ДВЕ АНТОЛОГИЈЕ

ОД ПУШКИНА ДО БРОДСКОГ

Микроантологија руског песништва 19. и 20. века

САЖЕТИ ИЗБОР РУСКЕ ПОЕЗИЈЕ

 – р е ц е н з и ј а –

Истакнути познавалац руске поезије, Радојица Нешовић, осетио је духовну потребу да у сажетом облику представи развој рускoг певања у временском распону од столећа и по. Свој избор оивичио је са две песничке громаде – Пушкином је отпочео свој избор, Бродским га је завршио. У међупростору овог избора више је од стотину песника, веома познатих, познатих и оних с којима ће се читалац овом „Микроантологијом“ тек упознати.

Пред нама је узбудљива хорска целина. У њој се у исто време чује сваки глас понаособ и постепено се слива у заокружену песничку симфонију. Нешовић је, захваљујући свом изванредном познавању руског песништва новијег времена, овим избором показао кроз које је све фазе прошло руско песничко стварање. Свака песма ис-казује истовремено и особине времена у ком је настајала и природу талента који ју је стварао.

Овај избор је учињен у складу с Нешовићевим осећањем света. Свака песма у овом строгом антологијском избору и књига као целина, сазвучни су с несумњивим песничким даром свог антологичара.

Српска поезија биће на великом добитку објављивањем овог избора.

            Витомир Вулетић, 

         Нови Сад 2015. 

                                                   

Нова антологија Радојице Нешовића настала је као творевина рационално необјашњивог, чистог порива душе и дугог надахнутог рада. У њу се слила она исцељујућа енергија што извире само у несебичном, самопрегорном служењу поетској речи. На Нешовићевом списку има доста књига насталих у коауторству са руском Музом. Свака од тих књига представља по степеник у кретању ка уметничкој пуноћи и верности, а све да се у оквиру словенског круга очува онај општи тајновити и једноставан смисао – брижљив однос према човеку, одрицање од сујете и верност путевима истине. 

                        АНДРЕЈ БОРИСОВИЧ БАЗИЛЕВСКИ

Новая антология Радоицы Нешовича рождена необъяснимым рационально, чистым порывом души и долгим вдохновенным трудом. В ней сосредоточена та целительная энергия, которая возникает только при бескорыстном, самоотверженном служении поэтическому слову. На счету Нешовича немало книг, созданных в соавторстве с русской Музой. Каждая из них – ступень восхождения к художественной точности и полноте, во имя сохранения в славянском круге общего потаенного и простого смысла: бережного внимания к человеку, отречения от суеты, верности путям истины. 
                        АНДРЕЙ БОРИСОВИЧ БАЗИЛЕВСКИЙ

ОД ПУШКИНА ДО НАШИХ ДАНА

Антологија руског песништва 19. и 20. века

АНТОЛОГИЈА РУСКЕ ПОЕЗИЈЕ

ОД ПУШКИНА ДО  ДАНАС

Темељан познавалац руске књижевности, посебно руске поезије и њених носилаца, њене природе и њеног духовног садржаја, Радојица Нешовић, саздао је најсвеобухватнију антологију руске поезије на нашем језику. Посебна одлика књиге у томе је што је све песме у њој сâм препевао.

У свом послу применио је два поступка, поступак историчара руске поезије и поступак антологичара. У погледу настанка и развитка модерне поезије великог словенског народа поступио је као историчар, нагласио је Пушкина као велики почетак у драматичном развоју руске савермене поезије, удубио се у процес формирања модерне руске националне свести, у романтичарске заносе, у постепено отрежњавање и дубинско сагледавање развоја руских друштвених односа.

Прва фаза развитка била је племићка. Али, у њој се појавио и песник из народних дубина, Алексеј Кољцов, који је и зачео  народни ток руске поезиије, а која је, преко Њекрасова и Никитина, допрла до Кљујева и Јесењина. 

Нешовић је у сваку етапу развоја руског песништва улазио са свешћу да је поезија самостални вид човековог духовног стваралаштва, али и да настаје и битише у одређеним друштвеним околностима. Нешовић је свестан да све струје руске поезије – лирске, епске, драмске, сатиричне, социјалне – имају своје извориште у историјским и друштвеним збивањима почетком претпрошлог века, а које је Пушкин доживео и уметнички уобличио. Отуда у овом значајном стваралачком подухвату нема избора песничких индивидуалности, у њој се налазе сви они који су имали шта да кажу од друге деценијхе XIX века до нашег времена.

     Као антологичар Нешовић је поступио у избору песама сваког песника који се у руском песништву појавио у временском распону од два века. Био је он свестан да је поезија субјективни израз снажних и талентованих индивидуалности. Учинио је огроман напор да се удуби у сваки појединачни доживљај света у коме песник  живи и како себе види у том свету. То је необичан напор и захтева од антологичара и преводиоца дар за емоционалну трансформацију.

Нешовић добро зна да препевавање поезије није механичко пресађивање духовне вредности из једне културе у другу, већ је то много сложенији процес – препевавање је стваралаштво које подразумева аналогни доживљај света са песником чија се песма препевава. То подразумева да преводилац поезије треба да буде не само добар познавалац језика с ког преводи и језика на који преводи, већ и обдарен песничким талентом. Познато је да су се сви талентовани песници огледали и у препевавању изразитих песника другог језика.

Нешовић је свестан да су руски и српски језик два различита језичка система. Преносити поетске вредности из једног језичког система у други сложен је и драматичан посао. У току препевавања одиграва се процес разарања једног сестема и усаглашавања природе песме са другим системом. При томе се настоји да се основне вредности доживљаја оригинала сачувају и пренесу у нови систем. Од обдарености преводиоца зависи у којој мери ће вредности оригинала бити очуване. Нешовићев подвиг је у томе што је очувао основне вредности песама веома широког уметничког спектра.

Извесно је да у овом послу понешто од вредности оригинала изостане у препеву. То је неизбежно. Отуда је и настала мисао да је поезија оно што изостане у препеву. Песма по својој природи органски је повезана с музиком. Пред преводиоцем је битан захтев да у свом напору води рачуна о ритму и молодији оригинала који препевава. И поред заједничког корена и не мале сличности између њих руски и српски језик су различити у том погледу – руски језик заснован је на јамбу, српски језик на трохеју. То је било значајно искушење за све наше преводиоце руске поезије, па и за Нешовића. Он се, углавном, добро носио са овом разликом. Посебну музичку улогу ту су одиграли једносложни везници у нашем језику.

У овој книзи Нешовић је дао основне податке о сваком песнику чије песме преводи. Тај део посла има два вида, један је за издавача оптерећење, јер повећава обим књиге. Други је позитивне вредности, јер читаоцу пружа могућност да се упозна са личношћу песника и са околностима у којима је стварао. Ови подаци су корисни и историчару преводилаштва и историчару нациналне књижњвноси у коју се преносе песничке вредности. У самом почетку књиге наведени су најважнији преводи руске поезије и најзачајнији преводиоци руске поезије на српски језик, од Ристе Одавића до нашег времена. 

Објављивање ове антологије означиће висок степен развитка наше националне књижевне мисли. Ова књига ће подстаћи ствараоце на нашем језику да сачине антологије значајних песника других народа. Тиме се шире хоризонти српске културе. Уз то, оваква дела могла би да подстакну прегаоце нашег културног простора да створе историју српске поезије као посебног жанра. 

Витомир Вулетић

              Нови Сад, октобра 2015.