| Сергей ЕСЕНИН
ПУШКИНУ
Мечтая о могучем даре
Того, кто русской стал судьбой,
Стою я на Тверском бульваре,
Стою и говорю с собой.
Блондинистый, почти белесый,
В легендах ставший как туман,
О Александр! Ты был повеса,
Как я сегодня хулиган.
Но эти милые забавы
Не затемнили образ твой,
И в бронзе выкованной славы
Трясешь ты гордой головой.
А я стою, как пред причастьем,
И говорю в ответ тебе:
Я умер бы сейчас от счастья,
Сподобленный такой судьбе.
Но, обреченный на гоненье,
Еще я долго буду петь...
Чтоб и мое степное пенье
Сумело бронзой прозвенеть.
<1924>
ВЛАДИМИР ГРИГОРЬЕВИЧ БЕНЕДИКТОВ
русский поэт и переводчик (ум. по ст. ст. 26.04.1873.)
Звучат часов медлительные удары
И новый год уже полувозник.
Он близиться – а ты уходишь, старый!
Ступай, иди, мучительный старик...
Скорей, скорей! – Настал последний час –
И к выходу ему открыты двери.
Иди, злой год! Ты много взял у нас,
Ты нас обрек на тяжкие потеры...
Умолк, угас наш виспренний певец,
И музами и славою избранный,
Его уж нет – торжественный венец
Упал на гроб с главы его венчанной.
Унас и он, кто сыпал нам цветы
Блестящего, раскошного рассказа
И Терека и бранного Кавказа
Передавал заветные черты.
Ещё певца маститого не стало,
Ещё почил возлюбленный поэт,
Чьё пенье нам с первоначальных лет
Игривое и сладкое звучало...
В. Бенедиктов «31 декабря 1837»
Михаил Алексеевич КУЗМИН
ПУШКИН
Он жив! У всех душа нетленна,
Но он особенно живёт!
Благоговейно и блаженно
Вкушаем вечной жизни мёд.
Пленительны и полнозвучны,
Текут родимые слова...
Как наши выдумки докучны
И новизна как не нова!
Но в совершенства хладный камень
Его черты нельзя замкнуть:
Бежит, горя, летучий пламень
Взволнованно вздымая грудь,
Он - жрец и он весёлый малый
Пророк и страстный человек.
Но в смене чувства небывалой
К одной черте направлен бег.
Москва и лик Петра победный.
Деревня. Моцарт и Жуан
И мрачный Герман. Всадник медный
И наше солнце, наш туман!
Романтик, класик, старый, новый?
Он – Пушкин, И бесмертен он!
К чему же школьные оковы
Тому, кто сам себе закон?
Из стран, откуда нет возврата,
Через года он бросил мост,
И если в нём признаём брата,
Он не обидится: он – прост.
И он живой. Живая шутка
Живит арапские уста,
И смех, и звон и прибаутка
Влекут в бывалые места.
Так полон голос милой жизни,
Такою прелестю живим,
Что слышим мы в печальной тризне
Дыханье светлых именин.
Сергей ЕСЕНИН
ПУШКИНУ
Мечтая о могучем даре
Того, кто русской стал судьбой,
Стою я на Тверском бульваре,
Стою и говорю с собой.
Блондинистый, почти белесый,
В легендах ставший как туман,
О Александр! Ты был повеса,
Как я сегодня хулиган.
Но эти милые забавы
Не затемнили образ твой,
И в бронзе выкованной славы
Трясешь ты гордой головой.
А я стою, как пред причастьем,
И говорю в ответ тебе:
Я умер бы сейчас от счастья,
Сподобленный такой судьбе.
Но, обреченный на гоненье,
Еще я долго буду петь...
Чтоб и мое степное пенье
Сумело бронзой прозвенеть.
1924 ЭЛЕГИЯ
Безумных лет угасшее веселье
Мне тяжело, как смутное похмелье.
Но, как вино - печаль минувших дней
В моей душе чем старе, тем сильней.
Мой путь уныл. Сулит мне труд и горе
Грядущего волнумое море.
Но не хочу, о други умирать;
Я жить хочу, чтоб мыслить и страдать;
И ведаю, мне будет наслажденья
Меж горестей, забот и треволненья;
Порой опять гармонией упьюсь,
Над вымыслом слезами обольюсь,
И может быть – на мой закат печальный
Блеснет любовь улыбкою прощальной!
РОЗА
Где наша роза,
Друзья мои?
Увяла роза,
Дитя зари.
Не говори:
Так вянет младость!
Не говори:
Вот жизни радость!
Цветку скажи:
Прости, жалею!
И на лилею
Нам укажи. 1815 ИСТОРИЯ СТИХОТВОРЦА
Внимает он привычным ухом
Свист;
Марает он единым духом
Лист;
Потом свему терзает свету
Слух;
Потом печатает – и в Лету
Бух! 1818 * * *
У Кларисы денег мало,
Ты богат – иди к венцу;
И богатство ей пристало,
И рога тебе к лицу.
1822
* * *
Есть в России город Луга
Петербургского округа;
Хуже не было б сего
Городишки на примете,
Если б не было на свете
Новоржева моего.
ПТИЧКА
В чужбине свято соблюдаю
Родной обычай старины:
На волю птичку выпускаю
При светлом празднике весны.
Я стал доступен утешенью:
За что на бога мне роптать,
Когда хоть одному творенью
Я мог свободу даровать!
1823
* * *
Нет ни в чем вам благодати,
С счастием у вас разлад:
И прекрасны вы некстати,
И умны вы невпопад.
1825
НА ЛАНОВА
Бранись, ворчи, болван болванов,
Ты не дождешься, друг мой Ланов,
Пощечин от руки моей.
Твоя торжественная рожа
На бабье гузно так похожа,
Что только просит киселей.
* * *
Зачем твой дивный карандаш
Рисует мой арапский профиль?
Хоть ты векам его предашь,
Его освищет Мефистофиль.
Рисуй Оленинной черты.
В жару сердечных вдохновений,
Лишь юности и красоты
Поклонником быть должен гений.
9 мая 1828
ПРИЯТЕЛЯМ
Враги мои, покамест я ни слова…
И, кажется, мой быстрый гнев угас;
Но из виду не выпускаю вас
И выберу когда-нибудь любого:
Не избежит пронзительных когтей,
Как налечу нежданый, беспощадный,
Так в облаках кружится ястреб жадный
И сторожит индеек и гусей.
1825
* * *
Если жизнь тебя обманет,
Не печалься, не сердись!
В день унынния смирись:
День веселья, верь, настанет.
Сердце в будущем живет;
Настоящее уныло:
Все мгновенно, все пройдет;
Что пройдет, то будет мило.
1825
* * *
Храни меня, мой талисман,
Храни меня во дни гоненья,
Во дни раскаянья, волненья:
Ты в день печали был мне дан.
Когда подымет океан
Вокруг меня валы ревучи,
Когда грозою грянут тучи –
Храни меня, мой талисман.
В уединеньи чуждых стран,
На лоне скучного покоя,
В тревоге пламенного боя
Храни меня, мой талисман.
Священный сладостный обман,
Души волшебное святило...
Оно сокрылось, изменило...
Храни меня, мой талисман.
Пускай же в век сердечных ран
Не растравит воспоминанье.
Прощай, надежда; спи желанье;
Храни меня, мой талисман.
1825
ДВИЖЕНИЕ
Движенья нет, сказал мудрец брадатый.
Другой смолчал и стал пред ним ходить.
Сильнее бы не мог он возразить;
Хвалили все ответ замысловатый.
Но, господа, забавный случай сей
Другой пример на память мне приводит:
Ведь каждый день пред нами солнце ходит,
Однако ж прав упрямый Галилей.
1825
* * *
Изиде сеятель сеяти семена своя.
Свободы сеятель пустынный,
Я вышел ранно, до звезды;
Рукою чистой и безвинной
В порабощенные бразды
Бросал живительное семя –
Но потерял я только время,
Благие мысли и труды…
Паситесь, мирные народы!
Вас не разбудит чести клич.
К чему стадам дары свободы?
Их должно резать или стричь.
Наследство их из роды в роды
Ярмо с гремушками да бич.
1823
ПРОЗАИК И ПОЭТ
О чем, прозаик, ты хлопочешь?
Давай мне мысль какую хочешь:
Ее с конца я завострю,
Летучей рифмой оперю,
Вложу на тетиву тугую,
Послушный лук согнув в дугу,
А там пошлю неудалую,
И горе нашему врагу!
1825
* * *
В поле чистом серебрится
Снег волнистый и рябой,
Светит месяц, тройка мчится
По дороге столбовой.
Пой: в часы дорожной скуки,
На дороге, в тьме ночной
Сладки мне родные звуки
Звонкой песни удалой.
Пой, ямщик! Я молча, жадно
Буду слушать голос твой.
Месяц ясный светит хладно,
Грустен ветра дальний вой.
Пой: „Лучинушка, лучина,
Что же не светло горишь?“ 1833
СЈЕНИ АЛЕКСАНДРА ПУШКИНА
Над звјезданим многостручним сводом,
Над домаком умнога погледа,
Под врховним небосклоном неба,
Гдје се млада непрестано сунца,
Искресана руком магическом
Општег Творца, сипљу ројевима;
Тамо се је твој гениј зачео
И пјевања миром помазао;
Откуд зора сине над природом,
Одонуд је к нама долетио.
Сретњи пјевче великог народа,
Твоме праху земном свештеноме
Сòбраће ти витешки подвизи
Пред дивнијем ступају олтаром.
Владика црногорски
ОД ПРЕВОДИОЦА
Штовани, по књизи роде,
Ви, што сте под влашћу риме,
Што вам њене узе годе,
За стег што јој ткете мâр –
Нек вам се са слашћу приме
Песме ове, Творца дар!
Славни људи јесу били
И своје су учинили,
Сад је на нас дошо ред
Да цедимо њихов мед...
Беше једном гениј руски
Коме стварно беху уски
Сви простори овог света;
Још се диви (ко ће људски)
Дометима тога лета,
И приземној само љусци
Не засија та комета...
Ако ли сам у животу
Погодио барем ноту
Његовога славног дела,
Бићу вазда ведра чела;
А ако сам и за јоту
Оштетио његов говор,
Прихватићу и срамоту
Као што сам хтео ловор...
Грех би било да то семе
(Што посејо он је) речи
Не угледа наше племе,
Јер, што никне – одмах лечи...
И нас светим прахом посу!
Јер, која је, ајте, цена
Тим делима као што су
„Песме Западних Словена“?
преводилац
| Сергеј ЈЕСЕЊИН
ПУШКИНУ
Док сањам о силноме дару
Судбине руске стуба тог,
Стојим, на тверском булевару,
И слушам јек говора свог.
Плавушан, чак беличко мио,
У бајци посто магле прам,
Александре! Мангуп си био,
Ко ја што сад сам хулиган.
Кроз све забаве омиљене
На лик ти није падо срам,
Из бронзе славом изливене
Ти главом тресеш, горд и сам.
За причест као, и пун среће
Стојим да ти одговор дам:
Баш сад бих умро, ту, од среће,
Да такву судбу имам сам.
Ал немир је судбина моја
И гониће ме песме хук...
Све док степска појања моја
Не произведу бронзан звук.
1924.
ВЛАДИМИР ГРИГОРЈЕВИЧ БЕНЕДИКТОВ
Руски песник и преводилац (ум. по ст. ст. 26.04.1873.)
Чују се тихи удари сата
И ново лето сигурно грê.
Немоћни старче – отварај врата
Смена ти стиже, иди што пре!
Што пре, што пре! – јер куца последњи час –
За излаз су ти широке двери.
Иди, зло, сад! Ти много узе од нас
Губитак наш не може да се мери...
Умро је песник виспрени наш,
Миљеник и муза свију и славе,
Више га нема – свечани венац му баш
Паде на гроб са славне главе.
Згасну и тај, што нам кроз цветне те
И дивне, раскошне бајке каза,
И, Терека и ратничког Кавказа
Предаде црте старе, заветне све.
И не само што је угледан био
Него и вољен он беше од свих,
Свако је, ко дете, кроз његов стих,
Све звуке мира и среће испио...
В Бенедиктов» 31. децембар 1837»
Михаил Алексејевич КУЗМИН
ПУШКИН
Жив је! Бесмртне све су душе,
Али посебно живи он!
Блажени сви су, који чуше,
Вечног живота меден тон.
Величанствене, пуне звука
Рођене речи теку те...
За неке нове, залуд мука,
Како су старе новине све!
У савршенства леден камен
Његове црте немају куд:
Узмиче тај летећи пламен,
Док осећањем надима груд.
Он – жрец је, весељак лично,
Пророк, али и човек жив,
Има и нешто необично:
У осећањима је див.
Москва и Петар победник.
Село, Моцарт и Жуан.
Герман мрк. Бронзани коњаник
И наше сунце, магле прам!
Романтик, класик, стари, нови?
Просто – Пушкин је, и вечан дан!
Шта ће оном, школски окови
Ко је закон по себи сам?
Из света где једна су врата
Преко векова он пружа мост,
Ако у њему видимо брата
То га не вређа: наша је кост.
И он жив је. Та шала жива
Оживи уста арапска та,
Звук и смех, што се разлива
И мами у стара места сва.
Препун глас је живота милог,
Таквом лепотом живимо ми,
И чује се кроз туге било
Дисање светлих празника тих.
Сергеј ЈЕСЕЊИН
ПУШКИНУ
Док сањам о силноме дару
Судбине руске стуба тог,
Стојим, на тверском булевару,
И слушам јек говора свог.
Плавушан, чак беличко мио,
У бајци посто магле прам,
Александре! Мангуп си био,
Ко ја што сад сам хулиган.
Кроз све забаве омиљене
На лик ти није падо срам,
Из бронзе славом изливене
Ти главом тресеш, горд и сам.
За причест као, и пун среће
Стојим да ти одговор дам:
Баш сад бих умро, ту, од среће,
Да такву судбу имам сам.
Ал немир је судбина моја
И гониће ме песме хук...
Све док степска појања моја
Не произведу бронзан звук.
1924. ЕЛЕГИЈА
Та луда младост згаснулим весељем
Мучно ми душу, ко мамурлук, меље.
Ко вино баш – прошлих ми дана јaд,
Што више стар, више бих да сам млад.
Мој пут је тмур. Слуте ми труд и муку
Будућег вали, што, чујем, већ туку.
Ал` нећу, о друзи, не желим смрт;
Већ живот, за мисли и патње врт;
И видим како ме наслада бира
Сред боли свих, брига и немира:
Да опет хармоније слушаћу јек,
Над срећним стихом и коју сузу тек,
И можда баш – у тужни час старости
Осмех ми љубав дâ место јарости.
РУЖА
Где наша ружа
Сад браћо спи?
Увену ружа,
Та ноћна кћи.
Не реци сад:
Тако и младост!
Не реци сад:
И наша радост!
Привиј под скут
И њену рану,
Па ка љиљану
Потражи пут. 1815. КАКО НАСТАЈЕ СТИХОТВОРАЦ
Искусним ухом раствара он
Звизд;
Посебним духом нашара он
Лист;
Онда пробуди свем свету
Слух;
Онда све штампа – па у Лету
Бух! 1818. * * *
Клариси је лоше пошло,
Ти си богат – прстен дај;
Богатство би њој подошло,
И рогови теби, знај.
1822.
* * *
У Русији град је Луга
Петербуршкога округа;
Не би горег баш од тог
Таман да се и тражило
Кад на свету не би било
Новоржева, места мог.
ПТИЧИЦА
Ни у туђини не запустим
Обичај рода, стар и свет:
На празник пролећа да пустим
Птичицу у слободан лет.
Утеху нађох у том спору:
Зашто да гунђам богу, знам,
Кад могу бар једноме створу
Да слободу дарујем сам!
1823.
* * *
За таленте ви сте слепи
И празан вам среће чун:
Кад не требе ви сте лепи,
А кад треба мањка ум.
1825.
ЗА ЛАНОВА
Сад врчи, псуј глупи глупане,
Ал' нећеш Ланове, мој друшкане,
Од моје руке шамар на дар.
Умишљена твоја губица
Баш је као женска гузица,
Којој је кисељ главна ствар.
* * *
Што ли дивно црташ баш
Мој арапски профил кистом?
И ремек дело да је, знаш,
Извиждао би га Мефисто.
Де, Олењине цртај лик,
То је, жару срца, тема жива,
Лепоту, младост, јер на њих
Се гениј сваки одазива.
9 маја 1828.
ПРИЈАТЕЉИМА
Засад је, душмани, сувишна свака…
И ћутим, изгледа гасне ми гнев;
Али, на оку вас ја држим све
И кад-тад ће неко пасти ми шака:
Неће ми тај канџу избећи злу,
Јер, ко стрела ја се налетом служим,
Ко јастреб гладан, кад небом кружи,
И вреба гуске и ћурке по тлу.
1825.
* * *
Ако живот те обмане,
Не тужи, не казуј јад!
Примири се тужан тад:
Видећеш и боље дане.
Ка будућем срце грê;
Садање је досадило:
Све пролази, све је трен;
А што прође, биће мило.
1825.
* * *
Чувај ме, мој си талисман,
Кад крену на мене лајања,
У дане смутњи и кајања:
На тужан ми те дали дан.
Када подигне океан
Уз рику око мене вâле,
Облаци када се провале –
Чувај ме, мој си талисман.
И када настане савез стран,
У доба досадног спокоја,
Кроз метеж ватренога боја
Чувај ме, мој си талисман.
Свете обмане сладак сан,
Душе је чаробно светлило...
Оно се скрило, изменило...
Чувај ме, мој си талисман.
И нека никад не дође дан
Да срцу се позледе ране.
Нек жеља спи; нада нестане;
Чувај ме, мој си талисман.
1825.
КРЕТАЊЕ
Кретања нема, рече мудри старац.
А други тек ћутке крену пред њим.
Чим јаче оспорит ако не тим;
Хвалише сви оштроумни ударац.
Тај, господо, забавни случај, гле,
На један други пример упућује:
Сваки дан пред нама сунце путује,
Али, имаше право тај Галилеј.
1825.
* * *
Изиде сијач сијати сјемена своја
Ја, сејач слободе једини,
Пре сунца још, рано, пођох туд;
Рукама чистим и невиним
У робовску бразда ћуд
Да животворно бацам семе –
Ал само залуд траћих време,
И благе мисли, напор, труд.
Паси народе, док ти даду!
Под зов чâсти ти нећеш стат.
А и шта ће слобода стаду?
То треба ил стрићи ил клат.
Наслеђе ће ти за награду
Јарам са звонцем и бич дат.
1823.
ПРОЗАИК И ПЕСНИК
Над чим то, прозаиче, сад ропћеш?
Ма дај ми мисо какву хоћеш:
Ја ћу њен заоштрити крај,
Перце риму даћу јој знај,
И са њом ћу струну запети,
У дугу свит послушан лук,
А тамо лошу одапети,
Душманину на јад и мук!
1825.
* * *
Сребри се низ чисто поље
Снег валовит, бразда пун,
Блиста месец, тројка с воље
Низ широки граби друм.
Пој: на путу се не дај муци,
Ни досади, кад падне ноћ
Слатки су ми родни звуци
Те песме што има моћ.
Пој, возаре! Ја ћу жедно
Твој глас слушати уз мук.
Месец јасни сјаће ледно,
Даљњег ветра туге хук.
Пој: „Лучевино, луче мој,
Што ли мутно гориш ти?“ 1833.
|
0 Коментари:
Постави коментар
Пријавите се на Објављивање коментара [Atom]
<< Почетна