дуарина

ДУАРИНА

Камени зид. Клесан камен

У коприву зарастô, крије се.

Камен тоцилаш. Клесан и стамен,

По њему лоза вије се.

Чађава греда, из прошлог века,

Кô угаљ црна, чека.

Два века ту је – препрека.

Остаци из ње – дирека.

Црна ли што је?

Што не иструне?

Откад је туне?

Неимар ко је?

И нека сен покрај мене

Мину, прође по роси

А бреме траве зелене

У шатору зеленом носи.

– Спусти то бреме траве!

Зашто гацаш по роси?

Давно су продате краве,

Куд идеш, кажи се, ко си?

– Све ја то знам, о сине,

ал, ето, помало бринем! –

Зачух тад, из тишине,

Кô шапат, из дуварине.

Камени зид. Клесан камен.

У коприву зарастô. Крије се.

Камен тоцилаш. Клесан и стамен.

По њему гуја вије се...

То – низа зид порушен

Мигоље миле душе...

Р Нешовић / 2018.