В. С Соловјов

ВЛАДИМИР СЕРГЕЈЕВИЧ

СОЛОВЈОВ

1853-1900

ЕПИТАФ

 

Владимир Соловјов

Лежи на месту овом.

Најпре је био философ.

А сад је скелет, словом.

Некима будући убав,

Многима непријатељ поста;

Но, безумна га љубав,

Лично коштала доста

Он душу изгуби своју,

Да не причамо о телу:

Њу ђаво узе у боју,

А њега пси у селу.

Путниче! Научи из тог примера,

Колико је погубна љубав, а колико користи вера.

 

15. јун 1892.

* * *

 

Ту, под липом, где је грање,

Назначен ми сусрет, ено.

Идем као кротко јање,

Да се коље означено.

 

Све ко пре је: озго жаре,

Звезде старе намигују,

У грмљу, уз ноте старе,

Славуји се надвикују.

 

Нећу реда да нарушим...

Но пожали моје стање!

Не повређуј ране души,

Пусти ме на покајање!

 

1886.

* * *

 

Када у своје поље тмурно

Ја бацих семе истине,

Оно ми ниче – и журно

Ја прву жетву скинем.

 

Нити га чувах, нит гајих младо,

Нити га кишом појих млаком,

Нисам га озго скривао хладом

Нит јарким згревао зраком.

 

О не! ја сам трњем и копривом

Гушио небески усев,

Приземном страшћу, травом сивом,

                  Правих по њему бусе.