Кападокија - Јосиф Бродски

 

 

КАПАДОКИЈА[1]

 

Сто четрдесет хиљада војника Понтског Митридата

– стрелци, коњица, мачеви, штитови, копља виде се –

улазе у туђу земљу која се зове Кападокија.

Армија се растегла. Јахачи смркли понад бата,

зверају на све стране. Простор, беде стидећ се

своје, са сваким кораком осећај добије

да се далеко претвара у блиско. Посебно планине,

чији су врхови уморни од пурпура што га зора лије,

те љубичастих сумрака, метежа што с неба плине,

– због оштровидости странца – сваки добије

у бриткости, ако не и у јасности. Издалека

армија изгледа као вијугава река

чији извор покушава са ушћем везу да улови

које се, такође, све време, на извор осврће.

И предео, како армија на исток насрће,

огледајућ се, као у кориту обрасли врхови,

 

у историје горде и равнодушне кулисе

преображава се. Топот многих ногу сева,

псовка, шкрипа седала, звецкање мачева,

вика, шипраг копаља. Извидник на коњу укрути се

намах, кô укопан стаде: стварност, ил је ипак лаж?

Далеко, попреко платоа, заменивши пејзаж,

стоје легиони Суле. Сула, заборавивши на Марија,

доведе легије да ствар почету

расправе – упркос печату

месеца зимског – чија је Кападокија. Заставши, армија

се за битку постројава. Последњи пут камени плато

изгледа као да се никад ни умирало на том

месту није. Дими огањ, ври смех, песма: „Лија не побеже”.

Краљ Митридат на плочи где леже

у сну види неизбежно: голо тело, груди,

стомак, опаљена бедра длачица попала.

 

То исто види и војска остала

па и легије Сулине. Што баш и не нуди

избор неки, већ последицу пуног месеца. У Азији

простор се, по правилу, сакрити од себе знаде

и од прекора монотоније којим силази

на главе освајача, сребрећи им час браде

час оклопе. Кад луна сјај свој на њу свали

војска већ није река дужином што се хвали

већ широко језеро, чија је дубина оно управо

што треба простору који живи побеђен,

јер је пропорционална путу што се пређе.

Ето зашто час Парфљани, час Римљани, право,

а то је и неким другима згода,

овамо у Кападокију хрле. Армија је као вода

без које, ни плато, ни, рецимо, планине,

не би знали какви су из профила; тим пре

 

из анфаса. Два заспала језера, с телом што гре

унутра, блиста у тами као победа флоре

над фауном, да би се већ следеће зоре,

слила у заједничко огледало, сред барице,

где ће лећи Кападокија сва – небо, овчице,

земља, гуштери хитри – но где свако лице

нестаје из вида. Орлу само, ком висина је мила,

док лебди по тами свиклој му на крила,

будућност је јасна. Док равнодушно доле гледи

птичје – ако је птица, за разлику од цара,

од човека уопште, поновљива – орао док шара

садашњост крилима, нехотице, у будућности лебди

и, природно, у прошло, у историју: до у касно

продужен посао. Јер он је, наравно,

трење несталног о нешто стално,

постојано. Палидрвцета о сумпор, сна о

 

стварност, војске о место. У Азији

брзо свиће. Нешто цвркуће. Језа крене,

низ тело кад устајеш, намах те прене

и дугоноге страхом зарази,

упорно уз тле приљубљене,

сене. Низ млечну маглу свитања крене

рзање, кашаљ, одломци разговора пригушена,

и, виђено од полумилиона зена,

сунце ставља у покрет копља, двоколице, носила,

коњанике, стрелце, ратнике. И чете свих

једни на друге крећу, као за стихом стих

књиге на средини што се заклопила,

или – тачније –  као два огледала, два штита, као два

лица, као два сабирка, који уместо збира има

разлику и Сулу одузима

из Кападокије. Чија трава,

 

у животу себе никад не видећи,

више од свега има користи од звона,

звецкања, грохота, вапаја и др. – мотрећи

комаде разбијених легиона

и палих Понтијаца. Размахујући мачем

краљ Митридат, не мислећи ни о  чем,

јаше сред копаља, крика хаоса и плама.

Битка издаље изгледа као „о-хо-хо” сливено,

тачније, као од призора тог, нескривено,

бура двојниковог амалгама.

И са сваким, што пада у групи,

предео, попут сечива што се тупи,

губи бриткост, оштрину. И исток окује,

и југ исто, и зацари расплинутост опет,

то пали са собом на онај односе свет

црте освојене Кападокије.

 

1992.

 

препев

Радојица Нешовић

 

---

[1]Кападокија – у античком свету велика територија у Малој Азији, данашњој Турској. У време Херодота заузимала је простор од Таура до Црног мора. Географски, на југу се граничила са Тауром, на истоку са Еуфратом, на северу са Црним морем, а на западу са великим сланим језерима у унутрашњости Мале Азије.