чарање или М. Ц. у кући Д. М.

 

* * *

Размутих, па ти у чаши
Спаљених власи давах.
Да ти се не једе, не пева,
Не пије, не спава.

Да младост – није ти радост,
Да шећер – није ти сладост,
Да те море у мрачној ноћи
С младом женом немоћи.

Како власи златне сада 
У пепео размутила,
Тако твоја лета млада
Само зима љута била.

Ока слепа, уха глува,
Маховина да си сува,
Да те лахор лак одува.

3. новембар 1918.  

 

* * *

Има срећника и срећница сад
Који певати не могу. Којима –
Остаје да плачу! Како је слатко кад
Јад сручи се – кô пљусак пољима!

Да задрхти нешто испод камена.
Мени – попут бича који сева –
Сред јаука надгробних – као замена,
У дуг западе да – певам.

Над својим другом Давид песму је сплео.
Мада је на пола сасечен био!
Да Орфеј сићи у Ад и није хтео
Сâм би свој глас тамо упутио

У вечну таму, вечну и невиђену
И уз праг би сувишна остао тела,
А, уставши, – Еуридика би се к њему
Као уз коноп горе попела…

Као уз коноп, мамљен светлом,
Слепо, неометан ужетом.
Јер ако ти је глас дат, поето,
Остало све ти је – узето.

Новембар – децембар 1934.

 

из нове књиге
Марина Цветајева

МОРСКА САМ ПЕНА

препеви

Р. Нешовића