* * *

Предпоследний этаж
раньше чувствует тьму,
чем окрестный пейзаж;
я тебя обниму
и закутаю в плащ,
потому что в окне
дождь — заведомый плач
по тебе и по мне.

Нам пора уходить.
Рассекает стекло
серебристая нить.
Навсегда истекло
наше время давно.
Переменим режим.
Дальше жить суждено
по брегетам чужим.

Иосиф Бродский

* * *

 

Претпоследњи спрат

раније осети таму,
него пејзаж околином дат;
загрлићу те саму
и увити у плашт,
кад низ окна крене
киша – кад завешта плач
за тебе и мене.

Време нам је поћи.
Сад расеца стакло
нит сребрне ноћи.
Занавек измакло
време своје хаље.
Промена режима.
Суђено нам даље,
тамо да живимо.

•Препевao Радојица Нешовић