Тамнава

УВОДНА РЕЧ  

из необјављене књиге:

АЗБУЧНИК ТАМНАВСКЕ ДУХОВНОСТИ : 

БИОГРАФСКО-БИБЛИОГРАФСКИ ЛЕКСИКОН ТАМНАВСКОГ КРАЈА
 

прилог за библиографију Завичајног одељења 
Градске библиотеке „Божидар Кнежевић“ у Убу

ДУХОВНА ВЕРТИКАЛА ТАМНАВЕ

---

„КОЛИКА НЕПАЖЊА, КАКВА НЕЗАХВАЛНОСТ ПОЗНИЈИХ НАРАШТАЈА ПРЕМА СЕНАМА ПРЕДАКА СВОЈИХ!“

Аврам Н. Поповић

Као она чувена Бројгелова слика, Тамнава има два царства – у мирном, прибраном ратару крије се сањар што хрли у непознато. Одгаја Тамнава двојника затамњеног бригама о иметку, о породици и пословима, али и спремног да сваког часа остави своју равницу и да се лати пера, каквог инструмента или сликарског платна! Зато Тамнава није  само пука равница! То је она временска хоризонтала што је хитнула ка небу стрелу, своју духовну вертикалу, у тренутку кад је један кнез од Семберије понудио сaв свој имeтак  у откуп српскога робља; да тако постане и остане пуки сиромах; пуки сиромах у материјалном, но богатун у духовном – тим гестом заслужиће потомка, Божидара Кнежевића, што ће, мало касније, сред плодне Тамнаве, да пободе духовни стожер и да се вине у духовне висине! Тамо, међу оностраним силама и бестелесним бићима, сведочиће о снази мисли и речи, и казиваће своју о ономе што је остало у наручју Матере Земље. Сиротињу и чемеран живот духом ће надрасти толико да ће с правом понети име првог српског филозофа.  
Прошле, 2012, славили смо 150 година од његовог рођења и 140 од оснивања првог Убског читалишта. Само десетак година касније обележићемо исту годишњицу још једног српског великана пореклом са ових простора – Бране Петронијевића. А, после, већ, редом; и сваки од тих празника биће за овај крај по један степеник на непоновљивој духовној вертикали. Сваки пут, са поносом, увиђаћемо како град Уб није само слог из укрштених речи, или ваздушна бања надомак Београда, окружена рајским ловиштима. Да постане непоновљив топоним на духовној мапи Европе, учинило је и то што су, сем Бране и Боже, ту, као одреднице, уписана имена и многих других Тамнаваца. Задуживши науку, културу, политику, привреду или спорт, обележили су они своје време, и, наставили тај списак, остављајући у аманет и у наслеђе сваком нараштају спознају да без вертикале ова равница и не би била оно што јесте – не би се далеко из ње видело!  
Упркос бојазни да можемо превидети значај неких од личности, а окриљени управо оправданошћу њиховог навођења,  доносимо овде тек нека од имена: Светомир Николајевић, своједобни председник владе, министар унутрашњих послова и градоначелник Београда, те амбасадор у Атини и један од 16 првих наших  академика, човек који је донео европски дух у нашу средину, први писао о Шекспиру и основао Катедру за светску књижевност и био међу најобразованијим и најзначајнијим актерима у култури, политици и хуманитарном деловању друге половине 19. века; Иван Павловић, дипломата, српски представник у многим европским престоницама; Драгољуб Арсенијевић Бертолд, новинар, афористичар, писац и боем, човек кога чак и Нушић помиње у Аутобиографији; Михаило Сретеновић, прозни, драмски и дечји писац, творац приповедака и романа из сеоског живота; Љубиша Јоцић, новинар, режисер, преводилац, сликар, писац драма, приповедака и романа;  Димитрије Котуровић, шпански борац чије име носи једна улица у Марсеју; Васа Казимировић, ђак убске основне школе, новинар и публициста, добитник Нинове награде; Тихомир Петровић, академски музичар и музички педагог један од оснивача Београдског камерног оркестра и оснивач приватне музичке школе у Паризу, човек чијом је заслугом Уб добио први клавир... и тако редом... и, сад, ако уз незаобилазна и најпознатија фудбалска имена свих времена - уз Душана Савића и Драгана Џајића - ставимо и име нашег тренутно  најскупљег фудбалера Немање Матића, уз чији ће професионални профил, држање на терену и ван њега, сваки европејац, бесумње, подвући епитет – господско – овај списак можемо закључити тврдњом како, итекако, имамо  шта да понудимо беломе свету! И да ускликнемо - тако се дух правог, витешког европејства враћа својим изворима!

Својим духовним коренима Тамнава црпи снагу из далеке прошлости. Преко двадесет православних храмова допловило је кроз времена на палуби њене галије. Манастир Докмир из 16. века, донео је најбогатији товар историје. Некад чувена преписивачка школа Хаџи-Рувима и данас је жив манастир чија су богослужења и појања одјек славне прошлости. На ту духовну зрелост лепотом се надовазује данашњица – Саборни храм Христа Спаситеља на Убу, колико историјом, толико и сјајем цркве и порте, копча је будућности с прошлошћу. Више од две хиљаде квадратних метара фресака византијска је плавет што допире чак до Петрограда. Нове генерације, зато, имају привилегован положај – с тог духовног јарбола и прошлост и будућност имају као на длану. 
Друга половина деветнаестог века и модерно доба донело је богат друштвени живот и Тамнави. Пре многих српских вароши, Уб је отворио своју читаоницу; од Савиндана 1872, уз успоне и падове, кроз буре и зла времена, чува она и проноси бакљу знања као драгоценост. И, како некад – тако и данас: „према малом месту и броју наших мештана, можемо се подичити да је ова установа, код свесни грађана, нашла лепог одазива, да је темељ њен на тврд постављен камен“[1]. А име, којим је на тај камен стала, управо и јесте њена вертикала.    

Школство, чијим трагом стижемо до изворишта у деветнастом столећу, изнедрило је чувену Учитељску школу у двадесетом, њом ојачало темеље друштвеног и културног живота, па, диљем Србије разаслало тај пелцер духовности. Зато Гимназија, Техничка, Музичка и све основне школе и данас могу да се гледају као расадници духа. 
  Тамнава и Уб нису само "рајски предели, водени ревири, љескање риба у језерима и рекама, клопарање воденица; нису то ни рајска ловишта ни роде ка крову, ни грађански господско-чаршијски дух;  ни чистота језика,  ни врхунска ракија или дуван-чварци; није ни близина Београда, ни ваздух, ни храна"[2] – све то имају и неке друге средине. Духовна вертикала, то је посебност тамнавског краја. Научни, уметнички, културно-просветни и спортски домети људи  овога краја чине ту духовну вертикалу. Кроз силне сеобе сачуван, онај немањићки дух што је, кад год је требало, будио, опомињао и бдио над нама – то је оно што се примило и убокорило на овој равници. 
Према неким историчарима, историја Уба и Тамнаве „снажан је методолошки изазов за увођење у историографију појма нарочита историја“[3]. У нарочитој историји Уба, по овом мишљењу, нашла би се потврда за историјску константу да „градове не чине тротоари, а села атари, већ да их чине људи.“  

 ........................................ 
У овој књижици позабавићемо се управо том дивном творевином људскога духа – писаном речју. Идући тим трагом саставићемо биобиблиографију тамнавске духовности.

........................................ 
Тамнава, дакле, као она Бројгелова слика, има два помирена света – свет  круха и свет духа. Заједно, они чине речито царство мира и тиховања у ком успева онај прави српски тип – скромно, прибрано и поуздано срце ушушкано вишом интелигенцијом, а распаљено  неукротивом мишљу и енергијом. 
Ова књига, засигурно, неће  попунити празнину у нашем сећању. Идући, за сада, трагом писане речи, пронашли смо око 150 имена. Но, подручја људског деловања далеко су шира, а успешних Тамнаваца, свакако, има у свим областима. Зато ова књига може бити полазна основа за једну каснију праву базу информација у којој би се нашли сви значајни људи овога краја. Тако би се круг затворио, а мото с почетка овог текста могао би се и изоставити!
                                            Радојица Нешовић, библиотекар

 

РЕГИСТАР ТАМНАВСКИХ ПИСАЦА

АДАМОВИЋ А. Драгољуб

АНТОНИЈЕВИЋ Игњатовић, Снежана

АРУНОВИЋ Драгослав

АШКОВИЋ Милорад

БЕРИЋ Славка

БЛАГОЈЕВИЋ Драгољуб Блажа

БЛАГОЈЕВИЋ Луција Сека

БОЈИЋ Милосав

БОЖИЋ Јованка

БОЖИЋ С. Бранко

БОЖИЋ Д. Милан

БОЈИЋ Милосав

БОЈИЋ Нада

БОСИЉЧИЋ Милан

ВАСИЋ Христина

ВЕСЕЛИНОВИЋ Стефан, јрм

ВЛАЈКОВИЋ Ђ. Младен

ВЛАХОВИЋ С. Томислав

ВРАНЕШ Александра

ВУЛЕТИЋ Витомир

ГАВРИЛОВИЋ Жарко

ГРАОР Живадин

ГРУЈОВИЋ Божидар

ГРУЈОВИЋ Михаило

ЂЕНАДЕР Владимир

ЂУКАНОВИЋ Славиша

ЂУРИЋ Р. Томислав

ЖИВОТИЋ Радомир

ИВАНКОВИЋ Младенка

ЈАНЕВСКИ Божин

ЈАНКОВИЋ П. Драгутин

ЈАНКОВИЋ Д. Милан

ЈАНКОВИЋ Мирјана

ЈЕВТИЋ Александар

ЈЕВТИЋ Милорад

ЈОВАНОВИЋ Зоран

ЈОВАНОВИЋ Милутин Ђока

ЈОВАНОВИЋ-Станковић Јагода

ЈОВИЧИЋ Стеван

ЈОКИЋ Михаило

ЈОКСИМОВИЋ Зоран

ЈОЦИЋ, Миодраг

ЈОЦИЋ Љубиша

ИЛИЋ Зоран

ИСИЋ Момчило

КАЗИМИРОВИЋ П. Василије

КАЗИМИРОВИЋ Радован

КНЕЖЕВИЋ Божидар

КНЕЖЕВИЋ Милка

КОВАЧЕВИЋ Ненад

КОВАЧЕВИЋ В. Рајко

КОКОТОВИЋ Манојло

КРСМАНОВИЋ Никола

КОСТИЋ Љубомир

КУЗМАНОВИЋ Сања

ЛАЗИЋ Миодраг

ЛАЛИЋ Петар

ЛЕШТАРИЋ Српко

ЛУКИЋ А. Драган

ЛУКИЋ Н. Драган

ЛУКИЋ Душица

ЛУКИЋ Никола

МАКСИМОВИЋ Миша

МАРИНКОВИЋ Русија

МАРЈАНОВИЋ Воја

МАРЈАНОВИЋ Јулија

МАРЈАНОВИЋ Слободан

МАРЈАНОВИЋ Радован

МАРКОВИЋ Мирослав

МАРКОВИЋ Радован Бели

МАРКОВИЋ Светозар

МАТИЈАШЕВИЋ Радован

МИЛАНОВИЋ Милена

МИЛИЋЕВИЋ, Божана

МИЛОВАНОВИЋ Милан

МИЛОВАНОВИЋ Митар

МОЛОВИЋ Јордан

МОЛОВИЋ Србољуб

МОЛОВИЋ-Средојевић Драгослава

НЕДЕЉКОВИЋ Драгана

НЕДЕЉКОВИЋ Милан

НЕНАДОВИЋ Матија

НИКОЛАЈЕВИЋ Светомир

НЕШОВИЋ Радојица

НИКОЛАЈЕВИЋ С. Божидар

НИКОЛАЈЕВИЋ Светомир

НИКОЛИЋ Ж. Милоје

ОБРАДОВИЋ Продан Чвале

ПАВЛОВИЋ Иван

ПАВЛОВИЋ Љубомир

ПАВЛОВИЋ Марко

ПАУНОВИЋ Слободан

ПЕРИШИЋ Мирослав

ПЛАОВИЋ Радомир Раша

ПЕТКОВИЋ Павле

ПЕТРОВИЋ Милисав

ПЕТРОНИЈЕВИЋ Бранислав

ПЛАОВИЋ Радомир

ПОПОВИЋ Александар

ПУЛЕТИЋ Радован

РАДОВАНОВИЋ Михаило

РАДОЈИЧИЋ Миливоје

РАДОЈЧИЋ Милорад

РАЈЕВИЋ-Савић Марина
РАЈКОВИЋ Живорад
РАЈШИЋ Бранко

РАНКОВИЋ, Здравко

РАНКОВИЋ А. Славко

РИСТОВИЋ Слободан

САВИЋ Душан

САРИЋ Бошко

СИМИЋ Божидар

СИМИЋ П. Живојин

СОВРОВИЋ Николић Мирјана

СОЛАР Перо

СРЕТЕНОВИЋ Десанка

СРЕТЕНОВИЋ Михаило

СТАНИМИРОВИЋ В. Милета

СТАНИМИРОВИЋ Миодраг

СТАНОЈЕВИЋ М. Александар

СТЕВАНОВИЋ Радомир

ТЕШИЋ Миленко

ТЕШИЋ Предраг

ЋАТОВИЋ Сулејман

ЋИРИЛОВИЋ Милорад

ЧАУШАНОВИЋ Милена

---

[1] Уб, Феб. 1872. год. – (На састанку данашњем, пошто у читаоници би освећена водица, у присуству среске и оштинске власти, отворили смо „убско читалиште“. Председник Одбора, овом приликом, изговори следеће речи: ... (Јединство, 2. март 1872.) 
[2] Петар Лалић

[3] Мирослав Перишић

ЛАМЕНТ НАД ТАМНАВОМ

(одломак)

                                     Витомиру Вулетићу

На Лончаник, Ваљево, на Битољ далеки,

На Сремске Карловце и Нови Сад,

На Брјанских шума безбројне брезе

Већ пада сутон; покров их меки

У заборава увија платно;

Шкљоцнуше прошлог катанци, резе,

А, путем, куд живот поведе чезе,

Ја лутам, још, витак и млад,

Кô аргонаут дуговеки

Што своје руно тражи златно.

Ти, међутим, спиш, кô дете невино

И равницом својом хрлиш према Сави,

Твојих се река запенило вино

И сваки ти брег видим, кô на јави.

У теби нема дилемā, ни страха,

Твој ратар на стражи стоји као стуб;

Из његовог срца, из његовог праха

Никао ти сваки разгранати дуб,

Што, кад се зажелим претка издалека,

Раширених руку, као мајка чека!

На сјај Петрограда, на Московски бруј,

На мудрост Софије и темељност Прага,

На Голог отока стење које стење

Сећање ми чили; кô јесењи руј

Преко свега сени заборава плове.

Само ту, крај срца, кô под опном шкољка,

Пуштам да забриди свака стара бољка,

Кад ми преко прага кроче лица драга.

Ко ли се то смеје, ко ли плаче? – Чуј,

То детињство зове низ луг и кроз снове!

Ти, међутим, блисташ, кô бисерје са длана,

Тајанствена кô вече месечно;

Све твоје равнице, поља узорана

Стоје као жиг утиснут у вечно!

Са тобом нема колебљива става,

На свако питање ти одговор даш!

И, уморна ли, кад, поникне ми глава,

Ти, снагом из срца, запљуснути знаш!

Из угљен–дубина, ти, за свога сина,

Чуваш боје дуге и чари висина!

На моју мајку, на топло јој крило,

На оца и браћу, на душу дедину,

Заборав пао; на све што је било

Прострло време дебелу ледину.

Све је прекривено заборава плаштом.

Све успомене, опшивене свилом,

Кô да су змајеви, несташе над баштом;

Сад, заљубљено, чувам још једину –

Свом љубављу својом, преосталом силом,

Дозивам детињство и рано дечаштво.

Ти, међутим, бијеш у мојим грудима

Попут најтачнијег васељенског сата.

Да будем казаљка међ другим људима

Једна ми је жица Орфејева дата.

Један исти сан да кроз живот сневам,

Да оно што видим опишем, опевам!

Над прошлим да бдим, и да будан сневам!

..............................................................................

КЊИШКА ПРАШИНА

Кад смо селили књиге из наше завичајне збирке

у такозвано завичајно одељење,

из неколико столећа старе простирке

чуло се шта гунђа свако покољење.

Божа Кнежевић је у непорочности својој

шаптао како је самоћа пуноћа живота,

а многи, у недоречености упркос којој

уз раме су му, да их је срамота.

Неки су покушавали чак да се скрију

тврдећи како им ту и није место,

узимали су псеудониме, ишли да се брију,

основне податке скривали су често.

Брана Петронијевић је, у својој величини,

за завичајност тражио да се пропише мера,

гунђао је, упорно, како му се чини,

да су важнији остали на дну контејнера.

Код неких би наступала права хистерија,

довикивали би да је правда доступна иако је спора,

како ће време пасти преко свих жирија, мистерија,

неспособних управника и лажних одбора.

А, на самом излазу, намрачен и страшан,

са очима којима не промакне ништа,

севао је муњама Плаовић Раша...

И, све нас је такло, кад му се омакло –

да, ипак, не би из свог позоришта!

Радојица Нешовић