ДВА ПРЕПЕВА ЈЕСЕЊИНОВЕ ПЕСМЕ О ПСУ

Превод Радојице Нешовића

ПЕСМА О КЕРУШИ

Јутром се под стогом скрила,
Где рогоз к'о злато сја,
И седморо оштенила,
А беху јој риђа сва.

До вечери она их мазила,
Језиком их гладећ све,
С таквим жаром их пазила
Да окопне снег крај ње.

А увече, кад живина
Отпочину, к'о на знак,
Тмурног виде домаћина,
За свих седам спрема џак.

Трчала је, није се предала,
А све за њим из смета у смет...
И дуго је у воду гледала,
Што дрхтећи отиче под лед.

А када се, као од отрова,
Сасвим мокра срушила пред праг,
Месец јој се учинио с крова
Као једно од седморо, драг.

До висина гласно
Свој глед слала је и крик,
Ал се месец што сја јасно,
У пољима за брег се скри.

Као кад за камен скочи,
Што набаце уз зао смех,
Њене су се скотрљале очи
К'о две златне комете у снег.

(С. Јесењин, Изабране песме. Нови Сад, 2010, стр. 32–33)

ПЕСМА О КУЈИ

Јутром се у сламу скрила,
Златан низ где рогоз гради,
И седморо оштенила,
Риђих седморо штенади.

Лизала до мрака свако,
Језиком, ко чешљем, дуго,
Док се сливо под стомаком
Раскрављени снежић југов.

А увече, кад живина
На починак сложно креће,
Ево тмурна  домаћина,
Свих седморо у џак меће.

Трчала је, није се предала,
А све за њим из смета у смет...
И дуго је у воду гледала,
Што дрхтећи отиче под лед.

А када се, као од отрова,
Сасвим мокра срушила пред праг,
Месец јој је залајао с крова
Седам пута, риђ као, и драг.

У висине, тамо,
Завијала шта је снађе,
Месец танак, клизи само,
Па у пољу за брег зађе.

Ко за камен кад се скочи,
Што набаце уз зао смех,
И псећe се скотрљаше очи
Ко две златне комете у снег.

нови препев, 2013. година