Бродски

* * *
М. Б.
Ты, гитарообразная вещь со спутанной паутиной
струн, продолжающая коричневеть в гостиной,
белеть а-ля Казимир на выстиранном просторе,
темнеть -- особенно вечером -- в коридоре,
спой мне песню о том, как шуршит портьера,
как включается, чтоб оглушить полтела,
тень, как лиловая муха сползает с карты
и закат в саду за окном точно дым эскадры,
от которой осталась одна матроска,
позабытая в детской. И как расческа
в кулаке дрессировщика-турка, как рыбку -- леской,
возвышает болонку над Ковалевской
до счастливого случая тявкнуть сорок
раз в день рожденья, -- и мокрый порох
гасит звезды салюта, громко шипя, в стакане,
и стоят графины кремлем на ткани.
* * *
М. Б.
Ти, гитаролика ствари са замршеном паучином
струна, што наставља да се жути пред камином,
да се бели а-ла Казимир на простртом простору,
што мркне – нарочито увече – у коридору,
отпевај ми песму о томе, како са завесе шум се лије,
како се укључује, да пола тела скрије,
сен, како љубичаста мува клизи низ карту с тим
да је залазак у врту иза окна као ескадриле дим
од које остаде једна морнарска блуза
заборављена у дечјој соби. И, као чешаљ узан
у песници дресера-турчина, као рибу – с пљеском,
подиже пудлицу над Коваљевском
до срећног случаја да у један мах
четрдесет пута лане на рођендан – и мокри прах
гаси звезде ватромета, громко шиштећи, из чаше,
и стоје бутељке као тврђаве сред тканине наше.

1978.

превод
Радојица Нешовић
 

Я входил вместо дикого зверя в клетку... (1980)

Книга: Иосиф Бродский. Стихотворения и поэмы

Я входил вместо дикого зверя в клетку,
выжигал свой срок и кликуху гвоздем в бараке,
жил у моря, играл в рулетку,
обедал черт знает с кем во фраке.
С высоты ледника я озирал полмира,
трижды тонул, дважды бывал распорот.
Бросил страну, что меня вскормила.
Из забывших меня можно составить город.
Я слонялся в степях, помнящих вопли гунна,
надевал на себя что сызнова входит в моду,
сеял рожь, покрывал черной толью гумна
и не пил только сухую воду.
Я впустил в свои сны вороненый зрачок конвоя,
жрал хлеб изгнанья, не оставляя корок.
Позволял своим связкам все звуки, помимо воя;
перешел на шепот. Теперь мне сорок.
Что сказать мне о жизни? Что оказалась длинной.
Только с горем я чувствую солидарность.
Но пока мне рот не забили глиной,
из него раздаваться будет лишь благодарность.

* * *
Место дивље звери улазио сам у кавеза свет,
ексером казну и надимак у затворском гребао мраку,
крај мора живео, играо рулет,
ручавао ђаво би га знао с ким у фраку.
С висине глечера на пола света сам гледао,
трипут сам тонуо, двапут распорен био.
Земљу што ме отхрани забораву сам предао.
Од оних што ме заборавише и град бих саставио.
Тумарао сам по степама што памте крике Хуна,
облачио оно што поново улази у моду,
сејао сам раж, терпапиром покривао гумна
и нисам пио још само суву воду.
У своје снове пустих и најцрњу зеницу конвоја,
једох изгнанства хлеб, а да ни мрвица не пада.
Све акорде сем јаука свеска је примила моја;
прелазим на шапат. Четрдесет ми је сада.
Шта да кажем о животу? Надмашио све је рачуне.
Само са тугом осећам солидарност.
Но, док ми уста глином не напуне,
из њега ће одјекивати само благодарност. 

1980.

превод
Радојица Нешовић