем версификације, преузет из европске адаптације античког стиха, није у складу са природним устројством стиха у руском националном фолклору. Пушкин у својим "бајкама", а Љермонтов у поеми Песня про купца Калашникова већ су покушали да то природније устројство руског стиха, засновано управо на уједначеном броју акцената у стиху и тросложним клаузулама, инкорпорирају и у традицију руске уметничке поезије. Овом линијом је све време ишла стваралачка пракса тзв. руске "народске" уметничке поезије XИX века, оваплоћена у делима Кољцова, Никитина и Њекрасова као њених најистакнутијих представника. Њекрасов је у том кључу спевао и велику поему под насловом Кому на Руси жить хорошо. Међутим, и други руски песници, већ од краја XИX и почетка XX века, осећајући потребу за проширењем изражајних могућности силабичко-тонског стиха, постепено почињу да праве различите варијације отклона од традиције повременим регуларним изостављањем ненаглашених делова класичних тросложних стопа. На местима изостављених делова стопа, на фону интонационе инерције базичне силабичко-тонске интонације у песниковом исказу осећали су се својеврсни прекиди, "паузе", па је такав стих називан "паузник", али су такав стих неки доживљавали и као стих сегментиран на делове (рус. "доля"), те је називан и "дољник", што би се на наш језик могло пренети као "деони стих". И у "паузнику", односно "деоном стиху" био је повећан значај броја акценатских удара за ритмичку слику стиха, тако да је та тенденција представљала прелаз за спајање са следбеницима фолклорне поетске тенденције и стварање ширег полазишта за афирмацију новог система версификације, коју су остваривали, пре свега, симболисти и футуристи.
Јесењин, дакле, и у овој песми, насталој у другој деценији XX века, иступа не само као заговорник народне традиције, већ, у оквиру тога, и као један од протагониста ондашње авангардне, модерне поезије. Његова "песан" о псу, дакле, осим што тематски проистиче из традиционалне сеоске свакодневице познате из тонски стиховане народне песме, повезана је исто толико и са трагиком текућег, савременог живота. Наиме, Јесењинова супруга Софија Толстој у својим успоменама бележи: "Случај као што је онај описан у тој песми Јесењин је доживео у својој раној младости. Суседов пас се оштенио и домаћин је сву штенад побио. Јесењин је и сам причао о томе, а његова мајка Татјана Фјодоровна сећа се како је... под тим утиском написао песму." Идеолошки острашћени "пролеткултовци" у часопису "Пролетерска култура" у нападу на песника 1919. године написали су: Јесењин "постао имажиниста и у новој одећи нам нуди окоћену кучку... И то у ово време кад се свет гуши у крви грађанског рата, кад се рањеном пролетаријату од напора врти у глави!" Очито, у својој острашћености, нису могли да осете да је управо та песма могла бити и песников протест против текуће људске острвљености. Јер, лексички (у наслову) и ритмичко-метрички излазећи из фолклорних корена, он представља керушу-мајку из рода човековог исконског верног пријатеља пса, која је прецркла од туге, због тога што јој његов савременик сељак, из рационалних побуда, немилосрдно убија целокупан пород! У књижевноисторијској литератури већ је с правом констатовано да је Песнь о собаке заснована на мисли о људској нечовечности као и песма Мајаковског Како сам постао пас (Как я сделалася собакой) — коју Л. Л. Бељска види као могући подстицај за Јесењина да иступи са својом верзијом теме (према Бељској, Јесењин, за разлику од Мајаковског, не говори о "отуђености и одбачености личности у друштву", о "озверелим људима", него показује да је и пас способан за дубока осећања, инсистирајући на тези да је та "неизмерна и безгранична" материнска туга за својим породом "недоступна разуму 'натмуреног газде' који равнодушно, по навици, обавља уобичајену у сеоском животу 'ствар' – 'дављење у води' још слепе штенади). Вероватност тематског надовезивања на Мајаковског као изразитог протагонисту нове, модерне версификације Песнь о собаке такође сврстава и у уметничка дела настала на таласу преображаја руске поезије који потиче са извора сопственог културно-језичког потенцијала. А да је у Јесењиновој песми реч о актуелној поетској садржини наговештава и карактер рима у његовом песничком исказу: доминантне у њој "непотпуне" риме, које своју генезу вуку из руског неримованог епоса, заправо су и један од "новитета" нове, модерне руске поезије почетка XX века.
4.
У превођењу било које песме, због варијација неизбежних при проналажењу значајних ритмичко-метричких и еуфонијских еквивалената у новој језичкој структури, разуме се, треба имати на уму битне предметно-логичке тачке (лексеме или слике) без којих превод априори не може донети ни приближно адекватан оригиналу семантичко-естетски утисак. Које су то лексеме или слике у овој Јесењиновој песми?
Из анализа књижевног контекста настанка ове Јесењинове песме у постојећој књижевноисторијској литератури занимљиво је њено упоређење са симболистички усмереном песмом Глеба Анфилова (1886—1928?) Собака, написаном 1913. године. Л. Л. Бељска мисли да је коначни подстицај за конкретизацију иницијалне ситуације своје песме Јесењин добио из Анфиловљевог дела: "ујутру у забаченој шупи, на старој прњи халата кучка доноси на свет своју штенад...
Садржина Анфиловљеве песме своди се, у суштини, на једно — долазак на свет 'драге, непојмљиве штенади', коме је дат мистични карактер. Тихи мир свитања, знаци зоре, неко тајанствен — комплет је симболистичких атрибута који су у то време стигли већ да се претворе у шаблон. А за Јесењина тај акт рођења, без икакве тајанствености... представља полазну тачку приче. И пас, који је код Анфилова повод за религиозне асоцијације, постаје главни јунак Јесењинове песме. У њему нема Анфиловљеве недоречености ни симболистичког подтекста, ни сладуњавости и разнежености пред сликом стрпљиве и срећне породиље — све је наглашено прозаично: она није родила већ се оштенила, то није пас већ кучка, то се не догађа у шупи већ у амбару за раж, не на халату већ на рогожи.
Погледајте како се слично и у исто време контрастно развија радња, што се посебно осећа у последњој строфи: подударност конструкције и контраст смисла — Драге, непојмљиве штенце према Седморо риђих штенаца."
Дакле, преводилачка емпатија мора сачувати све лексеме и слике које чине отклон почетне ситуације из песме од у оно доба стандардног и већ шаблонизованог симболистичког поетског арсенала. На том плану, у преношењу на наш језик озбиљан проблем представља Јесењинова изворна слика места где је кучка оштенила своје младунце. Наиме, то није као код Анфилова "отдаленный сарай" (удаљена, забачена шупа), већ "ржаной закут". Постојећи стандардни, али и енцикопедијски речници руског језика указују да је лексема "закут" за превод на наш језик доста тврд орах. Пре свега, у неким речницима није ни забележена, што показује да је неуобичајена, тј. да не спада у фреквентне. А у речницима у којима је забележена окарактерисана је као лексема из народних говора тек у појединим регионима руског говорног подручја, са значењем: стаја, амбар, остава за зрнасту храну. У одговарајућем нашем амбијенту сеоског газдинства то би могао бити, заправо, ајат, трем испред штале изнад које је саграђен амбар. Под таквим ајатима се некада, у припреми вршаја, слагало снопље довезено с њива. Ајат из Јесењинове песме, очито, био је испуњен сноповима ражи... Додуше, вероватно би Јесењинов "ржаной закут" одговарао и нашој плевњи, коју Јован Цвијић овако описује: "Најчешћа је зграда уз моравско-вардарску кућу племња или плевња, стара хлевина. То је зграда у облику куће приземљуше, од плетари, ћерпича или камена, блатом олепљена, покривена ражаном сламом..." (Јован Цвијић, Сабрана дела. Књ. 2, Београд, 1987, 289) Оваква замена, заправо, не би представљала удаљавање од оригинала. Управо Цвијић је још скоро пре једног века констатовао нешто што и преводиоци морају имати на уму: "Типови јужнословнских кућа на Балканском Полуострву развијали су се... под сасвим друкчијим природним и културним погодбама него куће Руса, Пољака, Чеха и Лужичких Срба. И кад се нађу исте или сличне речи којима се код већине Словена обележавају поједини делови куће или стаја око куће, оне код јужних Словена махом нешто друго значе, везане су за друге делове или предмете. Зато није плодна и махом је несигурна метода слависта кад се труде да паралелно прате развитак јужнословенске куће са кућама осталих Словена." (На истом месту, 262)
5.
Међутим, иако је у интерпретацији Јесењинове песме инсистирала на његовом контрастирању Анфиловљевој симболистички артикулисаној слици доласка на свет седморо штенади, назвавши Јесењинов поступак намерном "прозаизацијом", и сама Бељска осећа да и тако "прозаизована" уводна слика уопште није непоетична. Имајући у виду богату књижевноисторијску литературу у којој се указује на важност боје у регистру Јесењиновог лирског исказа, она прати смењивање боја као основе естетског уобличавања трагичне приче која је заправо предмет песникове поруке. Попут и неких других аналитичара, примећује да је за почетну ситуацију у Јесењиновој песничкој слици овде карактеристична жута боја (у нијансама: риђа штенад, рогоже које се злате на јутарњем сунцу), да је трагедија у композицији песме у знаку тмурних тонова црне боје, да наду у ипак срећан исход за тренутак отвара боја месеца на фону небеског плаветнила које наткриљује потонулу у мрак Земљу, а у финалу ту наду покопава падање у снег, "попут звезда", "златних" мајчиних очију. Познаваоци Јесењинове поезије, иначе, знају да је песник снежну белину руског пејзажа доживљавао и као мртвачки покров распрострт преко његове земље ("Снежная равнина, белая луна // Саваном покрыта наша сторона" — "Снежне равни, беле месечине сјај, // Покровом мртвачким застрт родни крај").
У тражењу битних предметно-логичких тачака (лексема или слика) које су предуслов да превод оствари приближно адекватан оригиналу семантичко-естетски утисак могли би нам бити оријентир и закључци Г. Г. Громове које она даје у конспекту за јавни час намењен ученицима завршних разреда средње школе. Проширивши пажњу и на звуковну компоненту, Галина Герасимовна Песнь о собаке, анализирајући строфу по строфу, карактерише овако: 1. строфа — боја жута, риђа и златна, светлост нежна, мека, свечана тишина: "Штенци се рађају ујутру, кад се свет налази под окриљем сила светлости и добра. И свет је, у свечаној тишини, замукао пред чудом рођења. Новорођеним штенцима све је обећавало животну срећу." 2. строфа — боја црвено-црна, загасита, шум и жубор воде: "Срећна керуша-мајка се одмара од порођајних мука. Штенци леже припијени уз њен трбух, крај кога осећају топлину и сигурност." 3. строфа — љубичаста и црна боја, тмина, мук замора и бат газдиних корака: "Наступила је власт таме, зла и рушења. Риђи, као сунце, штенци убачени су у мрачан загушљиви џак. Свет ћути." 4. строфа — светлост бела, тама, шкрипање: "'Дуго, дуго' је дрхтала површина воде. То значи да је пас дуго стајао и гледао у дрхтаву воду која је сакрила његову децу. А човек је извршио убиство и мирно кренуо кући. За њега је то што је управо учинио обичан део животне свакодневице, ситница." 5. и 6. строфа — безбојни фон и наранџасто-златна мрља, мрак, жалосна тишина претварају се у плаву, златну и црну боју, у звучни сјајни мрак и тишину из које допире "звук" златних звезда, из чега следи констатација за 5: "На неко време свет је добио чујност и боја, и звука. Као да је за тренутак озарен. Али месец 'вара' и сакрива се." Потом и за 6. строфу: "Сада постаје разумљива претходна 'чујност'. За тренутак је свет поново постао пун боја и звукова, али их је изгубио кад се изјаловила нада керуше да јој је остало живо бар једно дете." На основу 7. строфе, са златним звездама пасјих очију које, у тами и муку, падају у белину снега, Громова Јесењинову поруку тумачи овако: "У Јесењиновом свету подједнако је вредан сваки живот: животиње, биљке и људи... туга керуше која је изгубила своју штенад — то је материнска туга, која ни по чему није мања од људске. Цео свет смрћу и само једног живота губи део себе. И тугује због губитка."
Ма колико цитиране констатације, прилагођене школском дечјем узрасту, деловале и донекле поједностављено, оне могу послужити као својеврсна координатна мрежа која ће помоћи да се у преводу не изгуби нешто што је од значаја за смисаоно-естетичку вредност песме.
И најзад, у оквиру анализе битних предметно-логичких тачака (лексема или слика) ове Јесењинове песме, не можемо ћутке прећи преко једног посебно занимљивог детаља. Наиме, у 5. строфи оригинала о керуши која се, измучена, враћа кући, читамо: "А когда чуть плелась обратно, // Слизывая пот с боков“" — "А док се једва вукла назад, // Лижући зној с бедара". Међутим, колико нам је познато, пси немају знојних жлезда, тако да се они не могу знојити... Шта тај зној с керушиних бедара значи? Да ли Јесењин за ту особеност пасјег организма није знао, па је на том месту само направио (одиста мало незгодну) грешку? Или је, можда, ово нека врста хиперболичног наглашавања керушиног бола због губитка деце? На та питања је тешко наћи поуздан одговор.
6.
Шта су наши преводиоци током 79 година превођења чинили са Јесењиновом песмом?
Што се наслова тиче, на нашем језику добили смо његове три варијанте: Песма о керуши, као решење за које се определио први преводилац, М. М. Пешић, а поновили су га још Д. Маловић, Д. Ерић, М. Вуковић, М. Баћовић и Р. Нешовић, затим Пјесма о куји, односно П(ј)есма о кучки, као решење које је лансирао Г. Крклец, а учинило се прихватљивијим и С. Марковићу, М. Војводићу, Љ. Глигоријевићу и С. Лучину; и најзад Кучка, наслов који се због нечега учинио прикладним Б. Булатовићу. Занимљиво је да су сви ови преводиоци пренебрегли особеност руске речи песнь (песня) и, неки свесно, неки спонтано, вероватно, под утицајем Пешићевог ауторитета — прибегли поступку семантичког уопштавања, у теорији превођења познатом под називом преводилачка неутрализација. За поједностављење изворника определили су се и занемаривањем чињенице да Јесењин причу о трагедији мајке керуше, кује, односно кучке — у наслову подиже на један виши степен уопштености (песма, уосталом, говори и о насилној смрти керушиних младунаца међу којима је могло бити и мужјака). Варијанта куја, односно кучка, као ознака зе женку кучета, с обзиром на то да и керуша, као ознака за женку кера, а како се види и из "Речника српскохрватског књижевног и народног језика" САНУ, лексема кер има заначење и: "пас уопште" — заправо не доноси ништа битно ново. Показује, додуше, жељу преводилаца, на челу са Крклецом и Марковићем, да се њихов превод разликује од популарног Пешићевог.
Жеља за одвајањем од Пешића, међутим, садржи резултате и који је, на плану преношења Јесењиновог ритмичко-метричког песничког исказа — чине значајнијом.
Наиме, Пешић је Јесењинов стих у коме превладавају осмерци (35,71%) и седмерци (32,14%), уз нешто мање деветераца (21,43%), претворио у силабички српски асиметрични десетерац. Додуше, интонативно састављен од по три акценатске целине тај асиметрични десетерац је истовремено сачувао и Јесењинову изворну структуру троударног/троиктусног тонског стиха. Тако је, слично структурираним стиховним исказом, преводилац учинио препознатљивом ону нит која песму везује с народном фолклорном традицијом песничког исказа. Као да је тиме извршио компензацију изгубљеног у наслову преводилачком неутрализацијом при превођењу речи песнь.
Морамо рећи да ни ово решење није идеално. Већ смо указали на то да је Јесењин својим поступком, заједно с другим песницима свог времена, заправо постојећи фолклорни потенцијал користио за стварање савременог, новог уметничког поетског израза. Кад смо говорили о Винаверовом преводу Блокове поеме Дванаесторица, цитирали смо есеј српског експресионисте Језичке могућности, написан 1922. године, у коме се поставља захтев да се у стварању савременог књижевног језика искорачи из оквира епског, "пешачки спорог", десетерачког језика. Поставља се, дакле, питање: да ли Винаверов савременик Пешић (Пешић је рођен 1897. а Винавер 1899. године) у време кад је писао свој превод није делио мишљење заговорника модернизовања српског књижевног језика, па се, иако је и осмерац био веома фреквентан у нашој народној поезији, демонстративно вратио епском десетерцу? Или му је, можда, понесеном сопственим схватањем Јесењинове поезије као дела окренутог пре свега руској искони, фолклору и патријархалном руском селу, промакло да је та поезија по уметничком изразу истовремено припадала и савременој уметности? Додуше, свесно или несвесно, низом примера одступања од класичне дефиниције риме, низом непотпуних рима (лупка — кучка, нежно — неизбежно, уходе — воде, лених — њених, глатки — танки, својима — пољима и др.), сигнирао је и неке изданке Јесењинове поетске "модерности".
Д. Маловић, Д. Ерић, Љ. Глигоријевић и М. Вуковић своје преводилачке креације дали су руководећи се основама Пешићеве преводилачке стратегије у преношењу Јесењиновог ритмичко-метричког песничког исказа.
Међутим, Г. Крклец и С. Марковић су, неумњиво, и као преводиоци били ближи концепцијама српског књижевног језика коју су заговарали наши песници између два рата. Зато су њих двојица, осим што су дали другу варијанту превода наслова, осетили да Пешићево опредељење за десетерац није беспрекорно решење, па су учинили покушај да поетски исказ учине сажетијим, краћим и лакшим. Крклец је то остварио осмерцима (42,86%) и деветерцима (46,43%), уз 3 седмерца (10,71%), а Марковић осмерцима (75,00%) и деветерцима (21,43%), уз 1 десетерац (3,57%). Крклечев превод, према параметрима тонског стиха, троударни/троиктусни — у том погледу је сасвим адекватан Јесењиновом оригиналу, Марковићев је такав у 4, 5, 6. и 7. строфи, док је у прве три строфе троударни/троиктусни комбинован с двоударним/двоиктусним.
По томе што нису засновани на десетерачком исказу, овом низу припадају и преводи Б. Булатовића, М. Војводића, С. Лучина, М. Баћовића и Р. Нешовића. У Булатовићевом преводу доминирају осмерци (60,71%) и деветерци (35,71%), уз 1 десетерац (3,57%). У Војводићевом се незнатно издвајају деветерци (35,71%) и осмерци (29,51%), а затим се ређају десетерци (17,86%) и једанаестерци (10,71%), уз чак 1 дванаестерац (3,57%). Код Лучина у верзији из 2001. године добили смо доминирају једанаестераца (39,29%) и седмераца (25,00%), уз 4 деветерца (14,29%), 2 десетерца (7,14%) и 1 шестерац (3,57%), а у везији из 2002 — доминацију седмераца (32,14%) и осмераца (32,14%), уз 6 деветераца (24,43%), 3 десетерца (10,71%) и 1 шестерац (3,57%). У Баћовићевом преводу највише је деветераца (42,86%), иза којих долази доста висок број десетераца (25,00%), уз 5 осмераца (17,86%) и 3 једанаестерца (10,71). И најзад, код Радојице Нешовића, највише је седмераца (32,14%) и осмераца (25,оо%), али је и приближно толики број десетераца (21,43%) и деветераца (17,86%), уз 1 шестерац (21,13%). Наведени статистички подаци не дају основа за закључак да су Булатовић, Војводић, Лучин, Баћовић и Нешовић имали одређено концептуално решење за преношење у нашу књижевно-језичку културу које смо, у контексту са познатим књижевноисторијским тенденцијама у развоју књижевног језика, уочили код Крклеца и Марковића. Јер мешање краћих стихова с десетерцима и једанаестерцима не показује намеру преводилаца да поетски исказ учине сажетијим, краћим и лакшим. Укључивање десетераца у превод, такође, не указује на дистанцирање од Пешићевог решења.
Највероватнија била би претпоставка да они нису ни размишљали о овим аспектима превода, већ су само пратили онај део оригинала који, према старинској подели на "садржину" и "форму" књижевног дела, спада у "садржину" (с тим што су од "форме" ипак испоштовали изворну поделу на строфе и изворну схему римовања; Баћовић је, упркос разлици у природи руског и српског језика, доследно преносио и Јесењинове мушке риме). Међутим, испуштајући из вида проблеме еквивалентности функције, тј. семантике појединих врста стихова у руској и српској културно-језичкој традицији, па дакле и у свести читалаца који поетски текст примају спонтано, и без познавања историје и теорије стиха — и ови преводиоци су, неки осмишљено, неки можда и спонтано (Баћовић и Нешовић су и русисти по образовању), своје преводе ритмички уједначили тонским троиктусним/троударним, или комбиновањем таквих троиктусних/троударних и двоиктусних/двоударних стихова. Тенденције модернизовања песничког исказа, карактеристичне за оригинал, наговештаване су и употребом "непотпуних рима", што, додуше, такође може, али не мора бити само стицај околности (кад се, у настојању да што потпуније пренесе "садржину", преводилац мора задовољити "непотпуном римом" као "нужним злом").
7.
Занимљиво ће бити прокоментарисати решења за које су се преводиоци опредељивали у преношењу битних чинилаца предметно-логичког садржаја Јесењиновог оригинала.
О наслову с лексемом собака и потоњем увођењу у текст лексеме сука било је већ речи. Карактеристично је да је у свим нашим преводима та не безначајна семантичка нијанса изостављена. Додуше, Пешић ипак остварује својеврсну варијацију тиме што у наслову даје лексему керуша, а у првој строфи говори о кучки. У свим нашим преводима изостављене су и семантичке назнаке које проистичу из разлике између лексема песнь и стихотворение. Свођење наслова на Кучка, иако би се могло сматрати евентуалном последицом преводиочеве тежње да репродукује Јесењиновову прозаизацију симболистичког клишеа, песми је ипак донело осиромашење и преношење на други значењски канал.
Ако говоримо о тексту ове песме као целини, можда би се могло рећи да је руско сука ипак било боље превести речју керуша, пошто је у њој потиснуто у други план оно преносно значење речи кучка. Додуше, поводом те констатације треба напоменути да, иако у садржини песме није активирано, у самој лексеми коју је употребио Јесењин (сука) то значење није потиснуто колико у српској керуша. Такође, употреба речи кучка и керуша с њиховим основним и преносним значењем није подједнако фреквентна у свим говорним подручјима језика превода, тако да ове разлике у нашим преводима могу бити и само резултат различитог језичког осећања преводилаца. Због тога ни ми своје читалачко осећање мање или веће блискости овог или оног решења не би требало превише да уопштавамо и узимамо га као критеријум при вредновању превода.
Посебно су занимљива решења наших преводилаца за превод прва два стиха песме који гласе:
Утром в ржаном закуте,
Где златятся рогожи в ряд...
Код Пешића се, у коначној верзији његовог превода, кучка оштенила "где стрм шуми, лупка", "у гугути", "где се трска бели"... "Гугута" или "кукута" је, иначе, према Речнику МС, покрајински назив за отровну биљку из породице штитарки, пуна тешког мириса (Цониум мацулатум). Дакле, кучка се оштенила негде у пољу? На некој стрмени која "лупка"? Нема ни помена било какве стаје, амбара, оставе за зрнасту храну, појате, избе, ајата или плевње. Нема Јесењинове ражи, нема ни трага од, као што смо видели, значајне златне боје...2 Код Крклеца се кучка оштенила "при штали", "гдје се рогоз злати под гредом". Дакле, нема ражи, нема скривеног кута, али замена "при штали" не представља за песму као целину битно померање и сачувана је као саставни део слике златна боја. Код Марковића се чин рођења кучића одиграо "у дну коша", тамо "где се раж и рогоз свила", али је и ту изостала златна боја. Према Маловићу, све је почело "у појати ниској" — "где се злати рогоза гомила". Ражи нема. У Ерићевом преводу кучка се оштенила "у стрну" — "где шушка жути рогоз што јој заклон гради". Опет се почетак смешта на отвореном простору, ван дворишних зграда. Нема ни ражи, ни златне боје. Код Глигоријевића то се дешава "у кутку од ражи", "асура где се к'о злато прикрила", а код Вуковића "на крај за раж спремног кутка", "где се злате рогози позади". Код Лучина у првој верзији превода — "у корпи раженој, где се злате влати среда", а у другој — "у слами раженој, где се злате сламке среда". И најзад код Баћовића — "У изби међу снопљем крутим, Где се хасуре злате ко плам", код Нешовића — "под стогом", "где рогоз к'о злато сја"...
Већ ово шаренило из прва два стиха песме, намеће потребу да се наши преводи погледају с решењима у преводу кључних места песме као семантичко-естетске целине. За то се можемо послужити већ цитираном анализом Г. Громове. Она, као што смо видели, у првој строфи као битно за смисао и експресију Јесењинове песме истиче да се рођење младунаца догађа у свечаној тишини јутра, кад се свет налази под окриљем светлости, у затвореном простору тонираном меком, нежном жутом, риђом и златном бојом (те гаме боја су и новорођена керушина деца). Осим код Глигоријевића, према чијем преводу се кучка оштенила "пред свануће", сви преводиоци су остали у границама оригинала (користећи за то, осим лексеме јутро, као варијанту, и свитање).
Громова сматра да је за другу строфу битно: "боја црвено-црна, загасита, шум и жубор воде". Пошто није баш лако из детаља којима је описано шта се дешава у тој строфи доћи до те "црвено-црне" боје, можемо је, као изразито субјективно виђење Громове, у анализи превода потиснути у други план. Али је, имајући у виду допуну "загасита", не треба искључити у варијанти "црвено-загасита". Њено присуство у слици из Јесењиновог оригинала проистиче, пре свега, из боје језика којим она лиже своје младунце, а можда и из сукрвице од које мајка језиком своју новорођенчад чисти. Нијансе црвена и загасита, такође, имплиците сведоче и о томе да "ржаной закут" из прве строфе није добро превести тако да се искључи било каква настрешница под којом постоје сеновити и сунцем обасјани делови, где ће керуша са својом штенади провести дан.
Колико је превођење, посебно превођење књижевног дела уопште и нарочито преводилачко претакање из језика у језик лапидарног књижевног текста какав је, по правилу, песма, сложен и деликатан рад — може се лепо осетити и на решењима до којих су наши преводиоци долазили у овој, другој строфи Јесењинове песме. Наиме, Јесењин је, у оквиру своје глобалне оријентације у песми на тематску актуелизацију трагедије недужних настале од људских неправди и тезе да је сваки живот на овом свету подједнако вредан метафорички рекао да керуша језиком своје младе "чешља". Чак пет наших преводилаца ту нијансу нису осетили: код Пешића и Маловића она их "лиже", а код Марковића, Лучина (у првој варијанти) и Нешовића "глади". Добро су превели Крклец, Ерић, Војводић, Глигоријевић, Вуковић и Баћовић (Лучин је у другој варијанти, на жалост, уместо "ћешљајући језиком", превео са "ћешљуцкајући", чиме је склизнуо у сасвим други стилски тоналитет).
Занимљиво је како су наши преводиоци пренели трећи и четврти стих те друге строфе. Јесењиново: "И струился снежок подталый / Под теплым ее жвотом" из којих Громова извлачи "шум и жубор воде". Шум (струјање) воде од отопљеног снега испод керушиног топлог стомака Пешић, Ерић, Војводић и Вуковић протумачили су као отицање њеног млека (Пешић: "И слив'о се млак сок неизбежно / из тих топлих материнских груди"; Ерић: "Капало је топло бело млеко / Испод њеног мршавог стомака"; Војводић: "И слатки сњежић млазила / Под топлим њеним стомаком"; "Струјало је к'о снежић топљиви / Испод њених материнских груди"). Остали су тачније пренели Јесењинову слику у следећим варијантама: "од трбуха њезина топлине / вода се топила сњежна" (Крклец); "И ту где лежаше она / Топило се неизбежно" (Марковић); "И копнео снег је загрејани / Испод њеног топлога стомака" (Маловић); "И снежна се грудва откравила / Под стомаком претоплим њеним" (Глигоријевић); "Снежница се претакала / под топлим трбухом њеним" (Лучин, прва варијанта); "Раскрављен снег је отицао / под њеним топлим стомаком" (Лучин, друга варијанта); "Испод топлог њенога стомака / Отиц'о је раскрављени снег" (Баћовић); "С таквим жаром их пазила / Да окопне снег крај ње" (Нешовић). Додуше, питање је колико је добро решење Глигоријевићева "снежна грудва", као и Нешовићево копњење снега од "жара" керушине "пажње"...
За трећу строфу на равни коју анализира Громова карактеристичне су: љубичаста и црна боја, тмина, мук замора и бат газдиних корака што нарушава тишину, који се подразумева ("Риђи, као сунце, штенци убачени су у загушљиви џак. Свет ћути"). Одреднице "вече" и домаћин (сељак) "натмурен, намргођен" сачували су сви, осим Крклеца и Мрковића — Марковић, због риме са "кокоши", вели да је газда "неподношљив", а Крклец одредницу уз газду изоставља.
Четврта строфа је у знаку беле светлости измешане с ноћном тамом и шкрипе газдиних корака у снегу: "По сугробам она бежала / Поспевая за ним бежать... / И так долго, долго дрожала / Воды незамерзшей гладь". У већини превода поменуте главне одреднице су сачуване. Додуше, код Пешића се на овом месту не види да керуша трчи за газдом по снегу (што, заправо, имплицира поменуту белу боју). У Војводићевом преводу, међутим, наилазимо на одиста драстично огрешење о оригинал: руска реч "сугреб", која означава "нанос, смет", преведена је као "сугреб". А "сугреб", према енциклопедијском речнику Матице српске, код нас значи: "место где су пас, мачка или лисица разгребли земљу, за које сујеверне особе верују да доноси неку кожну болест ако се нагази на њега."
Громова у својој анализи за пету и шесту строфу примећује: кад се, на фону чија се боја не помиње, у мраку и муку земље, изнад сеоске куће појављује "наранџасто-златна мрља" месеца за коју керуша помисли да је једно од њених младунаца (пета строфа), док у последњем стиху шесте строфе тај месец не нестане иза брда, "свет" добија "чујност и боја и звукова", "као да је за тренутак озарен" ("В синюю высь звонко глядела она, скуля")... Јесу ли наши преводиоци сачували тај контраст боја и звукова између пете и шесте строфе који осликава ерупцију осећања, трагични слом и смрт мајке због изневерене наде да је њена штенад ипак још жива и коначног суочавања са суровом истином о погибији све њене деце?
Код Пешића, прво, у петој строфи боде очи једна стилска грешка које, иначе, нема у оригиналу: "При повратку, вукућ се по тмини, / и лижући зној с бедара лених, / месец јој се над избом учини, / као једно од кучића њених." Синтаксички исправно ово би, можда, могло да гласи: "При повратку, док се вукла по тмини и док је лизала зној с бедара лених, њој се месец над избом учини..." Разуме се, овако конструисану реченицу ваљало би уклопити у десетерачку ритмичку основу целокупног превода. А на почетку шесте, уместо да гледа у "плаву висину" (дакле, у небо), где је месец за који је помислила да је једно од њених кучића, код Пешића керуша "зури" — "у снег плави, глатки" (који је на Земљи). Уз то, ако је појава њеног детета у месецу на небу изнад сеоске куће тренутно обнављање наде у спасење које долази с неба, онда замена глагола "гледати" глаголом "зурити", који је прикладан за стање резигнације, али не и за поглед који изражава оживљену наду — такође лоша. Све то увелико смањује могућност остварења и семантичког и естетског утиска који би био макар приближан утиску који ствара Јесењинов оригинал.
Занимљиво је да ни остали наши преводиоци нису осетили и својим преводилачким решењима нису пренели изворни контраст боја и звукова између пете и шесте строфе, контраст који осликава ерупцију осећања, трагични слом и смрт мајке због изневерене наде да су њена деца ипак још жива и коначног суочавања са суровом истином о њихово погибији. Тиме су преводиоци ослабили и поенту у завршној, седмој строфи, засновану на паду пасјих очију, које песнику изгледају као "златне звезде", у белину снега. Јер, ако се не нагласи да је изглед младог месеца на тренутак побудио, па затим одмах и распршио наду керуше да су њена деца ипак избегла смрт, онда се замагљује и смисао поређења њене смрти с лажном милостињом, тј. с разочарањем превареног пса коме је, уместо кости, уз смех, бачен камен.
Код неких преводилаца се не примећује ни да су и осетили функцију боја у Јесењиновој песничкој слици уопште. Тако, на пример, Марковић у свом преводу занемарује везу златне боје с небом (Сунце, Месец, звезде): као што ту боју изоставља из прве строфе, посвећне свечаном чину рођења живота, у поенти песме (у завршној строфи) он је везује за земаљски снег (уместо Јесењинових "златних звезда" које су упоређене с керушиним очима, код њега "тужне... очи псеће" падају у "златни снег"). То исто се види и код Ерића: и он у првој строфи превиђа златасти сјај рогожа, а очи које Јесењин изједначује са "златним звездама" код њега постају чак "псеће очи сиње"...
8.
Познато је да су преводилачке трансформације у превођењу поезије, због особености песничког исказа у њој, учесталије и често дубље него у осталим врстама преводилачког стварања. Међутим, ни у тим трансформацијама се не предвиђају произвољне промене којима се мења смисаоно-изражајна основа оригинала.
Указали смо већ на то да и није било лако наћи преводни еквивалент за Јесењинов Јесењинов "ржаной закут". Крклец је тај израз свео на његово дубинско значење, да би, као што смо видели, из њега за место где се керуша оштенила извукао као одредницу: "при штали". Решење, разуме се, није идеално, али је, с обзиром на оквире укупне садржине песме као уметничког дела, пошто чува задате релације, релативно прихватљиво. Слична су решења: "у дну коша" (Марковић), "у појати ниској" (Маловић), "крај за раж спремног кутка" (Вуковић), "у изби међу снопљем" (Баћовић). Међутим, пука је произвољност Јесењинов "ржаной закут" у овој песми превести са "стрн", кад та наша реч има значење: "1. житна стабљика; сламка; 2. стрниште, стрњика; 3. стрмно жито" (цит. из Речника МС), а потпуна бесмислица је написати, ради риме са "кучка", да тај стрн — "лупка" (Пешић). Такође, недопустиво је да се у преводу прве строфе, због риме са "стрна", у потпуној супротности с познатом Јесењиновом симболиком боја, допише да је кучка "црна" (Булатовић). За Пешићем је, осим Булатовића, као што смо видели, погрешним путем пошао и Ерић ("у стрну"). Непотребно искакање из изворних параметара Јесењинове слике представља и Нешовићево решење: "под стогом". Дискутабилна су решења Војводића: "усред ражног кутка" (шта је то "ражни кутак"?), као и Глигоријевићево: "у кутку од ражи". Лучинова прва верзија: "у корпи раженој" је по моделу равна Пешићевом, Булатовићевом и Ерићевом "стрну", те је неприхватљива. "У слами раженој", из друге верзије Лучиновог превода, превелики је степен непотребне "преводилачке неутрализације", те је и то решење незадовољавајуће.
Јесењинов први део друге строфе: "До вечера она их ласкала, / Причесывая языком" Пешић је превео као: "До у сумрак грлила их нежно / и лизала низ длаку што руди". Дакле, руско: "до вечери" трансформисао је у: "до у сумрак" и руско: "миловала" у: "грлила их нежно", а руско: "чешљајући их језиком" развио у: "и лизала низ длаку што руди". Ниједна од ових трансформација (прва извршена, вероватно, због тога да се, уместо руског јампског почетка стиха, оствари изворни трохејски иктус у српском асиметричном десетерцу, друга, због риме, а трећа — да би се од руског краћег осмерца стих продужио до десетерачког), ако се изузме изостављање метафоричког "чешљања" (о чему смо већ говорили), није изашла из смисаоних оквира оригинала. Уклапа се у општи распоред семантизованих боја у песми, пошто је, гледано с тог становишта, прихватљив и додатак уз "лизала их низ длаку": "што руди", преводилачка трансформација до које је дошло, опет, због риме. Али израз је потпуно погрешно схваћеног смисла и граница преводилачких трансформација, рецимо, кад се Јесењиново: "В синюю высь звонко / Глядела она, скуля" трансформише у: "Гледала је у висину / Завијала к'о да је кољу" (Булатовић)... Погрешно схваћен принцип преводилачких трансформација је и пример кад се због броја слогова уносе додаци који, рецимо, класично Јесењиново поређење: "Покатилисъ глаза собачьи / Золотыми звездами в снег" претвори у алогичну песничку слику: "Очи су се скотрљале псеће / Као златни руј звезда у снег" (Вуковић). Неко за "златни руј" може рећи да је бесмислица, некоме ће то бити лепа песничка слика, али те врсте слика у Јесењиновом оригиналу нема, па му их у преводу не бисмо смели дописивати.
9.
После оваквог, проблемски усмереног прегледа, могли бисмо, уз све поштовање напора и талента преводилаца, констатовати да још увек постоји доста маневарског простора за побољшање преводилачких решења у преношењу у нашу културу ове Јесењинове песме. Међу ауторима анализираних превода било је опробаних преводилаца, истакнутих и мање познатих песника, школованих русиста, као и љубитеља Јесењинове поезије аматера у превођењу. Неуједначен је и њихов степен познавања како руске, тако и наше књижевности. Све то се лако уочава и у њиховим преводима, које читаоцима стављамо на увид у прилогу.
Сви ти преводи објављени су у посебним песничким књигама. Неки од њих, да су у издавачким кућама прошли кроз одговарајућу стручну рецензију, вероватно не би у том облику били ни штампани. Та чињеница даје основа за покретање два важна питања од ширег културолошког и књижевног значаја: колико су наши издавачи стручно оспособљени за објављивање преводне књижевности (имају ли свест о потреби и професионалну одговорност да за оваква издања обезбеђују претходну рецензију макар и спољних сарадника) и, даље, колико је стручна наша књижевна критика текуће издавачке продукције уопште, кад тако драстични промашаји преводилаца остају непримећени, па ни у поновљеним публиковањима превода, нема одговарајућих неопходних побољшања?
У вези с очекивњем да се неким новим преводом дође до остарења које би нашој култури донело ближу изворнику и квалитетнију преводилачку верзију Јесењиновог дела Песнь о собаке о собаке морамо указати на још једну не лако премостиву препреку. Она проистиче, с једне стране, из природе превођења поезије и, с друге, из логике књижевног процеса културно-језичке средине за коју и у којој превод настаје. Ту препреку могли бисмо дефинисати као јавно мњење читалаца о претходним преводима тог књижевног дела, јавно мњење, које, као што је познато, не ретко, у појединим временским периодима или о појединим стварима, може бити и погрешно.
Нема сумње у то да је превођење књижевних дела један облик књижевног стварања, да је књижевни превод преводиочева индивидуална конкретизација оригинала у коју је уткан преводилачки људски индивидуалитет и оно што се у теорији назива преводиочев индивидуални стил. Због тога рецензентима и критичарима који у својој предспреми немају довољно знања из области савремене теоријске мисли о превођењу није лако да довољно јасно разграниче област преводилачког од оригиналног књижевно-уметничког стварања. То их, по правилу, спутава у оцењивању вредности превода књижевног дела, па често превиђају преводилачке трансформације којима се оригинал изневерава... А превод, даље, долази до читалаца, који, по правилу, оригинал не знају (онај ко песму зна у оригиналу превод обично не чита), тако да и недовољно добро преведена песма, уколико текст превода, као песма сама по себи, делује упечатљиво, читалачка публика прихвата као успео. У преводној књижевности сваке културно-језичке средине таквих појава није мало.
У нашем случају, Пешићев превод Песма о керуши оставио је леп утисак и ушао у ризницу српске преводне књижевности још тридесетих година прошлог века. Иако тачнији, а поетски не мање вредни каснији преводи из шездесетих година Крклеца и Марковића нису могли да дођу до срца наших љубитеља поезије, јер њихова представа о Јесењину била је заснована на Пешићевој верзији, која је, у десетерачком руху, нарочито била блиска широкој читалачкој публици. У очараности "народском" поезијом "последњег руског песника села", на чему су инсистирали Пешић и његови истомишљеници, нису примећивани, нити су доживљавани као недостаци чак ни његов стрн који лупка, ни то што се керуша коти у "белој трсци, у гугути". Под дејством магије првог утиска, онима који не познају Јесењинов оригинал, све промене из касније насталих превода, а нарочито нарушавање ритмички уједначеног "српског десетерца" – деловале су као "кварење" Јесењинове песме. То уверење су годинама подгревали и глумци који су још из младости Пешићев превод знали напамет и у пригодним приликама, немајући увид у нове преводе, рецитовали оно што од раније већ имају спремљено. Евентуалне критичке опаске поводом Пешићевог превода од стране стручњака за руски језик и књижевност, уколико би се и чуле, у ширим круговима љубитеља поезије априори су, из незнања, одбациване као "професорско закерање"...
Таква ситуација би у тренуцима личних криза стручно припремљеног и стваралачки даровитог преводиоца (и књижевног критичара) можда могла довести и до очајничког питања: "Да ли је то за преводну књижевност коњуктура важнија од истине?" Међутим, као и у многим другим областима живота, ни у вредновању дела преводне књижевности пракса, као резултанта и побочних, али у одређеним моментима пресудних (у овом случају вануметничких) околности, каска за решењима што проистичу из нових сазнања научне теоријске мисли и нових достигнућа књижевних стваралаца. Зато и раскорак између стручних сазнања и вредносних мерила текуће масовне културе не може бити толико трајан да би, на дуге стазе, зауставио настојања носилаца преводилачке уметности да и Јесењинову Песнь о собаке у нашу књижевну баштину унесу у још обухватнијем сјају изворне снаге овог Јесењиновог дела.
Миодраг Сибиновић
________________
1 Још 1922. у Књижевном додатку берлинског листа "Накануне" у рецензији на берлинско-петербуршко-московско издање Јесењинових песама Н. И. Петровска поводом ове песме пише: "Чисти епос одједном се шири, размиче све условне оквире и добија дубину најдубље лирике која потреса до дна душе. И 'Песма о псу', једноставније речено о 'кучки' којој су у суровости свакодневице утопили 'седморо штенади' звучи као Реqуием."
2 У Нолитовом издању превода Јесењинових песама из 1974. год. (Песме и поеме) тај стих је трансформисан у: "Јутрос у кошари, где сја, шушка"
ПРИЛОГ
ПЕСНЬ О СОБАКЕ
Утром в ржаном закуте,
Где златятся рогожи в ряд,
Семерых ощенила сука,
Рыжих семерых щенят.
До вечера она их ласкала,
Причесывая языком,
И струился снежок подталый
Под теплым ее животом.
А вечером, когда куры
Обсиживают шесток,
Вышел хозяин хмурый,
Семерых всех поклал в мешок.
По сугробам она бежала,
Поспевая за ним бежать...
И так долго, долго дрожала
Воды незамерзшей гладь.
А когда чуть плелась обратно,
Слизывая пот с боков,
Показался ей месяц над хатой
Одним из ее щенков.
В синюю высь звонко
Глядела она, скуля,
А месяц скользил тонкий
И скрылся за холм в полях.
И глухо, как од подачки,
Когда бросят ей камень в смех,
Покатились глаза собачьи
Золотыми звездами в снег.
Превод Миодрага М. Пешића
ПЕСМА О КЕРУШИ
Јутрос рано где стрн шуми, лупка,
где се бели трска, у гугути,
седморо је оштенила кучка,
седморо је оштенила жути'.
До у сумрак грлила их нежно
и лизала низ длаку што руди,
и сливо се млак сок неизбежно,
из тих топлих материнских груди.
А увече, кад живина јури,
да заузме мотке, ил' прут јак,
изишо је тад домаћин тмури,
и сву штенад потрпо у џак.
А она је за трагом трчала,
Стизала га као кад уходе...
И дуго је, дуго је дрхтала
незамрзла површина воде.
При повратку, вукућ се по тмини,
и лижући зној с бедара лених,
месец јој се над избом учини,
као једно од кучића њених.
Зурила је у снег плави, глатки,
завијала болно за својима,
а месец се котрљао танки
и скрио се за хум у пољима.
Немо, к'о од милости ил' среће,
Кад јој баце камичак ил' тег, (у каснијој верзији: низ брег,)
Пале су и њене очи псеће,
Као златни сјај звезда, у снег.
(С. Јесењин, Песме, Београд, 1953, стр. 45–46)
Превод Густава Крклеца
PJESMA O KUJI
Jutros je kuja pri štali,
gdje rogoz se zlati pod gredom,
oštenila sedmoro mladih,
riđih štenadi redom.
I jezikom, sve do tmine,
mati ih češljala nježna;
od trbuha njena topline
voda se topila snježna.
A uveče, kao i vazda,
kad koke na ljegala kreću,
tmuran je stigao gazda
i strpao štenad u vreću.
Trčati snijegom je stala
slijedeć mu tragove hoda
i dugo uz val do vala
hladna se mreškala voda.
A kad se od trčanja vruća
i znojna probi kroz sjene,
njoj se mjesec vrh kuća
ko njeno pričini štene.
U plavet je zurila jasnu
i cvilila nasred druma,
a mjesec na putu krasnu
sakri se iza huma.
I tiho, kao kad s brijega
za bačenim kamenom kreće,
ko zlatne zvijezde sred snijega
kotrljahu oči se pseće.
(S. Jesenjin, Ispovijest huligana. Izbor pjesama, "Otokar Keršovani", Rijeka, 1964, str. 23)
Превод Слободанa Марковићa
ПЕСМА О КУЧКИ
Јутрос кучка у дну коша
Где се раж и рогоз свила,
Риђих седморо јуноша
Скривена је оштенила.
Мазила их до сутона,
Гладила језиком нежно
И ту где лежаше она
Топило се неизбежно.
А увече кад кокоши
Мотку траже да почину,
Дође газда неподношљив
И сву штенад у џак вину.
Трчала по снегу дуго,
За њим јурила к'о сена;
А дрхтала дуго, дуго,
Вода још не залеђена.
Кад натраг се довукла кроз пруће,
С бокова лижућ зној снено;
Месец јој се понад куће
Учини к'о штене њено.
Зурила, скичала с пута
Хтела да их у небу нађе;
Месец из поља тад долута
И танак иза брега зађе.
И тихо на дар лажне среће,
Кад камен јој баце даље,
Тужне се њене очи псеће
У златни снег откотрљале.
Превод Драгутина Маловића
ПЕСМА О КЕРУШИ
У свитање, у појати ниској,
Где се злати рогоза гомила,
Седморо је штенади риђасте,
Седморо је кучка оштенила.
Лижући их језиком црвеним,
Миловала штенад све до мрака,
И копнео снег је загрејани
Испод њеног топлога стомака.
Кад је јато кокошака лених
Задремало на мотки седећи,
Пошао је сељак натмурени,
Свих седморо носећи у врећи.
Мучећи се да им приђе мало,
Трчала је кроз наносе меке...
И дуго је, дуго је дрхтало
Незамрзло огледало реке.
Кад се натраг вукла по пртини,
Лижућ своје тело ознојено,
Месец јој се над кућом учини
Као једно риђе штене њено.
Гледала је у висину модру,
Жалосни се урлик дуго чуо,
Танки месец клизнуо по своду
И у поље за брег утонуо.
Немо, ко од милостиње бедне,
Када камен баце јој из шале,
У снег су се псеће очи њене
Као златне звезде скотрљале.
(С. Јесењин, Бреза., "Младо поколење", Београд, 1965)
Превод Божа Булатовића
КУЧКА
Јутрос, сред ражаног стрна,
Гдје се златна трска свила,
Седморо је кучка црна,
Седморо риђих оштенила.
Лизала их и мазила
До у сумрак кратки, зимски,
Снијег у воду претворила
Под трбухом материнским.
Кад живина, увече, пође
Да посједа уз шум и борбу,
Натмурен домаћин дође
И сву штенад стрпа у торбу.
Сметовима скакала је,
Али њега није такло,
Дуго, дуго, дрхтало је
Незамрзле воде стакло.
У повратку — ход помућен,
Зној покрио бокове њене,
А млад мјесец изнад куће —
Личи јој на једно штене.
Гледала је у висину,
Завијала к'о да је кољу,
Танки мјесец лагано склизну
За бријег у пустом пољу.
Тихо, као сред игре дјечје,
Кад камен баце уз смијех,
Зањихаше се очи псеће
Као златне звијезде у снијег.
(Руска поезија. ХХ вијек. Титоград, 1966.)
Превод Добрице Ерића
ПЕСМА О КЕРУШИ
У свитање, у стрну, где шушка
Жути рогоз што јој заклон гради
Седморо је оштенила кучка,
Седам риђих, чупавих штенади.
Грлила их и мазила меко
И чешљала језиком до мрака.
Капало је топло бело млеко
Испод њеног мршавог стомака.
А увече, кад се луче стада
И кокошке на седала крећу,
Дошао је натмурени газда
И сву штенад потрпо у врећу.
А она је за њим потрчала
Кроз снег дубок и голе шеваре.
И дуго је, дуго је дрхтала
Површина незамрзле баре.
Вукући се натраг по пртини
И лижући с бокова зној хладни,
Месец јој се над кућом учини
Као једно од њених штенади.
Гледала је у висину ведру,
Дозивала своје псиће нежне,
А месец је клизио по небу
И скрио се за брегове снежне.
Немо, као пре од милостиње,
Кад јој баце камичак низ брег,
Тако су се и псеће очи сиње
Скотрљале к'о звезде у снег.
(Голубень века Плавет века, Interpress, Београд, 1995, стр. 19)
Превод Момира Војводића
ПЈЕСМА О КУЧКИ
Јутрос усред ржаног кутка,
Гдје се рогож у реду злати,
Седморо је окуцила кучка,
Седморо риђих штенади.
До у сумрак их је мазила,
Чешљајући их језиком,
И слатки сњежић млазила
Под топлим њеним стомаком.
А увече, када живина
Одлази мирно на конак,
Изашла је тмурна газдина,
Све седморо бацио у џак.
По сугребу она је трчала,
Доспијевајући за њим да трчи...
И дуго је, дуго грчала
Вода незамрзле врчи.
А када се једва назад плела,
Лижући зној с бокова, у нади
Показао се њој мјесец изнад села
Једним од њене штенади.
У сињи свод јарки
Гледала је она, цвилећи,
А мјесец је клизио танки
За хум у пољима чилећи.
И тихо, као кад хљеб долијеће,
Када јој бацају камен уз смијех,
Скотрљале су се очи псеће
Златним звијездама у снијег.
(Превод Момира Војводића објављен у црногорском часопису "Стварање" 1999. год. (бр.1/5).
Превод Љубомира М. Глигоријевића
ПЕСМА О КУЧКИ
Пред свануће, у кутку од ражи,
Асура где се к'о злато прикрила,
Седморо риђих већ оброк тражи,
Седморо је кучка оштенила.
До сумрака она их мазила,
Чешљајући језиком руменим,
И снежна се грудва откравила
Под стомаком претоплим њеним.
А увече, кад кокошке вазда
Траже старо место за конак,
Појави се тад мргодни газда,
Свих седморо потрпа у џак.
Кроз сметове она је јурила
И путем га често пристизала...
А вода је незамрзла била
И тако је дуго, дуго дрхтала.
А када се враћаше сломљено,
Лижући зној са својих бокова,
К'о да спази да је штене њено
Месец жути изнад кућног крова.
Плаво небо гледала је с надом,
Цвилила, а поглед тужан био,
Месец танки склизнуо је крадом,
За брдо се у пољима скрио.
Занемело, ко од лажне среће,
Кад јој баце камен ради шале,
Склизнуле су у снег очи псеће,
Као златне звезде да су пале.
(С. Јесењин, У души се све ватре следиле: изабране песме. Власотинце, 2002, стр. 49-50.
Превод Милана Вуковића
ПЕСМА О КЕРУШИ
Јутрос на крај за раж спремног кутка,
Где се злате рогози позади,
Седморо је оштенила кучка,
Седам жутих, прелепих штенади.
До вечери би нежност свих живих,
Чешљала их језиком на студи,
Струјало је к'о снежић топљиви
Испод њених материнских груди.
А увече кад живина жури
Да заузме место и дреновак,
Изашо је њен господар тмурни
И све псиће побацао у џак.
Сметовима она је трчала
И стизала кришом — к'о уходе...
После — дуго, дуго је дрхтала
Несмрзнута површина воде.
А кад назад, милећи по стази,
Крете лужућ' зноја с бедара бедних,
Виде месец — над избом се мази
Као један од синова њених.
Гледала је свод плав, к'о лед глатки,
И цвилела јеком за псићима
А месец је клизао се танки
И сакрио за хум на пољима.
Тихо, к'о од милостиве среће,
Кад јој баце каменчић кроз смех,
Очи су се скотрљале псеће
Као златни руј звезда у снег.
(С. Јесењин, Руски бол. Изабране песме и поеме. Крагујевац, 2002, стр. 63-64)
Превод Стјепана Лучина
ПЕСМА О КУЧКИ
Јутром у корпи раженој,
где се злате влати среда,
кучка оштенила седмеро,
штенаца риђих седам.
До увече их је миловала
гладила језиком нежним.
Снежница се претакала
под топлим трбухом њеним.
А увече, кад кокоше
запоседају пречке,
бане газда намргођен
и штенад у џак сметне.
Преко сметова је трчала
по трагу његова хода...
Дуго је, дуго дрхтала
незамрзнута вода...
А кад се тетурала назад
лижући влажно стегно,
месец јој се над избом приказа
ко њено штене једно.
Гледала је, скичећ,
у плаву вис, у болу.
Танки се месец, клизећ,
скрио за хум у пољу.
С муком, ко од милостиње,
кад јој, за смех, баце камен,
псеће се очи источиле
као златне звезде на снег.
(С. Јесењин, Исповед хулигана. "Невен", Београд, 2001, 38)
ПЕСМА О КУЧКИ
Јутром у слами раженој,
где се злате сламке среда,
кучка је оштенила седмеро,
риђих штенаца седам.
До вечери их је миловала
и чешљуцкала језиком.
Раскрављен снег је отицао
под њеним топлим стомаком.
А увече, када коке
запоседају пречке,
натмурен газда дође
и свих седам у џак сметне.
Преко сметова је трчала
све трагом његових стопа...
И дуго, дуго је дрхтала
незамрзнута вода...
А кад се тетурала назад
лижући зној са стегна,
месец јој се над избом приказа
к'о њено штене једно.
Гледала је, скичећ,
у плаву вис, у болу.
Танки се месец, клизећ,
скрио за хум у пољу.
Ћутке, к'о од милостиње,
кад јој, уз смех, баце камен,
очи се псеће источиле
као златне звезде на снег.
(С. Јесењин, С песмом сам се родио. "Невен", Земун, 2002, стр. 62)
Превод Миливоја Баћовића
ПЕСМА О КЕРУШИ
У изби међу снопљем крутим,
Где се хасуре злате ко плам —
Кучка је седморо кучића жутих
Јутрос оштенила, у освит сам.
Она их је грлила до мрака,
Језиком их чешљајући све;
Испод топлог њенога стомака
Отицо је раскрављени снег.
Кад кокош за кокоши јури
Ка легалу у први мрак —
Излази домаћин тмури
И свих седморо трпа у џак.
У трку се сметовима врзла,
Трчала за њим, и уз његов скут...
И, на води што не беше смрзла,
Дуго, дуго дрхтао је круг...
У повратку је посртала,
Лижућ бокове и стомак свој,
Од луне што је над кућом сјала —
Куче њено причини се њој.
Пут сињег небеског склада,
Зјала је, завијала у тми;
Клизила је луна млада —
И, за брегом, у пољу се скри.
Ко кад би јој грубијан од шале
Место хране камен бацио низ брег —
Покорно су псеће очи пале.
Ко две златне звезде у снег.
(Кад прште брезе. Руковет руске поезије, Београдска књига, Београд, 2002, стр. 125–127)
Превод Радојице Нешовића
ПЕСМА О КЕРУШИ
Јутром се под стогом скрила,
Где рогоз к'о злато сја,
И седморо оштенила,
А беху јој риђа сва.
До вечери она их мазила,
Језиком их гладећ све,
С таквим жаром их пазила
Да окопне снег крај ње.
А увече, кад живина
Отпочину, к'о на знак,
Тмурног виде домаћина,
За свих седам спрема џак.
Трчала је, није се предала,
А све за њим из смета у смет...
И дуго је у воду гледала,
Што дрхтећи отиче под лед.
А када се, као од отрова,
Сасвим мокра срушила пред праг,
Месец јој се учинио с крова
Као једно од седморо, драг.
До висина гласно
Свој глед слала је и крик,
Ал се месец што сја јасно,
У пољима за брег се скри.
Као кад за камен скочи,
Што набаце уз зао смех,
Њене су се скотрљале очи
К'о две златне комете у снег.
(С. Јесењин, Изабране песме. Нови Сад, 2010, стр. 32–33)
ПЕСМА О КУЈИ
Јутром се у сламу скрила,
Златан низ где рогоз гради,
И седморо оштенила,
Риђих седморо штенади.
Лизала до мрака свако,
Језиком, ко чешљем, дуго,
Док се сливо под стомаком
Раскрављени снежић југов.
А увече, кад живина
На починак сложно креће,
Ево тмурна домаћина,
Свих седморо у џак меће.
Трчала је, није се предала,
А све за њим из смета у смет...
И дуго је у воду гледала,
Што дрхтећи отиче под лед.
А када се, као од отрова,
Сасвим мокра срушила пред праг,
Месец јој је залајао с крова
Седам пута, риђ као, и драг.
У висине, тамо,
Завијала шта је снађе,
Месец танак, клизи само,
Па у пољу за брег зађе.
Ко за камен кад се скочи,
Што набаце уз зао смех,
И псећe се скотрљаше очи
Ко две златне комете у снег.
нови препев, 2013. година
Превод Миодрага Сибиновића
ПЕСМА О КЕРУШИ
Јутрос рано, на ражи код штале,
Где се злати рогоза гомила,
Оштенила кучка своје мале,
Седморо је жутих оштенила.
Мазила их нежно све до мрака,
Лизала је ту младунце своје.
Под топлином од њеног стомака
Топио се снег и сочио је.
А увече, када време дође
Да живина на мотке узлеће,
Изашао газда намргођен,
Стрпао их на дно неке вреће.
Кроз сметове она је журила
Да јој газда с очију не оде.
Ал је дуго, дуго дрхтурила
Незамрзла површина воде.
Враћала се већ тетурајући,
Лижућ капи натопљене знојем.
И тад јој се од луне над кућом
Учини да види штене своје.
У плавети, горе, предалекој
Гледала је, цвилећи, у њега,
А месец је отклизио меко
И нестао тамо иза брега.
Ко слепцу када камен пруже
Да неумесни изазову смех,
Скотрљаше се псеће очи тужне
Као пар златних звезда у снег.
БАЛАДА О ПСЕТУ
Јутрос, на ражи крај штале,
Код рогожа златних распрострих,
Оштенила кучка псиће мале,
Седморо њих, жутих.
Мазила их вас дан, разнежена,
Језиком је свако зачешљала.
Од топлине из стомака њена
Копнео је снег и отицао.
Но увече, када време дође
Да живина на мотке узлеће,
Пришао им газда намргођен,
И сву штенад стрп'о на дно вреће.
А она је пртином јурила
Да јој како с очију не оде.
Ал дуго је, дуго дрхтурила
Незамрзла површина воде.
Враћала се већ тетурајући,
Лижућ сапи влагом натопљене —
Од младине, кад јој се над кућом —
Учини да види своје штене.
Пут плавети неба, касно,
Гледала је, скичећи, из снега,
Али месец клизну с неба јасног
Па нестаде иза снежног брега.
И, као кад јој, уместо хлеба, камен
Хитну — да прсну у смех,
Пале су тихо псеће очи пламне,
Као пар златних звезда — у снег.
(Из књиге: М. Сибиновић, Индивидуална конкретизација књижевног дела, Универзитет у Београду, Филолошки факултет, Београд, 2012)
1.
Историја књижевности показује да се вишекратно превођење књижевног дела практикује кад је због развоја поетике превођења, или књижевног језика на који се преводи потребно учинити покушај да се дође до поетски потпунијег и упечатљивијег преношења изворника у нову културно-језичку средину. Ти покушаји су, разуме се, истовремено и стваралачки изазови за нове генерације књижевних стваралаца. Додатни подстицај за поновно превођење у новије време понекад је и коњуктура. Интересовање читалаца за одређеног писца или одређено дело издаваче доводи у прилику да у настојању да дођу до свог издања које ће на књижевном тржишту имати прођу, у контексту решавања питања преводилачких ауторских права — траже нове преводиоце. Новим преводиоцима, пак, осим што им отвара простор да се окушају као ствараоци и упореде са признатим претходницима, омогућује боље позиционирање у културном животу своје средине.
Јесењинова Песнь о собаке преводи се на наш језик већ седамдесетак година. Њен први превод добили смо 1931. у књизи коју је приредио и превео Миодраг М. Пешић, а најновији 2010. године у књизи Песме коју је приредио и превео Радојица Нешовић. За тих седамдесет година претакаали су је на наш језик многи истакнути, као и мање познати српски и хрватски песници и преводиоци, попут Миодрага Пешића, Златана Јакшића, Анте Муљачића, Густава Крклеца, Слободана Марковића, Драгутина Маловића, Божа Булатовића, Добрице Ерића, Момира Војводића, Стјепана Лучина, Љубомира Глигоријевића, Милана Вуковића, Миливоја Баћовића, Радојице Нешовића и др. И поред непобитне чињенице да ће се увек наћи и претенциозни људи који улазе у преводилачке авантуре без свести о укупном склопу оригинала, без реалне процене сопственог знања и стваралачких способности, може се констатовати да укључивање оволиког броја преводилаца у поетско уобличавање Јесењинове песме на нашем језику по свој прилици није безразложно. Јер све то може функционисати тек уколико је у постојећим преводима и заиста остало маневарског простора за побољшање преводилачких решења.
Биће занимљиво погледати које управо карактеристике Јесењиновог оригинала за преношење у нашу културно-језичку средину представљају проблеме чије решавање отвара простор за толике преводилачке варијације.
2.
На релацији руски–српски језик већ на самом почетку отвара се питање: како превести наслов Јесењиновог дела — Песнь о собаке? За песму као дело које припада уметничкој поезији у руском језику се употребљава реч стихотворение. Реч песнь, позната још из старе књижевности, односи се на песнички текст који се изговара певањем. У преносном значењу она може бити ознака и за књижевно лирско песничко дело, али увек са стилском нијансом која упућује на песму блиску народу, утеловљену било у фолклор, било у црквену обредну поезију. Наша реч песма, иако она семантички обухвата и ово значење, међутим, није тако стилски обојена, да би се могла доживети као лексема која указује на епску дубину што превазилази оквире индивидуализоване уметничке творевине1, карактеристичне за значење руске речи стихотворение.
Додуше, у нашој књижевној ризници постоје старе речи п(ј)есан и п(ј)есам са којима би се, можда, и могло потражити делимично преводилачко решење за овај наслов. У Речнику српско хрватскога књижевног језика Матице српске као извори из којих су оне ексцерпиране наводе се хрватски писци А. Шеноа, Јосип Косор и М. Крлежа. Међутим, можемо их наћи и код српских књижевника: сетимо се, рецимо, познате песме Миодрага Павловића с насловом Научите пјесан. Али невоља је у томе што, у време кад је Јесењинова песма освојила срца српских љубитеља поезије, њен преводилац није уочио или није осетио потребу да и сам у наслову направи отклон од уопштене лексеме песма. Неупућеном читаоцу касније промене већ познатог му песничког текста могу се учинити чак својеврсним светогрђем. Проблем је, такође, у томе што би реч п(ј)есан или п(ј)есам отворила простор ка епској дубини и универзалности доживљеног својом архаичношћу која извире из духовне црквене традиције, али је питање да ли би се из те речи могла наслутити и аутентична нит народске фолклорне традиције. А таква промена наслова удаљавала би од у нас већ прихваћене пешићевски пренаглашене Јесењинове "народскости", тако да би и то могло наићи на одбијање. Додуше, за укључивање семантичког наговештаја о фолклорној утемељености можда се могло размислити о решењу које је наш познати слависта и луцидни преводилац руске поезије Милорад Живанчевић дао у свом преводу Љермонтовљеве поеме Песня про купца Калашникова, где је руска реч песня преведена као балада...
Изгледа да ни други део наслова Јесењинове песме није много једноставнији за превођење. Руска реч собака је именица која означава, без полне спецификације, животињу познату као давнашњи човеков пратилац, која одговара нашој речи пас или куче (додуше, као синоним и у руском се, мада мање фреквентно него у нашем језику, употребљава и реч пёс). Полну спацификацију свог пса Јесењин даје тек у првој строфи речју сука, чије је основно значење: женка пса, вука и др. припадника овог животињског рода. Извлачење у наслов речи пас могло би значити да песник садржину песме (трагедију кучке чију штенад убија газда) ставља у шири контекст односа између човека и пса уопште.
На први поглед, могло би се рећи да језичко-културолошке разлике не би требало да представљају неки посебан проблем за превод другог дела наслова и садржине ове песме на наш језик, али постојећи преводи то не потврђују.
3.
У вези с преношењем Јесењинове песме Песнь о собаке није нимало наивно и једноставно питање: како конкретизовати метричко-ритмички и еуфонијски израз који би у оквиру постојеће традиције и праксе у нашој књижевности давао простор да се пренесе сликовна, односно предметно-логичка и укупна естетска садржина изворника?
Јесењинов оригинал испеван је стиховима неуједначене дужине с доминацијом седмераца и осмераца — 6-ац: 1 (3,57%), 7-ац: 9 (32,14%), 8-ац: 10 (35,71%), 9-ац: 6 (21,43%) и 10-ац: 2 (7,14%) — без сталне цезуре. Песнички исказ није уобличен према правилима силабичко-тонског система версификације (акценти су по слоговима у стиху распоређени процентуално овако: 21,41 42,85 42,85 14,28 39,28 53,57 29,62 77,77 25,00 0,00). Статистичка анализа показује да је песнички исказ у овом делу организован, заправо, према правилима тонског система версификације (наиме, организована према броју акцената појединих речи или синтагматичко-интонационих целина у стиху, ова песма је исказана у 26 троударних/троакценатских/троиктусних и 2 двоударна/двоакценатска/двоиктусна стиха): 26 (92,86%) по моделу: "Утром, в ржанОм закУте / Где златЯтся рогОжи в рЯд" и 2 (7,14%) по моделу: "ПричЁсывая языкОм".
Ритмичку уједначеност песничког исказа у овој песми учвршћује и регуларна рима — унакрсна, у непарним женска, у парним стиховима мушка. Пада у очи, међутим, да су међу тим римама само три пара остварена према правилима класичне риме (ряд–щенят; бежала–дрожала; боков–щенков), а чак 11 парова спада у примере тзв. непотпуних рима (закуте–сука; ласкала–подталый; языком–животом; куры–хмурый; шесток–мешок; бежать–гладь; обратно–хатой; звонко–тонкий; скуля–полях; подачки–собачьи; смех–снег).
Сви побројани подаци о ритмичко-метричким карактеристикама Јесењинове песме садрже и семантичке сигнале који су значајни како за њено разумевање, односно доживљавање њене садржине, тако и за песниково позиционирање у ужем националном, али и ширем књижевноисторијском контексту. Основ за овакву тврдњу налазимо, поред осталог, у следећим чињеницама.
Још скоро век раније од настанка Јесењинове песме и Пушкин и Љермонтов су указивали да силабичко-тонски систем версификације, преузет из европске адаптације античког стиха, није у складу са природним устројством стиха у руском националном фолклору. Пушкин у својим "бајкама", а Љермонтов у поеми Песня про купца Калашникова већ су покушали да то природније устројство руског стиха, засновано управо на уједначеном броју акцената у стиху и тросложним клаузулама, инкорпорирају и у традицију руске уметничке поезије. Овом линијом је све време ишла стваралачка пракса тзв. руске "народске" уметничке поезије XИX века, оваплоћена у делима Кољцова, Никитина и Њекрасова као њених најистакнутијих представника. Њекрасов је у том кључу спевао и велику поему под насловом Кому на Руси жить хорошо. Међутим, и други руски песници, већ од краја XИX и почетка XX века, осећајући потребу за проширењем изражајних могућности силабичко-тонског стиха, постепено почињу да праве различите варијације отклона од традиције повременим регуларним изостављањем ненаглашених делова класичних тросложних стопа. На местима изостављених делова стопа, на фону интонационе инерције базичне силабичко-тонске интонације у песниковом исказу осећали су се својеврсни прекиди, "паузе", па је такав стих називан "паузник", али су такав стих неки доживљавали и као стих сегментиран на делове (рус. "доля"), те је називан и "дољник", што би се на наш језик могло пренети као "деони стих". И у "паузнику", односно "деоном стиху" био је повећан значај броја акценатских удара за ритмичку слику стиха, тако да је та тенденција представљала прелаз за спајање са следбеницима фолклорне поетске тенденције и стварање ширег полазишта за афирмацију новог система версификације, коју су остваривали, пре свега, симболисти и футуристи.
Јесењин, дакле, и у овој песми, насталој у другој деценији XX века, иступа не само као заговорник народне традиције, већ, у оквиру тога, и као један од протагониста ондашње авангардне, модерне поезије. Његова "песан" о псу, дакле, осим што тематски проистиче из традиционалне сеоске свакодневице познате из тонски стиховане народне песме, повезана је исто толико и са трагиком текућег, савременог живота. Наиме, Јесењинова супруга Софија Толстој у својим успоменама бележи: "Случај као што је онај описан у тој песми Јесењин је доживео у својој раној младости. Суседов пас се оштенио и домаћин је сву штенад побио. Јесењин је и сам причао о томе, а његова мајка Татјана Фјодоровна сећа се како је... под тим утиском написао песму." Идеолошки острашћени "пролеткултовци" у часопису "Пролетерска култура" у нападу на песника 1919. године написали су: Јесењин "постао имажиниста и у новој одећи нам нуди окоћену кучку... И то у ово време кад се свет гуши у крви грађанског рата, кад се рањеном пролетаријату од напора врти у глави!" Очито, у својој острашћености, нису могли да осете да је управо та песма могла бити и песников протест против текуће људске острвљености. Јер, лексички (у наслову) и ритмичко-метрички излазећи из фолклорних корена, он представља керушу-мајку из рода човековог исконског верног пријатеља пса, која је прецркла од туге, због тога што јој његов савременик сељак, из рационалних побуда, немилосрдно убија целокупан пород! У књижевноисторијској литератури већ је с правом констатовано да је Песнь о собаке заснована на мисли о људској нечовечности као и песма Мајаковског Како сам постао пас (Как я сделалася собакой) — коју Л. Л. Бељска види као могући подстицај за Јесењина да иступи са својом верзијом теме (према Бељској, Јесењин, за разлику од Мајаковског, не говори о "отуђености и одбачености личности у друштву", о "озверелим људима", него показује да је и пас способан за дубока осећања, инсистирајући на тези да је та "неизмерна и безгранична" материнска туга за својим породом "недоступна разуму 'натмуреног газде' који равнодушно, по навици, обавља уобичајену у сеоском животу 'ствар' – 'дављење у води' још слепе штенади). Вероватност тематског надовезивања на Мајаковског као изразитог протагонисту нове, модерне версификације Песнь о собаке такође сврстава и у уметничка дела настала на таласу преображаја руске поезије који потиче са извора сопственог културно-језичког потенцијала. А да је у Јесењиновој песми реч о актуелној поетској садржини наговештава и карактер рима у његовом песничком исказу: доминантне у њој "непотпуне" риме, које своју генезу вуку из руског неримованог епоса, заправо су и један од "новитета" нове, модерне руске поезије почетка XX века.
4.
У превођењу било које песме, због варијација неизбежних при проналажењу значајних ритмичко-метричких и еуфонијских еквивалената у новој језичкој структури, разуме се, треба имати на уму битне предметно-логичке тачке (лексеме или слике) без којих превод априори не може донети ни приближно адекватан оригиналу семантичко-естетски утисак. Које су то лексеме или слике у овој Јесењиновој песми?
Из анализа књижевног контекста настанка ове Јесењинове песме у постојећој књижевноисторијској литератури занимљиво је њено упоређење са симболистички усмереном песмом Глеба Анфилова (1886—1928?) Собака, написаном 1913. године. Л. Л. Бељска мисли да је коначни подстицај за конкретизацију иницијалне ситуације своје песме Јесењин добио из Анфиловљевог дела: "ујутру у забаченој шупи, на старој прњи халата кучка доноси на свет своју штенад...
Садржина Анфиловљеве песме своди се, у суштини, на једно — долазак на свет 'драге, непојмљиве штенади', коме је дат мистични карактер. Тихи мир свитања, знаци зоре, неко тајанствен — комплет је симболистичких атрибута који су у то време стигли већ да се претворе у шаблон. А за Јесењина тај акт рођења, без икакве тајанствености... представља полазну тачку приче. И пас, који је код Анфилова повод за религиозне асоцијације, постаје главни јунак Јесењинове песме. У њему нема Анфиловљеве недоречености ни симболистичког подтекста, ни сладуњавости и разнежености пред сликом стрпљиве и срећне породиље — све је наглашено прозаично: она није родила већ се оштенила, то није пас већ кучка, то се не догађа у шупи већ у амбару за раж, не на халату већ на рогожи.
Погледајте како се слично и у исто време контрастно развија радња, што се посебно осећа у последњој строфи: подударност конструкције и контраст смисла — Драге, непојмљиве штенце према Седморо риђих штенаца."
Дакле, преводилачка емпатија мора сачувати све лексеме и слике које чине отклон почетне ситуације из песме од у оно доба стандардног и већ шаблонизованог симболистичког поетског арсенала. На том плану, у преношењу на наш језик озбиљан проблем представља Јесењинова изворна слика места где је кучка оштенила своје младунце. Наиме, то није као код Анфилова "отдаленный сарай" (удаљена, забачена шупа), већ "ржаной закут". Постојећи стандардни, али и енцикопедијски речници руског језика указују да је лексема "закут" за превод на наш језик доста тврд орах. Пре свега, у неким речницима није ни забележена, што показује да је неуобичајена, тј. да не спада у фреквентне. А у речницима у којима је забележена окарактерисана је као лексема из народних говора тек у појединим регионима руског говорног подручја, са значењем: стаја, амбар, остава за зрнасту храну. У одговарајућем нашем амбијенту сеоског газдинства то би могао бити, заправо, ајат, трем испред штале изнад које је саграђен амбар. Под таквим ајатима се некада, у припреми вршаја, слагало снопље довезено с њива. Ајат из Јесењинове песме, очито, био је испуњен сноповима ражи... Додуше, вероватно би Јесењинов "ржаной закут" одговарао и нашој плевњи, коју Јован Цвијић овако описује: "Најчешћа је зграда уз моравско-вардарску кућу племња или плевња, стара хлевина. То је зграда у облику куће приземљуше, од плетари, ћерпича или камена, блатом олепљена, покривена ражаном сламом..." (Јован Цвијић, Сабрана дела. Књ. 2, Београд, 1987, 289) Оваква замена, заправо, не би представљала удаљавање од оригинала. Управо Цвијић је још скоро пре једног века констатовао нешто што и преводиоци морају имати на уму: "Типови јужнословнских кућа на Балканском Полуострву развијали су се... под сасвим друкчијим природним и културним погодбама него куће Руса, Пољака, Чеха и Лужичких Срба. И кад се нађу исте или сличне речи којима се код већине Словена обележавају поједини делови куће или стаја око куће, оне код јужних Словена махом нешто друго значе, везане су за друге делове или предмете. Зато није плодна и махом је несигурна метода слависта кад се труде да паралелно прате развитак јужнословенске куће са кућама осталих Словена." (На истом месту, 262)
5.
Међутим, иако је у интерпретацији Јесењинове песме инсистирала на његовом контрастирању Анфиловљевој симболистички артикулисаној слици доласка на свет седморо штенади, назвавши Јесењинов поступак намерном "прозаизацијом", и сама Бељска осећа да и тако "прозаизована" уводна слика уопште није непоетична. Имајући у виду богату књижевноисторијску литературу у којој се указује на важност боје у регистру Јесењиновог лирског исказа, она прати смењивање боја као основе естетског уобличавања трагичне приче која је заправо предмет песникове поруке. Попут и неких других аналитичара, примећује да је за почетну ситуацију у Јесењиновој песничкој слици овде карактеристична жута боја (у нијансама: риђа штенад, рогоже које се злате на јутарњем сунцу), да је трагедија у композицији песме у знаку тмурних тонова црне боје, да наду у ипак срећан исход за тренутак отвара боја месеца на фону небеског плаветнила које наткриљује потонулу у мрак Земљу, а у финалу ту наду покопава падање у снег, "попут звезда", "златних" мајчиних очију. Познаваоци Јесењинове поезије, иначе, знају да је песник снежну белину руског пејзажа доживљавао и као мртвачки покров распрострт преко његове земље ("Снежная равнина, белая луна // Саваном покрыта наша сторона" — "Снежне равни, беле месечине сјај, // Покровом мртвачким застрт родни крај").
У тражењу битних предметно-логичких тачака (лексема или слика) које су предуслов да превод оствари приближно адекватан оригиналу семантичко-естетски утисак могли би нам бити оријентир и закључци Г. Г. Громове које она даје у конспекту за јавни час намењен ученицима завршних разреда средње школе. Проширивши пажњу и на звуковну компоненту, Галина Герасимовна Песнь о собаке, анализирајући строфу по строфу, карактерише овако: 1. строфа — боја жута, риђа и златна, светлост нежна, мека, свечана тишина: "Штенци се рађају ујутру, кад се свет налази под окриљем сила светлости и добра. И свет је, у свечаној тишини, замукао пред чудом рођења. Новорођеним штенцима све је обећавало животну срећу." 2. строфа — боја црвено-црна, загасита, шум и жубор воде: "Срећна керуша-мајка се одмара од порођајних мука. Штенци леже припијени уз њен трбух, крај кога осећају топлину и сигурност." 3. строфа — љубичаста и црна боја, тмина, мук замора и бат газдиних корака: "Наступила је власт таме, зла и рушења. Риђи, као сунце, штенци убачени су у мрачан загушљиви џак. Свет ћути." 4. строфа — светлост бела, тама, шкрипање: "'Дуго, дуго' је дрхтала површина воде. То значи да је пас дуго стајао и гледао у дрхтаву воду која је сакрила његову децу. А човек је извршио убиство и мирно кренуо кући. За њега је то што је управо учинио обичан део животне свакодневице, ситница." 5. и 6. строфа — безбојни фон и наранџасто-златна мрља, мрак, жалосна тишина претварају се у плаву, златну и црну боју, у звучни сјајни мрак и тишину из које допире "звук" златних звезда, из чега следи констатација за 5: "На неко време свет је добио чујност и боја, и звука. Као да је за тренутак озарен. Али месец 'вара' и сакрива се." Потом и за 6. строфу: "Сада постаје разумљива претходна 'чујност'. За тренутак је свет поново постао пун боја и звукова, али их је изгубио кад се изјаловила нада керуше да јој је остало живо бар једно дете." На основу 7. строфе, са златним звездама пасјих очију које, у тами и муку, падају у белину снега, Громова Јесењинову поруку тумачи овако: "У Јесењиновом свету подједнако је вредан сваки живот: животиње, биљке и људи... туга керуше која је изгубила своју штенад — то је материнска туга, која ни по чему није мања од људске. Цео свет смрћу и само једног живота губи део себе. И тугује због губитка."
Ма колико цитиране констатације, прилагођене школском дечјем узрасту, деловале и донекле поједностављено, оне могу послужити као својеврсна координатна мрежа која ће помоћи да се у преводу не изгуби нешто што је од значаја за смисаоно-естетичку вредност песме.
И најзад, у оквиру анализе битних предметно-логичких тачака (лексема или слика) ове Јесењинове песме, не можемо ћутке прећи преко једног посебно занимљивог детаља. Наиме, у 5. строфи оригинала о керуши која се, измучена, враћа кући, читамо: "А когда чуть плелась обратно, // Слизывая пот с боков“" — "А док се једва вукла назад, // Лижући зној с бедара". Међутим, колико нам је познато, пси немају знојних жлезда, тако да се они не могу знојити... Шта тај зној с керушиних бедара значи? Да ли Јесењин за ту особеност пасјег организма није знао, па је на том месту само направио (одиста мало незгодну) грешку? Или је, можда, ово нека врста хиперболичног наглашавања керушиног бола због губитка деце? На та питања је тешко наћи поуздан одговор.
6.
Шта су наши преводиоци током 79 година превођења чинили са Јесењиновом песмом?
Што се наслова тиче, на нашем језику добили смо његове три варијанте: Песма о керуши, као решење за које се определио први преводилац, М. М. Пешић, а поновили су га још Д. Маловић, Д. Ерић, М. Вуковић, М. Баћовић и Р. Нешовић, затим Пјесма о куји, односно П(ј)есма о кучки, као решење које је лансирао Г. Крклец, а учинило се прихватљивијим и С. Марковићу, М. Војводићу, Љ. Глигоријевићу и С. Лучину; и најзад Кучка, наслов који се због нечега учинио прикладним Б. Булатовићу. Занимљиво је да су сви ови преводиоци пренебрегли особеност руске речи песнь (песня) и, неки свесно, неки спонтано, вероватно, под утицајем Пешићевог ауторитета — прибегли поступку семантичког уопштавања, у теорији превођења познатом под називом преводилачка неутрализација. За поједностављење изворника определили су се и занемаривањем чињенице да Јесењин причу о трагедији мајке керуше, кује, односно кучке — у наслову подиже на један виши степен уопштености (песма, уосталом, говори и о насилној смрти керушиних младунаца међу којима је могло бити и мужјака). Варијанта куја, односно кучка, као ознака зе женку кучета, с обзиром на то да и керуша, као ознака за женку кера, а како се види и из "Речника српскохрватског књижевног и народног језика" САНУ, лексема кер има заначење и: "пас уопште" — заправо не доноси ништа битно ново. Показује, додуше, жељу преводилаца, на челу са Крклецом и Марковићем, да се њихов превод разликује од популарног Пешићевог.
Жеља за одвајањем од Пешића, међутим, садржи резултате и који је, на плану преношења Јесењиновог ритмичко-метричког песничког исказа — чине значајнијом.
Наиме, Пешић је Јесењинов стих у коме превладавају осмерци (35,71%) и седмерци (32,14%), уз нешто мање деветераца (21,43%), претворио у силабички српски асиметрични десетерац. Додуше, интонативно састављен од по три акценатске целине тај асиметрични десетерац је истовремено сачувао и Јесењинову изворну структуру троударног/троиктусног тонског стиха. Тако је, слично структурираним стиховним исказом, преводилац учинио препознатљивом ону нит која песму везује с народном фолклорном традицијом песничког исказа. Као да је тиме извршио компензацију изгубљеног у наслову преводилачком неутрализацијом при превођењу речи песнь.
Морамо рећи да ни ово решење није идеално. Већ смо указали на то да је Јесењин својим поступком, заједно с другим песницима свог времена, заправо постојећи фолклорни потенцијал користио за стварање савременог, новог уметничког поетског израза. Кад смо говорили о Винаверовом преводу Блокове поеме Дванаесторица, цитирали смо есеј српског експресионисте Језичке могућности, написан 1922. године, у коме се поставља захтев да се у стварању савременог књижевног језика искорачи из оквира епског, "пешачки спорог", десетерачког језика. Поставља се, дакле, питање: да ли Винаверов савременик Пешић (Пешић је рођен 1897. а Винавер 1899. године) у време кад је писао свој превод није делио мишљење заговорника модернизовања српског књижевног језика, па се, иако је и осмерац био веома фреквентан у нашој народној поезији, демонстративно вратио епском десетерцу? Или му је, можда, понесеном сопственим схватањем Јесењинове поезије као дела окренутог пре свега руској искони, фолклору и патријархалном руском селу, промакло да је та поезија по уметничком изразу истовремено припадала и савременој уметности? Додуше, свесно или несвесно, низом примера одступања од класичне дефиниције риме, низом непотпуних рима (лупка — кучка, нежно — неизбежно, уходе — воде, лених — њених, глатки — танки, својима — пољима и др.), сигнирао је и неке изданке Јесењинове поетске "модерности".
Д. Маловић, Д. Ерић, Љ. Глигоријевић и М. Вуковић своје преводилачке креације дали су руководећи се основама Пешићеве преводилачке стратегије у преношењу Јесењиновог ритмичко-метричког песничког исказа.
Међутим, Г. Крклец и С. Марковић су, неумњиво, и као преводиоци били ближи концепцијама српског књижевног језика коју су заговарали наши песници између два рата. Зато су њих двојица, осим што су дали другу варијанту превода наслова, осетили да Пешићево опредељење за десетерац није беспрекорно решење, па су учинили покушај да поетски исказ учине сажетијим, краћим и лакшим. Крклец је то остварио осмерцима (42,86%) и деветерцима (46,43%), уз 3 седмерца (10,71%), а Марковић осмерцима (75,00%) и деветерцима (21,43%), уз 1 десетерац (3,57%). Крклечев превод, према параметрима тонског стиха, троударни/троиктусни — у том погледу је сасвим адекватан Јесењиновом оригиналу, Марковићев је такав у 4, 5, 6. и 7. строфи, док је у прве три строфе троударни/троиктусни комбинован с двоударним/двоиктусним.
По томе што нису засновани на десетерачком исказу, овом низу припадају и преводи Б. Булатовића, М. Војводића, С. Лучина, М. Баћовића и Р. Нешовића. У Булатовићевом преводу доминирају осмерци (60,71%) и деветерци (35,71%), уз 1 десетерац (3,57%). У Војводићевом се незнатно издвајају деветерци (35,71%) и осмерци (29,51%), а затим се ређају десетерци (17,86%) и једанаестерци (10,71%), уз чак 1 дванаестерац (3,57%). Код Лучина у верзији из 2001. године добили смо доминирају једанаестераца (39,29%) и седмераца (25,00%), уз 4 деветерца (14,29%), 2 десетерца (7,14%) и 1 шестерац (3,57%), а у везији из 2002 — доминацију седмераца (32,14%) и осмераца (32,14%), уз 6 деветераца (24,43%), 3 десетерца (10,71%) и 1 шестерац (3,57%). У Баћовићевом преводу највише је деветераца (42,86%), иза којих долази доста висок број десетераца (25,00%), уз 5 осмераца (17,86%) и 3 једанаестерца (10,71). И најзад, код Радојице Нешовића, највише је седмераца (32,14%) и осмераца (25,оо%), али је и приближно толики број десетераца (21,43%) и деветераца (17,86%), уз 1 шестерац (21,13%). Наведени статистички подаци не дају основа за закључак да су Булатовић, Војводић, Лучин, Баћовић и Нешовић имали одређено концептуално решење за преношење у нашу књижевно-језичку културу које смо, у контексту са познатим књижевноисторијским тенденцијама у развоју књижевног језика, уочили код Крклеца и Марковића. Јер мешање краћих стихова с десетерцима и једанаестерцима не показује намеру преводилаца да поетски исказ учине сажетијим, краћим и лакшим. Укључивање десетераца у превод, такође, не указује на дистанцирање од Пешићевог решења.
Највероватнија била би претпоставка да они нису ни размишљали о овим аспектима превода, већ су само пратили онај део оригинала који, према старинској подели на "садржину" и "форму" књижевног дела, спада у "садржину" (с тим што су од "форме" ипак испоштовали изворну поделу на строфе и изворну схему римовања; Баћовић је, упркос разлици у природи руског и српског језика, доследно преносио и Јесењинове мушке риме). Међутим, испуштајући из вида проблеме еквивалентности функције, тј. семантике појединих врста стихова у руској и српској културно-језичкој традицији, па дакле и у свести читалаца који поетски текст примају спонтано, и без познавања историје и теорије стиха — и ови преводиоци су, неки осмишљено, неки можда и спонтано (Баћовић и Нешовић су и русисти по образовању), своје преводе ритмички уједначили тонским троиктусним/троударним, или комбиновањем таквих троиктусних/троударних и двоиктусних/двоударних стихова. Тенденције модернизовања песничког исказа, карактеристичне за оригинал, наговештаване су и употребом "непотпуних рима", што, додуше, такође може, али не мора бити само стицај околности (кад се, у настојању да што потпуније пренесе "садржину", преводилац мора задовољити "непотпуном римом" као "нужним злом").
7.
Занимљиво ће бити прокоментарисати решења за које су се преводиоци опредељивали у преношењу битних чинилаца предметно-логичког садржаја Јесењиновог оригинала.
О наслову с лексемом собака и потоњем увођењу у текст лексеме сука било је већ речи. Карактеристично је да је у свим нашим преводима та не безначајна семантичка нијанса изостављена. Додуше, Пешић ипак остварује својеврсну варијацију тиме што у наслову даје лексему керуша, а у првој строфи говори о кучки. У свим нашим преводима изостављене су и семантичке назнаке које проистичу из разлике између лексема песнь и стихотворение. Свођење наслова на Кучка, иако би се могло сматрати евентуалном последицом преводиочеве тежње да репродукује Јесењиновову прозаизацију симболистичког клишеа, песми је ипак донело осиромашење и преношење на други значењски канал.
Ако говоримо о тексту ове песме као целини, можда би се могло рећи да је руско сука ипак било боље превести речју керуша, пошто је у њој потиснуто у други план оно преносно значење речи кучка. Додуше, поводом те констатације треба напоменути да, иако у садржини песме није активирано, у самој лексеми коју је употребио Јесењин (сука) то значење није потиснуто колико у српској керуша. Такође, употреба речи кучка и керуша с њиховим основним и преносним значењем није подједнако фреквентна у свим говорним подручјима језика превода, тако да ове разлике у нашим преводима могу бити и само резултат различитог језичког осећања преводилаца. Због тога ни ми своје читалачко осећање мање или веће блискости овог или оног решења не би требало превише да уопштавамо и узимамо га као критеријум при вредновању превода.
Посебно су занимљива решења наших преводилаца за превод прва два стиха песме који гласе:
Утром в ржаном закуте,
Где златятся рогожи в ряд...
Код Пешића се, у коначној верзији његовог превода, кучка оштенила "где стрм шуми, лупка", "у гугути", "где се трска бели"... "Гугута" или "кукута" је, иначе, према Речнику МС, покрајински назив за отровну биљку из породице штитарки, пуна тешког мириса (Цониум мацулатум). Дакле, кучка се оштенила негде у пољу? На некој стрмени која "лупка"? Нема ни помена било какве стаје, амбара, оставе за зрнасту храну, појате, избе, ајата или плевње. Нема Јесењинове ражи, нема ни трага од, као што смо видели, значајне златне боје...2 Код Крклеца се кучка оштенила "при штали", "гдје се рогоз злати под гредом". Дакле, нема ражи, нема скривеног кута, али замена "при штали" не представља за песму као целину битно померање и сачувана је као саставни део слике златна боја. Код Марковића се чин рођења кучића одиграо "у дну коша", тамо "где се раж и рогоз свила", али је и ту изостала златна боја. Према Маловићу, све је почело "у појати ниској" — "где се злати рогоза гомила". Ражи нема. У Ерићевом преводу кучка се оштенила "у стрну" — "где шушка жути рогоз што јој заклон гради". Опет се почетак смешта на отвореном простору, ван дворишних зграда. Нема ни ражи, ни златне боје. Код Глигоријевића то се дешава "у кутку од ражи", "асура где се к'о злато прикрила", а код Вуковића "на крај за раж спремног кутка", "где се злате рогози позади". Код Лучина у првој верзији превода — "у корпи раженој, где се злате влати среда", а у другој — "у слами раженој, где се злате сламке среда". И најзад код Баћовића — "У изби међу снопљем крутим, Где се хасуре злате ко плам", код Нешовића — "под стогом", "где рогоз к'о злато сја"...
Већ ово шаренило из прва два стиха песме, намеће потребу да се наши преводи погледају с решењима у преводу кључних места песме као семантичко-естетске целине. За то се можемо послужити већ цитираном анализом Г. Громове. Она, као што смо видели, у првој строфи као битно за смисао и експресију Јесењинове песме истиче да се рођење младунаца догађа у свечаној тишини јутра, кад се свет налази под окриљем светлости, у затвореном простору тонираном меком, нежном жутом, риђом и златном бојом (те гаме боја су и новорођена керушина деца). Осим код Глигоријевића, према чијем преводу се кучка оштенила "пред свануће", сви преводиоци су остали у границама оригинала (користећи за то, осим лексеме јутро, као варијанту, и свитање).
Громова сматра да је за другу строфу битно: "боја црвено-црна, загасита, шум и жубор воде". Пошто није баш лако из детаља којима је описано шта се дешава у тој строфи доћи до те "црвено-црне" боје, можемо је, као изразито субјективно виђење Громове, у анализи превода потиснути у други план. Али је, имајући у виду допуну "загасита", не треба искључити у варијанти "црвено-загасита". Њено присуство у слици из Јесењиновог оригинала проистиче, пре свега, из боје језика којим она лиже своје младунце, а можда и из сукрвице од које мајка језиком своју новорођенчад чисти. Нијансе црвена и загасита, такође, имплиците сведоче и о томе да "ржаной закут" из прве строфе није добро превести тако да се искључи било каква настрешница под којом постоје сеновити и сунцем обасјани делови, где ће керуша са својом штенади провести дан.
Колико је превођење, посебно превођење књижевног дела уопште и нарочито преводилачко претакање из језика у језик лапидарног књижевног текста какав је, по правилу, песма, сложен и деликатан рад — може се лепо осетити и на решењима до којих су наши преводиоци долазили у овој, другој строфи Јесењинове песме. Наиме, Јесењин је, у оквиру своје глобалне оријентације у песми на тематску актуелизацију трагедије недужних настале од људских неправди и тезе да је сваки живот на овом свету подједнако вредан метафорички рекао да керуша језиком своје младе "чешља". Чак пет наших преводилаца ту нијансу нису осетили: код Пешића и Маловића она их "лиже", а код Марковића, Лучина (у првој варијанти) и Нешовића "глади". Добро су превели Крклец, Ерић, Војводић, Глигоријевић, Вуковић и Баћовић (Лучин је у другој варијанти, на жалост, уместо "ћешљајући језиком", превео са "ћешљуцкајући", чиме је склизнуо у сасвим други стилски тоналитет).
Занимљиво је како су наши преводиоци пренели трећи и четврти стих те друге строфе. Јесењиново: "И струился снежок подталый / Под теплым ее жвотом" из којих Громова извлачи "шум и жубор воде". Шум (струјање) воде од отопљеног снега испод керушиног топлог стомака Пешић, Ерић, Војводић и Вуковић протумачили су као отицање њеног млека (Пешић: "И слив'о се млак сок неизбежно / из тих топлих материнских груди"; Ерић: "Капало је топло бело млеко / Испод њеног мршавог стомака"; Војводић: "И слатки сњежић млазила / Под топлим њеним стомаком"; "Струјало је к'о снежић топљиви / Испод њених материнских груди"). Остали су тачније пренели Јесењинову слику у следећим варијантама: "од трбуха њезина топлине / вода се топила сњежна" (Крклец); "И ту где лежаше она / Топило се неизбежно" (Марковић); "И копнео снег је загрејани / Испод њеног топлога стомака" (Маловић); "И снежна се грудва откравила / Под стомаком претоплим њеним" (Глигоријевић); "Снежница се претакала / под топлим трбухом њеним" (Лучин, прва варијанта); "Раскрављен снег је отицао / под њеним топлим стомаком" (Лучин, друга варијанта); "Испод топлог њенога стомака / Отиц'о је раскрављени снег" (Баћовић); "С таквим жаром их пазила / Да окопне снег крај ње" (Нешовић). Додуше, питање је колико је добро решење Глигоријевићева "снежна грудва", као и Нешовићево копњење снега од "жара" керушине "пажње"...
За трећу строфу на равни коју анализира Громова карактеристичне су: љубичаста и црна боја, тмина, мук замора и бат газдиних корака што нарушава тишину, који се подразумева ("Риђи, као сунце, штенци убачени су у загушљиви џак. Свет ћути"). Одреднице "вече" и домаћин (сељак) "натмурен, намргођен" сачували су сви, осим Крклеца и Мрковића — Марковић, због риме са "кокоши", вели да је газда "неподношљив", а Крклец одредницу уз газду изоставља.
Четврта строфа је у знаку беле светлости измешане с ноћном тамом и шкрипе газдиних корака у снегу: "По сугробам она бежала / Поспевая за ним бежать... / И так долго, долго дрожала / Воды незамерзшей гладь". У већини превода поменуте главне одреднице су сачуване. Додуше, код Пешића се на овом месту не види да керуша трчи за газдом по снегу (што, заправо, имплицира поменуту белу боју). У Војводићевом преводу, међутим, наилазимо на одиста драстично огрешење о оригинал: руска реч "сугреб", која означава "нанос, смет", преведена је као "сугреб". А "сугреб", према енциклопедијском речнику Матице српске, код нас значи: "место где су пас, мачка или лисица разгребли земљу, за које сујеверне особе верују да доноси неку кожну болест ако се нагази на њега."
Громова у својој анализи за пету и шесту строфу примећује: кад се, на фону чија се боја не помиње, у мраку и муку земље, изнад сеоске куће појављује "наранџасто-златна мрља" месеца за коју керуша помисли да је једно од њених младунаца (пета строфа), док у последњем стиху шесте строфе тај месец не нестане иза брда, "свет" добија "чујност и боја и звукова", "као да је за тренутак озарен" ("В синюю высь звонко глядела она, скуля")... Јесу ли наши преводиоци сачували тај контраст боја и звукова између пете и шесте строфе који осликава ерупцију осећања, трагични слом и смрт мајке због изневерене наде да је њена штенад ипак још жива и коначног суочавања са суровом истином о погибији све њене деце?
Код Пешића, прво, у петој строфи боде очи једна стилска грешка које, иначе, нема у оригиналу: "При повратку, вукућ се по тмини, / и лижући зној с бедара лених, / месец јој се над избом учини, / као једно од кучића њених." Синтаксички исправно ово би, можда, могло да гласи: "При повратку, док се вукла по тмини и док је лизала зној с бедара лених, њој се месец над избом учини..." Разуме се, овако конструисану реченицу ваљало би уклопити у десетерачку ритмичку основу целокупног превода. А на почетку шесте, уместо да гледа у "плаву висину" (дакле, у небо), где је месец за који је помислила да је једно од њених кучића, код Пешића керуша "зури" — "у снег плави, глатки" (који је на Земљи). Уз то, ако је појава њеног детета у месецу на небу изнад сеоске куће тренутно обнављање наде у спасење које долази с неба, онда замена глагола "гледати" глаголом "зурити", који је прикладан за стање резигнације, али не и за поглед који изражава оживљену наду — такође лоша. Све то увелико смањује могућност остварења и семантичког и естетског утиска који би био макар приближан утиску који ствара Јесењинов оригинал.
Занимљиво је да ни остали наши преводиоци нису осетили и својим преводилачким решењима нису пренели изворни контраст боја и звукова између пете и шесте строфе, контраст који осликава ерупцију осећања, трагични слом и смрт мајке због изневерене наде да су њена деца ипак још жива и коначног суочавања са суровом истином о њихово погибији. Тиме су преводиоци ослабили и поенту у завршној, седмој строфи, засновану на паду пасјих очију, које песнику изгледају као "златне звезде", у белину снега. Јер, ако се не нагласи да је изглед младог месеца на тренутак побудио, па затим одмах и распршио наду керуше да су њена деца ипак избегла смрт, онда се замагљује и смисао поређења њене смрти с лажном милостињом, тј. с разочарањем превареног пса коме је, уместо кости, уз смех, бачен камен.
Код неких преводилаца се не примећује ни да су и осетили функцију боја у Јесењиновој песничкој слици уопште. Тако, на пример, Марковић у свом преводу занемарује везу златне боје с небом (Сунце, Месец, звезде): као што ту боју изоставља из прве строфе, посвећне свечаном чину рођења живота, у поенти песме (у завршној строфи) он је везује за земаљски снег (уместо Јесењинових "златних звезда" које су упоређене с керушиним очима, код њега "тужне... очи псеће" падају у "златни снег"). То исто се види и код Ерића: и он у првој строфи превиђа златасти сјај рогожа, а очи које Јесењин изједначује са "златним звездама" код њега постају чак "псеће очи сиње"...
8.
Познато је да су преводилачке трансформације у превођењу поезије, због особености песничког исказа у њој, учесталије и често дубље него у осталим врстама преводилачког стварања. Међутим, ни у тим трансформацијама се не предвиђају произвољне промене којима се мења смисаоно-изражајна основа оригинала.
Указали смо већ на то да и није било лако наћи преводни еквивалент за Јесењинов Јесењинов "ржаной закут". Крклец је тај израз свео на његово дубинско значење, да би, као што смо видели, из њега за место где се керуша оштенила извукао као одредницу: "при штали". Решење, разуме се, није идеално, али је, с обзиром на оквире укупне садржине песме као уметничког дела, пошто чува задате релације, релативно прихватљиво. Слична су решења: "у дну коша" (Марковић), "у појати ниској" (Маловић), "крај за раж спремног кутка" (Вуковић), "у изби међу снопљем" (Баћовић). Међутим, пука је произвољност Јесењинов "ржаной закут" у овој песми превести са "стрн", кад та наша реч има значење: "1. житна стабљика; сламка; 2. стрниште, стрњика; 3. стрмно жито" (цит. из Речника МС), а потпуна бесмислица је написати, ради риме са "кучка", да тај стрн — "лупка" (Пешић). Такође, недопустиво је да се у преводу прве строфе, због риме са "стрна", у потпуној супротности с познатом Јесењиновом симболиком боја, допише да је кучка "црна" (Булатовић). За Пешићем је, осим Булатовића, као што смо видели, погрешним путем пошао и Ерић ("у стрну"). Непотребно искакање из изворних параметара Јесењинове слике представља и Нешовићево решење: "под стогом". Дискутабилна су решења Војводића: "усред ражног кутка" (шта је то "ражни кутак"?), као и Глигоријевићево: "у кутку од ражи". Лучинова прва верзија: "у корпи раженој" је по моделу равна Пешићевом, Булатовићевом и Ерићевом "стрну", те је неприхватљива. "У слами раженој", из друге верзије Лучиновог превода, превелики је степен непотребне "преводилачке неутрализације", те је и то решење незадовољавајуће.
Јесењинов први део друге строфе: "До вечера она их ласкала, / Причесывая языком" Пешић је превео као: "До у сумрак грлила их нежно / и лизала низ длаку што руди". Дакле, руско: "до вечери" трансформисао је у: "до у сумрак" и руско: "миловала" у: "грлила их нежно", а руско: "чешљајући их језиком" развио у: "и лизала низ длаку што руди". Ниједна од ових трансформација (прва извршена, вероватно, због тога да се, уместо руског јампског почетка стиха, оствари изворни трохејски иктус у српском асиметричном десетерцу, друга, због риме, а трећа — да би се од руског краћег осмерца стих продужио до десетерачког), ако се изузме изостављање метафоричког "чешљања" (о чему смо већ говорили), није изашла из смисаоних оквира оригинала. Уклапа се у општи распоред семантизованих боја у песми, пошто је, гледано с тог становишта, прихватљив и додатак уз "лизала их низ длаку": "што руди", преводилачка трансформација до које је дошло, опет, због риме. Али израз је потпуно погрешно схваћеног смисла и граница преводилачких трансформација, рецимо, кад се Јесењиново: "В синюю высь звонко / Глядела она, скуля" трансформише у: "Гледала је у висину / Завијала к'о да је кољу" (Булатовић)... Погрешно схваћен принцип преводилачких трансформација је и пример кад се због броја слогова уносе додаци који, рецимо, класично Јесењиново поређење: "Покатилисъ глаза собачьи / Золотыми звездами в снег" претвори у алогичну песничку слику: "Очи су се скотрљале псеће / Као златни руј звезда у снег" (Вуковић). Неко за "златни руј" може рећи да је бесмислица, некоме ће то бити лепа песничка слика, али те врсте слика у Јесењиновом оригиналу нема, па му их у преводу не бисмо смели дописивати.
9.
После оваквог, проблемски усмереног прегледа, могли бисмо, уз све поштовање напора и талента преводилаца, констатовати да још увек постоји доста маневарског простора за побољшање преводилачких решења у преношењу у нашу културу ове Јесењинове песме. Међу ауторима анализираних превода било је опробаних преводилаца, истакнутих и мање познатих песника, школованих русиста, као и љубитеља Јесењинове поезије аматера у превођењу. Неуједначен је и њихов степен познавања како руске, тако и наше књижевности. Све то се лако уочава и у њиховим преводима, које читаоцима стављамо на увид у прилогу.
Сви ти преводи објављени су у посебним песничким књигама. Неки од њих, да су у издавачким кућама прошли кроз одговарајућу стручну рецензију, вероватно не би у том облику били ни штампани. Та чињеница даје основа за покретање два важна питања од ширег културолошког и књижевног значаја: колико су наши издавачи стручно оспособљени за објављивање преводне књижевности (имају ли свест о потреби и професионалну одговорност да за оваква издања обезбеђују претходну рецензију макар и спољних сарадника) и, даље, колико је стручна наша књижевна критика текуће издавачке продукције уопште, кад тако драстични промашаји преводилаца остају непримећени, па ни у поновљеним публиковањима превода, нема одговарајућих неопходних побољшања?
У вези с очекивњем да се неким новим преводом дође до остарења које би нашој култури донело ближу изворнику и квалитетнију преводилачку верзију Јесењиновог дела Песнь о собаке о собаке морамо указати на још једну не лако премостиву препреку. Она проистиче, с једне стране, из природе превођења поезије и, с друге, из логике књижевног процеса културно-језичке средине за коју и у којој превод настаје. Ту препреку могли бисмо дефинисати као јавно мњење читалаца о претходним преводима тог књижевног дела, јавно мњење, које, као што је познато, не ретко, у појединим временским периодима или о појединим стварима, може бити и погрешно.
Нема сумње у то да је превођење књижевних дела један облик књижевног стварања, да је књижевни превод преводиочева индивидуална конкретизација оригинала у коју је уткан преводилачки људски индивидуалитет и оно што се у теорији назива преводиочев индивидуални стил. Због тога рецензентима и критичарима који у својој предспреми немају довољно знања из области савремене теоријске мисли о превођењу није лако да довољно јасно разграниче област преводилачког од оригиналног књижевно-уметничког стварања. То их, по правилу, спутава у оцењивању вредности превода књижевног дела, па често превиђају преводилачке трансформације којима се оригинал изневерава... А превод, даље, долази до читалаца, који, по правилу, оригинал не знају (онај ко песму зна у оригиналу превод обично не чита), тако да и недовољно добро преведена песма, уколико текст превода, као песма сама по себи, делује упечатљиво, читалачка публика прихвата као успео. У преводној књижевности сваке културно-језичке средине таквих појава није мало.
У нашем случају, Пешићев превод Песма о керуши оставио је леп утисак и ушао у ризницу српске преводне књижевности још тридесетих година прошлог века. Иако тачнији, а поетски не мање вредни каснији преводи из шездесетих година Крклеца и Марковића нису могли да дођу до срца наших љубитеља поезије, јер њихова представа о Јесењину била је заснована на Пешићевој верзији, која је, у десетерачком руху, нарочито била блиска широкој читалачкој публици. У очараности "народском" поезијом "последњег руског песника села", на чему су инсистирали Пешић и његови истомишљеници, нису примећивани, нити су доживљавани као недостаци чак ни његов стрн који лупка, ни то што се керуша коти у "белој трсци, у гугути". Под дејством магије првог утиска, онима који не познају Јесењинов оригинал, све промене из касније насталих превода, а нарочито нарушавање ритмички уједначеног "српског десетерца" – деловале су као "кварење" Јесењинове песме. То уверење су годинама подгревали и глумци који су још из младости Пешићев превод знали напамет и у пригодним приликама, немајући увид у нове преводе, рецитовали оно што од раније већ имају спремљено. Евентуалне критичке опаске поводом Пешићевог превода од стране стручњака за руски језик и књижевност, уколико би се и чуле, у ширим круговима љубитеља поезије априори су, из незнања, одбациване као "професорско закерање"...
Таква ситуација би у тренуцима личних криза стручно припремљеног и стваралачки даровитог преводиоца (и књижевног критичара) можда могла довести и до очајничког питања: "Да ли је то за преводну књижевност коњуктура важнија од истине?" Међутим, као и у многим другим областима живота, ни у вредновању дела преводне књижевности пракса, као резултанта и побочних, али у одређеним моментима пресудних (у овом случају вануметничких) околности, каска за решењима што проистичу из нових сазнања научне теоријске мисли и нових достигнућа књижевних стваралаца. Зато и раскорак између стручних сазнања и вредносних мерила текуће масовне културе не може бити толико трајан да би, на дуге стазе, зауставио настојања носилаца преводилачке уметности да и Јесењинову Песнь о собаке у нашу књижевну баштину унесу у још обухватнијем сјају изворне снаге овог Јесењиновог дела.
Миодраг Сибиновић
________________
1 Још 1922. у Књижевном додатку берлинског листа "Накануне" у рецензији на берлинско-петербуршко-московско издање Јесењинових песама Н. И. Петровска поводом ове песме пише: "Чисти епос одједном се шири, размиче све условне оквире и добија дубину најдубље лирике која потреса до дна душе. И 'Песма о псу', једноставније речено о 'кучки' којој су у суровости свакодневице утопили 'седморо штенади' звучи као Реqуием."
2 У Нолитовом издању превода Јесењинових песама из 1974. год. (Песме и поеме) тај стих је трансформисан у: "Јутрос у кошари, где сја, шушка"
ПРИЛОГ
ПЕСНЬ О СОБАКЕ
Утром в ржаном закуте,
Где златятся рогожи в ряд,
Семерых ощенила сука,
Рыжих семерых щенят.
До вечера она их ласкала,
Причесывая языком,
И струился снежок подталый
Под теплым ее животом.
А вечером, когда куры
Обсиживают шесток,
Вышел хозяин хмурый,
Семерых всех поклал в мешок.
По сугробам она бежала,
Поспевая за ним бежать...
И так долго, долго дрожала
Воды незамерзшей гладь.
А когда чуть плелась обратно,
Слизывая пот с боков,
Показался ей месяц над хатой
Одним из ее щенков.
В синюю высь звонко
Глядела она, скуля,
А месяц скользил тонкий
И скрылся за холм в полях.
И глухо, как од подачки,
Когда бросят ей камень в смех,
Покатились глаза собачьи
Золотыми звездами в снег.
Превод Миодрага М. Пешића
ПЕСМА О КЕРУШИ
Јутрос рано где стрн шуми, лупка,
где се бели трска, у гугути,
седморо је оштенила кучка,
седморо је оштенила жути'.
До у сумрак грлила их нежно
и лизала низ длаку што руди,
и сливо се млак сок неизбежно,
из тих топлих материнских груди.
А увече, кад живина јури,
да заузме мотке, ил' прут јак,
изишо је тад домаћин тмури,
и сву штенад потрпо у џак.
А она је за трагом трчала,
Стизала га као кад уходе...
И дуго је, дуго је дрхтала
незамрзла површина воде.
При повратку, вукућ се по тмини,
и лижући зној с бедара лених,
месец јој се над избом учини,
као једно од кучића њених.
Зурила је у снег плави, глатки,
завијала болно за својима,
а месец се котрљао танки
и скрио се за хум у пољима.
Немо, к'о од милости ил' среће,
Кад јој баце камичак ил' тег, (у каснијој верзији: низ брег,)
Пале су и њене очи псеће,
Као златни сјај звезда, у снег.
(С. Јесењин, Песме, Београд, 1953, стр. 45–46)
Превод Густава Крклеца
PJESMA O KUJI
Jutros je kuja pri štali,
gdje rogoz se zlati pod gredom,
oštenila sedmoro mladih,
riđih štenadi redom.
I jezikom, sve do tmine,
mati ih češljala nježna;
od trbuha njena topline
voda se topila snježna.
A uveče, kao i vazda,
kad koke na ljegala kreću,
tmuran je stigao gazda
i strpao štenad u vreću.
Trčati snijegom je stala
slijedeć mu tragove hoda
i dugo uz val do vala
hladna se mreškala voda.
A kad se od trčanja vruća
i znojna probi kroz sjene,
njoj se mjesec vrh kuća
ko njeno pričini štene.
U plavet je zurila jasnu
i cvilila nasred druma,
a mjesec na putu krasnu
sakri se iza huma.
I tiho, kao kad s brijega
za bačenim kamenom kreće,
ko zlatne zvijezde sred snijega
kotrljahu oči se pseće.
(S. Jesenjin, Ispovijest huligana. Izbor pjesama, "Otokar Keršovani", Rijeka, 1964, str. 23)
Превод Слободанa Марковићa
ПЕСМА О КУЧКИ
Јутрос кучка у дну коша
Где се раж и рогоз свила,
Риђих седморо јуноша
Скривена је оштенила.
Мазила их до сутона,
Гладила језиком нежно
И ту где лежаше она
Топило се неизбежно.
А увече кад кокоши
Мотку траже да почину,
Дође газда неподношљив
И сву штенад у џак вину.
Трчала по снегу дуго,
За њим јурила к'о сена;
А дрхтала дуго, дуго,
Вода још не залеђена.
Кад натраг се довукла кроз пруће,
С бокова лижућ зној снено;
Месец јој се понад куће
Учини к'о штене њено.
Зурила, скичала с пута
Хтела да их у небу нађе;
Месец из поља тад долута
И танак иза брега зађе.
И тихо на дар лажне среће,
Кад камен јој баце даље,
Тужне се њене очи псеће
У златни снег откотрљале.
Превод Драгутина Маловића
ПЕСМА О КЕРУШИ
У свитање, у појати ниској,
Где се злати рогоза гомила,
Седморо је штенади риђасте,
Седморо је кучка оштенила.
Лижући их језиком црвеним,
Миловала штенад све до мрака,
И копнео снег је загрејани
Испод њеног топлога стомака.
Кад је јато кокошака лених
Задремало на мотки седећи,
Пошао је сељак натмурени,
Свих седморо носећи у врећи.
Мучећи се да им приђе мало,
Трчала је кроз наносе меке...
И дуго је, дуго је дрхтало
Незамрзло огледало реке.
Кад се натраг вукла по пртини,
Лижућ своје тело ознојено,
Месец јој се над кућом учини
Као једно риђе штене њено.
Гледала је у висину модру,
Жалосни се урлик дуго чуо,
Танки месец клизнуо по своду
И у поље за брег утонуо.
Немо, ко од милостиње бедне,
Када камен баце јој из шале,
У снег су се псеће очи њене
Као златне звезде скотрљале.
(С. Јесењин, Бреза., "Младо поколење", Београд, 1965)
Превод Божа Булатовића
КУЧКА
Јутрос, сред ражаног стрна,
Гдје се златна трска свила,
Седморо је кучка црна,
Седморо риђих оштенила.
Лизала их и мазила
До у сумрак кратки, зимски,
Снијег у воду претворила
Под трбухом материнским.
Кад живина, увече, пође
Да посједа уз шум и борбу,
Натмурен домаћин дође
И сву штенад стрпа у торбу.
Сметовима скакала је,
Али њега није такло,
Дуго, дуго, дрхтало је
Незамрзле воде стакло.
У повратку — ход помућен,
Зној покрио бокове њене,
А млад мјесец изнад куће —
Личи јој на једно штене.
Гледала је у висину,
Завијала к'о да је кољу,
Танки мјесец лагано склизну
За бријег у пустом пољу.
Тихо, као сред игре дјечје,
Кад камен баце уз смијех,
Зањихаше се очи псеће
Као златне звијезде у снијег.
(Руска поезија. ХХ вијек. Титоград, 1966.)
Превод Добрице Ерића
ПЕСМА О КЕРУШИ
У свитање, у стрну, где шушка
Жути рогоз што јој заклон гради
Седморо је оштенила кучка,
Седам риђих, чупавих штенади.
Грлила их и мазила меко
И чешљала језиком до мрака.
Капало је топло бело млеко
Испод њеног мршавог стомака.
А увече, кад се луче стада
И кокошке на седала крећу,
Дошао је натмурени газда
И сву штенад потрпо у врећу.
А она је за њим потрчала
Кроз снег дубок и голе шеваре.
И дуго је, дуго је дрхтала
Површина незамрзле баре.
Вукући се натраг по пртини
И лижући с бокова зној хладни,
Месец јој се над кућом учини
Као једно од њених штенади.
Гледала је у висину ведру,
Дозивала своје псиће нежне,
А месец је клизио по небу
И скрио се за брегове снежне.
Немо, као пре од милостиње,
Кад јој баце камичак низ брег,
Тако су се и псеће очи сиње
Скотрљале к'о звезде у снег.
(Голубень века Плавет века, Interpress, Београд, 1995, стр. 19)
Превод Момира Војводића
ПЈЕСМА О КУЧКИ
Јутрос усред ржаног кутка,
Гдје се рогож у реду злати,
Седморо је окуцила кучка,
Седморо риђих штенади.
До у сумрак их је мазила,
Чешљајући их језиком,
И слатки сњежић млазила
Под топлим њеним стомаком.
А увече, када живина
Одлази мирно на конак,
Изашла је тмурна газдина,
Све седморо бацио у џак.
По сугребу она је трчала,
Доспијевајући за њим да трчи...
И дуго је, дуго грчала
Вода незамрзле врчи.
А када се једва назад плела,
Лижући зној с бокова, у нади
Показао се њој мјесец изнад села
Једним од њене штенади.
У сињи свод јарки
Гледала је она, цвилећи,
А мјесец је клизио танки
За хум у пољима чилећи.
И тихо, као кад хљеб долијеће,
Када јој бацају камен уз смијех,
Скотрљале су се очи псеће
Златним звијездама у снијег.
(Превод Момира Војводића објављен у црногорском часопису "Стварање" 1999. год. (бр.1/5).
Превод Љубомира М. Глигоријевића
ПЕСМА О КУЧКИ
Пред свануће, у кутку од ражи,
Асура где се к'о злато прикрила,
Седморо риђих већ оброк тражи,
Седморо је кучка оштенила.
До сумрака она их мазила,
Чешљајући језиком руменим,
И снежна се грудва откравила
Под стомаком претоплим њеним.
А увече, кад кокошке вазда
Траже старо место за конак,
Појави се тад мргодни газда,
Свих седморо потрпа у џак.
Кроз сметове она је јурила
И путем га често пристизала...
А вода је незамрзла била
И тако је дуго, дуго дрхтала.
А када се враћаше сломљено,
Лижући зној са својих бокова,
К'о да спази да је штене њено
Месец жути изнад кућног крова.
Плаво небо гледала је с надом,
Цвилила, а поглед тужан био,
Месец танки склизнуо је крадом,
За брдо се у пољима скрио.
Занемело, ко од лажне среће,
Кад јој баце камен ради шале,
Склизнуле су у снег очи псеће,
Као златне звезде да су пале.
(С. Јесењин, У души се све ватре следиле: изабране песме. Власотинце, 2002, стр. 49-50.
Превод Милана Вуковића
ПЕСМА О КЕРУШИ
Јутрос на крај за раж спремног кутка,
Где се злате рогози позади,
Седморо је оштенила кучка,
Седам жутих, прелепих штенади.
До вечери би нежност свих живих,
Чешљала их језиком на студи,
Струјало је к'о снежић топљиви
Испод њених материнских груди.
А увече кад живина жури
Да заузме место и дреновак,
Изашо је њен господар тмурни
И све псиће побацао у џак.
Сметовима она је трчала
И стизала кришом — к'о уходе...
После — дуго, дуго је дрхтала
Несмрзнута површина воде.
А кад назад, милећи по стази,
Крете лужућ' зноја с бедара бедних,
Виде месец — над избом се мази
Као један од синова њених.
Гледала је свод плав, к'о лед глатки,
И цвилела јеком за псићима
А месец је клизао се танки
И сакрио за хум на пољима.
Тихо, к'о од милостиве среће,
Кад јој баце каменчић кроз смех,
Очи су се скотрљале псеће
Као златни руј звезда у снег.
(С. Јесењин, Руски бол. Изабране песме и поеме. Крагујевац, 2002, стр. 63-64)
Превод Стјепана Лучина
ПЕСМА О КУЧКИ
Јутром у корпи раженој,
где се злате влати среда,
кучка оштенила седмеро,
штенаца риђих седам.
До увече их је миловала
гладила језиком нежним.
Снежница се претакала
под топлим трбухом њеним.
А увече, кад кокоше
запоседају пречке,
бане газда намргођен
и штенад у џак сметне.
Преко сметова је трчала
по трагу његова хода...
Дуго је, дуго дрхтала
незамрзнута вода...
А кад се тетурала назад
лижући влажно стегно,
месец јој се над избом приказа
ко њено штене једно.
Гледала је, скичећ,
у плаву вис, у болу.
Танки се месец, клизећ,
скрио за хум у пољу.
С муком, ко од милостиње,
кад јој, за смех, баце камен,
псеће се очи источиле
као златне звезде на снег.
(С. Јесењин, Исповед хулигана. "Невен", Београд, 2001, 38)
ПЕСМА О КУЧКИ
Јутром у слами раженој,
где се злате сламке среда,
кучка је оштенила седмеро,
риђих штенаца седам.
До вечери их је миловала
и чешљуцкала језиком.
Раскрављен снег је отицао
под њеним топлим стомаком.
А увече, када коке
запоседају пречке,
натмурен газда дође
и свих седам у џак сметне.
Преко сметова је трчала
све трагом његових стопа...
И дуго, дуго је дрхтала
незамрзнута вода...
А кад се тетурала назад
лижући зној са стегна,
месец јој се над избом приказа
к'о њено штене једно.
Гледала је, скичећ,
у плаву вис, у болу.
Танки се месец, клизећ,
скрио за хум у пољу.
Ћутке, к'о од милостиње,
кад јој, уз смех, баце камен,
очи се псеће источиле
као златне звезде на снег.
(С. Јесењин, С песмом сам се родио. "Невен", Земун, 2002, стр. 62)
Превод Миливоја Баћовића
ПЕСМА О КЕРУШИ
У изби међу снопљем крутим,
Где се хасуре злате ко плам —
Кучка је седморо кучића жутих
Јутрос оштенила, у освит сам.
Она их је грлила до мрака,
Језиком их чешљајући све;
Испод топлог њенога стомака
Отицо је раскрављени снег.
Кад кокош за кокоши јури
Ка легалу у први мрак —
Излази домаћин тмури
И свих седморо трпа у џак.
У трку се сметовима врзла,
Трчала за њим, и уз његов скут...
И, на води што не беше смрзла,
Дуго, дуго дрхтао је круг...
У повратку је посртала,
Лижућ бокове и стомак свој,
Од луне што је над кућом сјала —
Куче њено причини се њој.
Пут сињег небеског склада,
Зјала је, завијала у тми;
Клизила је луна млада —
И, за брегом, у пољу се скри.
Ко кад би јој грубијан од шале
Место хране камен бацио низ брег —
Покорно су псеће очи пале.
Ко две златне звезде у снег.
(Кад прште брезе. Руковет руске поезије, Београдска књига, Београд, 2002, стр. 125–127)
Превод Радојице Нешовића
ПЕСМА О КЕРУШИ
Јутром се под стогом скрила,
Где рогоз к'о злато сја,
И седморо оштенила,
А беху јој риђа сва.
До вечери она их мазила,
Језиком их гладећ све,
С таквим жаром их пазила
Да окопне снег крај ње.
А увече, кад живина
Отпочину, к'о на знак,
Тмурног виде домаћина,
За свих седам спрема џак.
Трчала је, није се предала,
А све за њим из смета у смет...
И дуго је у воду гледала,
Што дрхтећи отиче под лед.
А када се, као од отрова,
Сасвим мокра срушила пред праг,
Месец јој се учинио с крова
Као једно од седморо, драг.
До висина гласно
Свој глед слала је и крик,
Ал се месец што сја јасно,
У пољима за брег се скри.
Као кад за камен скочи,
Што набаце уз зао смех,
Њене су се скотрљале очи
К'о две златне комете у снег.
(С. Јесењин, Изабране песме. Нови Сад, 2010, стр. 32–33)
ПЕСМА О КУЈИ
Јутром се у сламу скрила,
Златан низ где рогоз гради,
И седморо оштенила,
Риђих седморо штенади.
Лизала до мрака свако,
Језиком, ко чешљем, дуго,
Док се сливо под стомаком
Раскрављени снежић југов.
А увече, кад живина
На починак сложно креће,
Ево тмурна домаћина,
Свих седморо у џак меће.
Трчала је, није се предала,
А све за њим из смета у смет...
И дуго је у воду гледала,
Што дрхтећи отиче под лед.
А када се, као од отрова,
Сасвим мокра срушила пред праг,
Месец јој је залајао с крова
Седам пута, риђ као, и драг.
У висине, тамо,
Завијала шта је снађе,
Месец танак, клизи само,
Па у пољу за брег зађе.
Ко за камен кад се скочи,
Што набаце уз зао смех,
И псећe се скотрљаше очи
Ко две златне комете у снег.
нови препев, 2013. година
Превод Миодрага Сибиновића
ПЕСМА О КЕРУШИ
Јутрос рано, на ражи код штале,
Где се злати рогоза гомила,
Оштенила кучка своје мале,
Седморо је жутих оштенила.
Мазила их нежно све до мрака,
Лизала је ту младунце своје.
Под топлином од њеног стомака
Топио се снег и сочио је.
А увече, када време дође
Да живина на мотке узлеће,
Изашао газда намргођен,
Стрпао их на дно неке вреће.
Кроз сметове она је журила
Да јој газда с очију не оде.
Ал је дуго, дуго дрхтурила
Незамрзла површина воде.
Враћала се већ тетурајући,
Лижућ капи натопљене знојем.
И тад јој се од луне над кућом
Учини да види штене своје.
У плавети, горе, предалекој
Гледала је, цвилећи, у њега,
А месец је отклизио меко
И нестао тамо иза брега.
Ко слепцу када камен пруже
Да неумесни изазову смех,
Скотрљаше се псеће очи тужне
Као пар златних звезда у снег.
БАЛАДА О ПСЕТУ
Јутрос, на ражи крај штале,
Код рогожа златних распрострих,
Оштенила кучка псиће мале,
Седморо њих, жутих.
Мазила их вас дан, разнежена,
Језиком је свако зачешљала.
Од топлине из стомака њена
Копнео је снег и отицао.
Но увече, када време дође
Да живина на мотке узлеће,
Пришао им газда намргођен,
И сву штенад стрп'о на дно вреће.
А она је пртином јурила
Да јој како с очију не оде.
Ал дуго је, дуго дрхтурила
Незамрзла површина воде.
Враћала се већ тетурајући,
Лижућ сапи влагом натопљене —
Од младине, кад јој се над кућом —
Учини да види своје штене.
Пут плавети неба, касно,
Гледала је, скичећи, из снега,
Али месец клизну с неба јасног
Па нестаде иза снежног брега.
И, као кад јој, уместо хлеба, камен
Хитну — да прсну у смех,
Пале су тихо псеће очи пламне,
Као пар златних звезда — у снег.
објавио raski @ уторак, јануар 22, 2013
0 Коментари
0 Коментари:
Постави коментар
Пријавите се на Објављивање коментара [Atom]
<< Почетна