ОД ПРЕДГРАЂА К ЦЕНТРУ

От окраины к центру (1962)

Вот я вновь посетил
     эту местность любви, полуостров заводов,
     парадиз мастерских и аркадию фабрик,
     рай речный пароходов,
     я опять прошептал:
     вот я снова в младенческих ларах.
     Вот я вновь пробежал Малой Охтой сквозь тысячу арок.

     Предо мною река
     распласталась под каменно-угольным дымом,
     за спиною трамвай
     прогремел на мосту невредимом,
     и кирпичных оград
     просветлела внезапно угрюмость.
     Добрый день, вот мы встретились, бедная юность.

     Джаз предместий приветствует нас,
     слышишь трубы предместий,
     золотой диксиленд
     в черных кепках прекрасный, прелестный,
     не душа и не плоть --
     чья-то тень над родным патефоном,
     словно платье твое вдруг подброшено вверх саксофоном.

     В ярко-красном кашне
     и в плаще в подворотнях, в парадных
     ты стоишь на виду
     на мосту возле лет безвозвратных,
     прижимая к лицу недопитый стакан лимонада,
     и ревет позади дорогая труба комбината.

     Добрый день. Ну и встреча у нас.
     До чего ты бесплотна:
     рядом новый закат
     гонит вдаль огневые полотна.
     До чего ты бедна. Столько лет,
     а промчались напрасно.
     Добрый день, моя юность. Боже мой, до чего ты прекрасна.

     По замерзшим холмам
     молчаливо несутся борзые,
     среди красных болот
     возникают гудки поездные,
     на пустое шоссе,
     пропадая в дыму редколесья,
     вылетают такси, и осины глядят в поднебесье.

     Это наша зима.
     Современный фонарь смотрит мертвенным оком,
     предо мною горят
     ослепительно тысячи окон.
     Возвышаю свой крик,
     чтоб с домами ему не столкнуться:
     это наша зима все не может обратно вернуться.

     Не до смерти ли, нет,
     мы ее не найдем, не находим.
     От рожденья на свет
     ежедневно куда-то уходим,
     словно кто-то вдали
     в новостройках прекрасно играет.
     Разбегаемся все. Только смерть нас одна собирает.

     Значит, нету разлук.
     Существует громадная встреча.
     Значит, кто-то нас вдруг
     в темноте обнимает за плечи,
     и полны темноты,
     и полны темноты и покоя,
     мы все вместе стоим над холодной блестящей рекою.

     Как легко нам дышать,
     оттого, что подобно растенью
     в чьей-то жизни чужой
     мы становимся светом и тенью
     или больше того --
     оттого, что мы все потеряем,
     отбегая навек, мы становимся смертью и раем.

     Вот я вновь прохожу
     в том же светлом раю -- с остановки налево,
     предо мною бежит,
     закрываясь ладонями, новая Ева,
     ярко-красный Адам
     вдалеке появляется в арках,
     невский ветер звенит заунывно в развешанных арфах.

     Как стремительна жизнь
     в черно-белом раю новостроек.
     Обвивается змей,
     и безмолвствует небо героик,
     ледяная гора
     неподвижно блестит у фонтана,
     вьется утренний снег, и машины летят неустанно.

     Неужели не я,
     освещенный тремя фонарями,
     столько лет в темноте
     по осколкам бежал пустырями,
     и сиянье небес
     у подъемного крана клубилось?
     Неужели не я? Что-то здесь навсегда изменилось.

     Кто-то новый царит,
     безымянный, прекрасный, всесильный,
     над отчизной горит,
     разливается свет темно-синий,
     и в глазах у борзых
     шелестят фонари -- по цветочку,
     кто-то вечно идет возле новых домов в одиночку.

     Значит, нету разлук.
     Значит, зря мы просили прощенья
     у своих мертвецов.
     Значит, нет для зимы возвращенья.
     Остается одно:
     по земле проходить бестревожно.
     Невозможно отстать. Обгонять -- только это возможно.

     То, куда мы спешим,
     этот ад или райское место,
     или попросту мрак,
     темнота, это все неизвестно,
     дорогая страна,
     постоянный предмет воспеванья,
     не любовь ли она? Нет, она не имеет названья.

     Это -- вечная жизнь:
     поразительный мост, неумолчное слово,
     проплыванье баржи,
     оживленье любви, убиванье былого,
     пароходов огни
     и сиянье витрин, звон трамваев далеких,
     плеск холодной воды возле брюк твоих вечношироких.

     Поздравляю себя
     с этой ранней находкой, с тобою,
     поздравляю себя
     с удивительно горькой судьбою,
     с этой вечной рекой,
     с этим небом в прекрасных осинах,
     с описаньем утрат за безмолвной толпой магазинов.

     Не жилец этих мест,
     не мертвец, а какой-то посредник,
     совершенно один,
     ты кричишь о себе напоследок:
     никого не узнал,
     обознался, забыл, обманулся,
     слава Богу, зима. Значит, я никуда не вернулся.

     Слава Богу, чужой.
     Никого я здесь не обвиняю.
     Ничего не узнать.
     Я иду, тороплюсь, обгоняю.
     Как легко мне теперь,
     оттого, что ни с кем не расстался.
     Слава Богу, что я на земле без отчизны остался.

     Поздравляю себя!
     Сколько лет проживу, ничего мне не надо.
     Сколько лет проживу,
     сколько дам на стакан лимонада.
     Сколько раз я вернусь --
     но уже не вернусь -- словно дом запираю,
     сколько дам я за грусть от кирпичной трубы и собачьего лая.
1962.

ОД ПРЕДГРАЂА К ЦЕНТРУ

Ево, опет посетих
то место љубави, полуострво заводā,
парадајз радионицā и аркадију фабрикā,
рај речних пароброда,
и прошапутах опет:
ево ме, опет у врт младости журим.
Опет низ Малу Охту испод хиљаду лукова јурим.
 
Преда мном распукла река
што хрли под каменоугљеним димом,
иза леђа трамвај
прогрме по мосту неуништивом,
а из ограде од цигала нека,
изненадне туге, плину ми боја.
Добар дан, ето, сретох те опет, јадна младости моја.

Џез предграђа поздравља нас,
чуј трубе предграђа,
тај златни диксиленд
под црним качкетима, та дивна, прекрасна грађа,
ни душа ни плот – 
нечија сен над милим грамофоном,
кô твоја хаљина намах задигнута саксофоном.

У јарко црвеној марами,
у плашту, крај улаза парадних , крај врата, 
ти стојиш ми у оку,
на мосту, уз лета неповратна,
неиспијена чаша лимунаде лицу ти додата,
док иза гуди мила труба комбината.

Добар дан. О, каквог ли сусрета.
Како си бестелесна само:
гле, нов залазак
у даљудаљ огњена платна гони, тамо.
О, како си јадна. Толика лета,
а празна судбина.
Добар дан, моја младости. Боже мој, како си дивна.

Низ залеђене хумове
ћутљиве тројке промичу,
сред мочвара црвених
сирене возова ничу,
на пусте друмове,
док тону у дим шума што су све ређе,
излећу таксији, и зуре јасике у небеске међе.
 
То је наша зима.
Савремен фењер умртвљеним оком снује,
преда мном сја,
хиљаду ме прозора заслепљује.
Појачавам свој крик,
са зградама да се не судари:
то наша зима назад не може, у ствари.

Зар је до смрти нећемо, не,
наћи је нећемо, не налазимо.
Од рођења на свет, све,
свакодневно, некуд одлазимо,
баш као да неко тамо
у новим насељима дивно свира.
Затрчимо се. Но, само смрт нас једина и бира.

Значи, растанка нема.
У сусрет се огроман хрли.
Значи, неко се спрема
у мраку да нас загрли,
и пуни таме,
и пуни таме у спокоју неком,
заједно сви стојимо над блиставом и хладном реком.

Како нам је лако дисати,
зато, јер кô биљка зелена
у нечијем животу туђем
постајемо сјај и сена,
или више од тога – 
јер све губимо, дајемо,
одлазећ навек, смрт и рај постајемо.

Ево, опет пролазим
кроз светли тај рај – од станице, улица лева,
преда мном јури,
кријући лице длановима, нова Ева,
и јарко-црвенијаркоцрвени Адам
у  даљини на трем излази живо,
у обешене харфе невски ветар свира жалостиво.

Како је стреловит живот
у црно-белом рају насеља нових.
Обавија се змија,
и небо-јуначе ћутање пови,
ледена гора
крај фонтане сја, непокретна видно,
јутарњи снег веје, и аута лете непрекидно.

Нисам ли то ја,
обасјан трима фењерима,
толика лета јурцао по тами,
по слободе пустим парчићима,
док сјај са неба мами
и над краном док се вије вешто?
Нисам ли то ја? Заувек ту се променило нешто.

Неко нов сад влада,
безимен, прекрасан, свемоћан у слави,
над отаџбином гори сада,
разлива сјај се тамно-плавитамноплави,
и у очима атова
трепере фењери – по цвећу у ноћи,
неко вечно ходи крај домова нових у самоћи.

Значи, растанак не постоји.
Значи, залуд опроштај тражимо
код мртваца својих.
Значи, нема повратка за зиму.
Једно само стоји:
на земљи све бриге да се одложе.
Заостати нећемо. Претицати – само то се може.

То, куд журимо ми,
тај ад или рајско место,
или просто мрак,
тама, све је неизвесно,
та мила земља,
предмет под вечним појем,
није ли љубав она? Не, то име нема своје.
          
То – вечни је живот:
предиван мост, реч непрекидна исто,
пролазак барже,
оживљена љубав, прошлости убиство,
светла пароброда 
и излога сјај, звон трамвајских далеких вагона, 
пљесак хладне воде крај вечношироких ти панталона.
 
Честитам себи
на раном открићу том, на теби,
честитам себи,
на задивљујуће горкој судби још и пре бих,
на тој вечној реци,
на том небу куд јасике су дивне поринуте,
на опису губитака иза масе продавница што ћуте.

Не становник тих места,
не мртвац, кô посредник пре би,
потпуно сам,
да вичеш на крају о себи:
никог не познах,
погреших, заборавих, криво сам схватио,
слава Богу, зима. Значи, нигде никуд се нисам вратио.
     
Слава Богу, туђин сам.
Никог ја ту за кривца не налазим.
Ништа не желим знати.
Ја идем, журим, обилазим.
Како ми је на души лако,
зато што се ни с ким нисам растао.
Слава Богу, што сам на земљи без отаџбине остао.

Честитам себи!
Колико ћу лета поживети, ништа ми не треба, знам.
Колико ћу лета поживети,
за чашу лимунаде колико да дам?. 
Колико ћу пута да се вратим –  
но вратити се више нећу – као дом да закључавам сâм,
колико за тугу од димњака и лавежа паса да дам?.

1962.

препев Радојица Нешовић