Јевтушенко - ВЕЈУ СНЕГОВИ БЕЛИ

 

Идут белые снеги

 Евгений Евтушенко

Идут белые снеги,
как по нитке скользя...
Жить и жить бы на свете,
но, наверно, нельзя.
  
Чьи-то души бесследно,
растворяясь вдали,
словно белые снеги,
идут в небо с земли.
  
Идут белые снеги...
И я тоже уйду.
Не печалюсь о смерти
и бессмертья не жду.
  
Я не верую в чудо,
я не снег, не звезда,
и я больше не буду
никогда, никогда.
  
И я думаю грешный,
ну, а кем же я был,
что я в жизни поспешной,
больше жизни любил?
  
А любил я Россию
всею кровью, хребтом —
ее реки в разливе
и когда подо льдом,
  
дух ее пятистенок,
дух ее сосняков,
ее Пушкина, Стеньку
и ее стариков.
  
Если было несладко
я не шибко тужил.
Пусть я прожил нескладно,
для России я жил.
  
И надеждою маюсь,
(полный тайных тревог)
что хоть малую малость
я России помог.
  
Пусть она позабудет,
про меня без труда,
только пусть она будет,
навсегда, навсегда.
  
Идут белые снеги,
как во все времена,
как при Пушкине, Стеньке
и как после меня,
  
Идут снеги большие,
аж до боли светлы,
и мои, и чужие
заметая следы.
  
Быть бессмертным не в силе,
но надежда моя:
если будет Россия,
значит, буду и я.
  
1965

 

Јевгениј Јевтушенко

ВЕЈУ СНЕГОВИ БЕЛИ

 

Веју снегови бели,

клизе као по нити...

Вечан живот ми бисмо хтели,

но, то не може бити.

 

Нечије душе без трага,

с даљима постајућ смеса,

роне кô снежна влага,

са земље, пут небеса.

 

Снег се долазећ врти...

И ја ћу да одем, нека.

Није ми жао због смрти,

бесмртност ја не чекам.

 

У чуда немам веру,

снег нисам, а ни звезда,

одлазим у једном смеру

из свог земаљског гнезда.

 

И мислим, грешан, тмурно,

де, а ко сам био доле,

шта у животу журном

више од живота волех?

 

Да, волех Русију ја,

скелетом, крвљу бледом –

Сваку јој реку, док сја

и док је под ледом,

 

дух њен, кућу дрвенку,

мирисних шума ланце,

њеног Пушкина, Стењку

и њене мудре старце.

 

Беше ли неслатко, гладно,

нисам се тужити хтео.

Нек и живех нескладно, –

за Русију ја сам живео.

 

И наде гајим клицу,

(и осећање много)

да сам бар ситницу

Русији својој помогô.

 

Нек и заборави лако

моја маленкост шта је,

ја само желим јако

да она вечно траје.

 

Веју снегова сенке,

снегова беле пене,

као за Пушкина, Стењке,

као и после мене,

 

Снег се велики роји,

белине до боли бриде,

нек се и туђи, и моји

трагови јасно виде.

 

За бесмрт жеље су худе,

но, нада моја не вене:

ако Русије буде,

значи, биће и мене.

 

1965.

https://yandex.ru/video/preview/8069942763054489575

препев Радојица Нешовић