ГОРЕЊЕ - Јосиф Бродски

Горење       М. Б. Зимско вече. Сред камина пламеном дрво овито – као глава женина по дану ветровитом. Тако увојак блесне, да ослепи се лако!  С лица се склонит не сме. И боље што је тако. Ту ни раздељку след чешљем не раздели: може се открити глед способан да испепели. Гледам у огањ тај. На језику огња се чује „не смеш дирнути“, знај, и „мене“ запљускује! Од тог – врелине кош. Чујем, уз крцкање кости, као заценуто „још!“ и „пусти“, бесно до злости! Пламти преда мном, жуди, кô очи лопова, жедне,  и као кројач луди, ти, пламену још једне зиме! Знам ја по соју увојке ти. И твоју уфрћканост. Уистину – папилотни врелину! Иста, из тог си кола од пре. Тебе не таче разденут догола пањић у ватру бачен.  Једино то и чини, док ништиш сатвар, тебе изједначену судбини оног што спали – себе! И зарило се у тело, док лебди напољу све то, успламтело одело, сами смо опет, ето! То жар – у теби пламти! Не негирај! Чему, твој рукопис памтим, угљене ивице му. Не вреди црте крити, суштина истину кане, јер нико, кô ти, у бити,  не умеде да плане, да се задише, до сласти, да урони у силину. Назореју[1] те да је страсти, васкрснуо би, уистину! Изгарај, пламти, греши, нек ти се страсти згусну. Као менада[2] плеши када загризе усну. Урличи, дрхти, треси раменом мршавим тим. Тај, под којим јеси, нек ти удахне дим! Тако се кида свилено, обнаженост гране. Час лице севне румено, час румен устā плане. У сласти потпун бездан тако се тела крше, тако се, кô облак звездан, варнице увис распрше. Кô пре си, онак'а. Од судбе, од жића пепела тек – шака, и угљевља сића, зора, снег, смрзлина плес прућа кристала. И стална врелина – из мозга нестала. 1981.            препев  Радојица Нешовић

Горение         М. Б. Зимний вечер. Дрова охваченные огнем – как женская голова ветреным ясным днем. Как золотиться прядь, слепотою грозя! С лица ее не убрать. И к лучшему, что нельзя. Не провести пробор, гребнем не разделить: может открыться взор, способный испепелить. Я всматриваюсь в огонь. На языке огня раздается 'не тронь' и вспыхивает 'меня!'  От этого -- горячо. Я слышу сквозь хруст в кости захлебывающееся 'еще!' и бешеное 'пусти!'  Пылай, пылай предо мной, рваное, как блатной, как безумный портной, пламя еще одной зимы! Я узнаю патлы твои. Твою завивку. В конце концов -- раскаленность щипцов! Ты та же, какой была прежде. Тебе не впрок раздевшийся догола, скинувший все швырок. Только одной тебе и свойственно, вещь губя, приравниванье к судьбе сжигаемого -- себя! Впивающееся в нутро, взвивающееся вовне, наряженное пестро, мы снова наедине! Это -- твой жар, твой пыл! Не отпирайся! Я твой почерк не позабыл, обугленные края. Как ни скрывай черты, но предаст тебя суть, ибо никто, как ты, не умел захлестнуть, выдохнуться, воспрясть, метнуться наперерез. Назорею б та страсть, воистину бы воскрес! Пылай, полыхай, греши, захлебывайся собой. Как менада пляши с закушенной губой. Вой, трепещи, тряси вволю плечом худым. Тот, кто вверху еси, да глотает твой дым! Так рвутся, треща, шелка, обнажая места. То промелькнет щека, то полыхнут уста. Так рушатся корпуса, так из развалин икр прядают, небеса вызвездив, сонмы искр. Ты та же, какой была. От судьбы, от жилья после тебя -- зола, тусклые уголья, холод, рассвет, снежок, пляска замерзших розг. И как сплошной ожог -- не удержавший мозг. 1981

---

[1] Назореј, тј. посвећени – назив за човека (мушкарца или жену) који ја Богу дао завет да неће пити вина, или јака пића, да неће јести грожђе и, уопште, храну припремљену од винове лозе, а током завета неће се ни шишати нити ће скраћивати браду. По закону назореј се имао сматрати посвећеним Господу и строго се чувати да не дотакне мртво тело.

[2] Менаде – у грчкој митологији махните и луде пратиље бога Диониса, нимфе.