125 година од рођења Јесењина

 

* * *

 

Ех ви, санке! Коњи, коњи лепи!
Прсти их ђавола по земљи сеју.
У зорном лету свом по степи
До суза се прапорци смеју.

 

Ни месеца, ни лајања паса
У даљини, у каквој пустари.
Мој животе, без стајања касај,
Ја још увек сасвим не остарих.

 

Пој, возаре, уинат овој ноћи,
Ако хоћеш, и ја ћу у песму
И лукаве девојачке очи,
И младост ми веселу, обесну.

 

Ех, дивна ли беху она времена,
Накриви капу, коње – па лети,
На санкама – мек нарамак сена –
Како су ме звали, само се сети.

И како се само постаје дика,
И у поноћној тишини, вала,
Та брбљива хармоника
Није само једну омекшала.

 

Све сад мину. Коса ми опала.
Коњ угину, празни дани звоне.
Хармоника без гласа остала,
Не упамти разговоре оне.

 

Али душа још увек не мре,
Овај ме снег и хладноћа греју,
Јер над свиме што беше пре
До суза се прапорци смеју.

 

19. септембар 1925.

 

 

* * *

 

Клене замрзнути, са крошњом увелом,

Што повијен стојиш под мећавом белом?

 

Ил си нешто чуо? Или шта видео?

Ил си просто селом прошетати хтео?

 

Па, кô пијан стражар, изашô на путе

И у смет упао, ноге ти смрзнуте.

 

Ах, и сâм осећам неку слабост тела,

Нећу стићи кући с другарског посела.

 

Час ту сретнем врбу, час о бору сневам,

Док мећева веје, о лету им певам.

 

Сам себе погледнем, поредим се с кленом,

С крошњом не увелом, него зимзеленом.

 

Изгубивши скромност, и са светом везу,

Као жену туђу ја обгрлим брезу.

 

28. новембар 1925.

 

* * *

 

Ко сам? Шта сам? Један сањар само,

Што, загледан у магле сиве,

Тек узгредно, живео је тамо,

Кô сви други на земљи што живе.

 

Тебе љубим по навици, исто,

Јер, љубио сам жене разне,

Кô шибицу кад палим, чисто

Тако, говорим ти речи мазне.

 

„Драга моја”, „мила” „довека”,

А у души исто, одувек,

Што се тиче страсти код човека,

Ту истине нема, ни за лек.

 

Баш ме зато душа и не води,

И не жуди, за огњем не вене,

Ти си моја брезица што ходи,

Створена за многе и – мене.

 

Али сродну да потражим морам,

Док, заробљен, у досади трунем,

Ја нимало нисам љубоморан,

И нимало ја тебе не кунем.

 

Ко сам? Шта сам? Један сањар само,

Што, загледан у магле сиве,

Тек узгредно, живео је тамо,

Кô сви други на земљи што живе.

 

* * *

 

Снежна свуд равница, беле луне сјај,

Преко земље ћивот с краја до на крај.

Свуд брезā у белом плач по шуми, вај.

Ко погибе ту? Мртав? Нисам ли ја тај?

 

1925.

 

препев  

Радојица Нешовић