псећа_судба/ЈЕСЕЊИН А. С.

 

цртеж Р. Нешовић

ПЕСМА О КЕРУШИ

Јутром се у сламу скрила,
Златан низ где рогоз гради,
И седморо оштенила,
Риђих седморо штенади.

Лизала их до мрака свако,
Језиком, кô чешљем, дуго,
И сливô се под стомаком
Раскрављени снежић југов.

А, увече, кад живина
На починак сложно креће,
  Тмурног виде домаћина,
Све седморо у џак меће.

Трчала је, није се предала,
А све за њим из смета у смет...
И дуго је у воду гледала,
Што се мрешка и хита под лед.

А када се, као од отрова,
Сасвим мокра срушила пред праг,
Месец јој је залајао с крова
Као једно од кучића, драг.

До висина плавих, тамо,
Завијала, шта је снађе,

Месец танак, клизну само,
Па у пољу за брег зађе.

Кô за камен кад се скочи,
Што набаце уз зао смех,
И псећe се скотрљаше очи,
Кô две златне комете, у снег.

1915.

препев Р. Нешовић