рас - ВАХАЗАР

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:400137-Bazilevski-Krenuli-smo-dva-koraka-unazad

Андреј Борисович Базилевски

Старая ива в деревне Святьё
 

Прозрачная пещера ветхой ивы,
дырявый свод из прутьев и ветров.
В нём проступает остов наших снов,
и боли вопль молчаливый
восходит над мерцающей трухой.
Смыкается лозы весёлый строй:
парит сухая тёплая светлица,
срастается расколотый чертог,
В его корнях – бездонная криница,
в его ветвях – надежды лоскуток.
Та колыбель поскрипывает мерно,
в корзинке света – мы с тобой.
Нас убаюкают, наверно,
и унесут наверх – домой.

Эта ива – не просто
растрескавшаяся колода:
листья смеются, как звёзды,
побеги бегут, как годы.
Просеян солнечный свет
сквозь чей-то живой портрет.


СТАРА ИВА У СЕЛУ СВЈАТЈО

Светла пештера оронуле иве,
избушен свод, од ветрова и прућа.
За скелет снова то нам је кућа,
ту јаук боли, боли ћутљиве, 
на прах, што светли, пао кô слој.
Ту лозе весело стале у строј:
дими се собица, сувља од гнезда,
и поцепана сраста палата,
у корену – срећу се бездна,
по гранама – нада се хвата.
Тихано шкрипуће ова колевка,
у корпи од сјаја – ти и ја.
Успаваће нас, сигурно, нека,
па горе дићи – у дом што сја.

Та ива – то просто није
пањ по ком време прслине сплета:
ту лишће, кô звезде, осмехе лије,
и мичу одсјаји као лета.
Просејан то је сунчев слив
кроз нечији портрет жив.

Эй, шут

Эй, шут! поговорим о том о сём..
Изверившись – откуда взять желанье?
Признай, мудрец, что грош цена познанью,
что был да вышел горлом снежный ком
и превратился он в хрустальный шар,
и невесомым облаком растаял,
и что истрачен не был божий дар,
и что уходишь ты – куда – не зная.
Кровавый шмат ворочая во рту,
белками слепо вглядываясь в небо,
зрачками упираясь в пустоту,
признай, что слишком часто было некогда
остановиться и понять: не ради слова
живём, и ничего не будет снова.
 
ЕЈ, ЛАКРДИЈАШУ

Еј, лакрдијашу! Попричајмо мало...
Пољуљан – како да се о жељи стара?
Признај, мудрице, да је знање пара,
да је грудвом леда у грло нам пало,
и кристална кугла постала та ствар,
што испари потом, пут облака худа,
да потрошен није наш божански дар,
и да идеш – а сâм не знаш – куда.
Крваву кнедлу глабајући уз то,
к небу, горе, слепим  беоњачама,
а зеницама упрти у пусто, 
признај, сувише се често то дешава нама
да станемо и схватимо: не рад речи само
живимо, и ништа се више не враћа овамо.

Маленький псалом
 

Монастырь – белый корабль.
Крест святой – предел без предела.
Слово честное, я – твой раб.
Сердце плачет. Душа – запела.

Где нам пристань зажжёт огни,
знает только тот, кто Всевыше.
Позови меня, сохрани.
Не достоин – но да услышу.

Если б мог я – к Тебе воззвав –
милых вызволить из забвенья...
Я хочу обратиться в прах
здесь, на острове всепрощенья.

 
МАЛЕНИ ПСАЛАМ

Манастире – бела си лађа.
Крст ти је свети – граница што у бескрај сева.
Часна реч – у мени се роб твој рађа. 
Срце плаче. А душа – пева. 

Где ће нам огањ зежећи лука
зна само Тај што Кров нам је за кућу.
Позови, нека ме твоја сачува рука.
Нисам достојан – но позив чућу.

Када бих могао – Твојом вољом, намах –
све миле да спасем од заборава...
Хтео бих да се претворим у прах,
ту, на острву где свепраштање обитава.

 
препев
Радојица Нешовић