БОРИС ПАСТЕРНАК
„Посрећило ми се да се потпуно изразим!“– ова реченица Бориса Пастернака довољан је позив да заронимо у његову лирику.
А поетска енергија која се у тој лирици крије толика је да, прочитавши његове песме, на свет више не гледамо очима од пре, другачије разумемо и свет и живот!
Д. Биков, најпознатији савремени биограф Б. Бастернака:
Све што је Пастернак написао јесте тријумф живота!
Све је обећање среће и милосрђа.
Свима ће бити опроштено,
због свих ће Творац плакати
и показаће још много чуда!Шта бисмо друго од књижевности?О ПАСТЕРНАКУ: Иако, у извесном смислу, херметичан, Пастернак је и поред тога што је сматран „песником за песнике“ стекао славу и у отаџбини и у свету. Пастернак припада првој групи песника нашег века.
– Стеван РаичковићРитам Пастернаков је – ритам наших дана, он је помаман и диван у својој брзини. Ко је могао мислити да ти добри јамбови с тешким воденичким точковима могу прескакати препоне као арапски тркачи?
......
Чаробност Пастернакова је у синтакси.
......
Тешко је говорити са Пастернаком. Његова реченица је хармонија муцања, очајни напор да се извуче из дубина потребна реч, хучни водопад неочекиваних поређења, сложених асоцијација, излива на заиста туђем језику. Он би био непојмљив да сав тај хаос није обасјан јединством и јасношћу гласа. Тако његове песме, каткад хијероглифи, достижу антологијску простоту, детињски наивну повесницу о пролећу. Наравно, Буњин је разумљивији, и лакше добива ватру помоћу шведских шибица него из камена. Али душе се пале варницама кремена, шибицом само цигарете.
– Иља ЕренбургО Пастернаку и мисли. Размишља? Не. Постоји ли мисао? Да. Али ван његовог слободног потеза: то она у њему ради, копа подземне пролазе, и наједном – као светлосни пролом – испољи се. Откровење. Озареност. (Изнутра.)
.....
Пастериак је: расипник. Излив светлости. Неисцрпни излив светлости. На њему се огледа неминовnост гладне године: само ако будеш штедео – извући ћеш се. И тако, за њега се не треба бринути, али можемо се замислити само пред формом његове стварности: ко има снаге да прими – нека прими.–? –
......
Пастернак је – велики песник. Он је сад већи од свих: већина од постојећих су б и л и, неки ј е с у, он једини б и ћ е.
– Марина Цветајева Може се јасно одредити тренутак када се уснати, осећајни дечак преобразио у човека због ког ће се «свака жена која прође крај њега обавезно осврнути.»
19. августа 1903. године, на Преображење Господње, његов отац пише: «Јуче је Борјуша пао са коња, и коњ му је поломио бутну кост...»
Управо је ова повреда за Бориса Пастернака постала несумњиви поетски антураж – једна нога му је остала краћа од друге, баш као код Бајрона. Уосталом, и повреда главе одиграла је сличну улогу – зуби тринаестогодишњег дечака постали су разређени, крупни и истурени напред, о чему је писала и Марина Цветајева: «Он у исто време личи на бедуина и његовог коња».
Да, Пастернак је заиста понекад изгледао као какав хибрид. Мешавина тореадора и бика, на пример. Или укротитеља и укроћеника. Или, ако ћемо већ у том правцу, као хибрид јахача и његовог коња – као кентаур.
Кентаури су, уосталом, будући да су по правилу велики песници, слабо владали свакодневним, разговорним људским језиком. „Његова реченица је хармонија муцања, очајни напор да се извуче из дубина потребна реч, хучни водопад неочекиваних поређења, сложених асоцијација, излива на заиста туђем језику“ -
тако се о Пастернаку изјаснио савременик, књижевник Иља Еренбург. – А. ФилиповБ. ПАСТЕРНАКпрепеви Радојица НешовићДУША
Душо моја, тугујући
За све око мене,
У твојој су вечној кући
Душе намучене.
Балсамујућ тела њина
И дарећи стих,
Своје лире ридањима
Оплакујеш их.
У себична доба, журна,
За савест и страх,
Стојиш као смртна урна
Која чува прах.
Све си муке њине хтела
Испод свога лица,
Сад миришеш прахом тела
Мртвачких гробница.
Душо моја, кућо вечна,
Све твари овде су,
Као кола ти си, речна,
Изамлела смесу.
Све прошлости моје
Нека су ти мливо,
Као четрес лета што је
Гробљанско ђубриво.
1956.
* * *
У свему ја желим доћи
До саме сржи
У трагању свом, вредноћи,
Смутњи што пржи.
До узрока протеклих дана,
Истине њине,
До корена, темеља сама,
До суштине.
Све време држећи нити
Судбине, жића,
Живети, волети, мислити,
Правити открића.
О, кад би хтела срећа ми бледа
У крила пасти,
Написао бих осам реда
О својству страсти.
О безакоњу, о греху грубом,
Хајци, самару,
Изненађењу нађеном журбом,
Лакту, шамару.
Знао бих основе закона њена
Што су је дале,
И понављао сва јој имена,
Иницијале.
Ко парк бих да ми стихови сипе.
У жила трепету,
Да цвате редом у њему липе,
Ко гуске у лету.
У стих бих да руже мирис уносе,
Ун'о бих нане,
И луг, и шаш, и сенокосе,
Муњу да гране.
Ко што је некад Шопен без силе,
Чудо да виде,
Унео паркове, шуме, могиле
У своје етиде.
Достигнута светковина жива,
Игра и мука –
Натегнута је тетива
Запетог лука.
1956.
* * *
Ја схватих живота циљ и мним
Тај циљ ко циљ, а тај је циљ –
То, што не могу да се с тим
Помирим, да постоји април,
Да су дани – ковца мехови,
И да је плинуо по коси,
Од јеле к јели, од јове
К јови, гвозден и коси,
И течан, и у снег дубок,
Ко угаљ низ прсте ковца,
Са писком упијен ток
Зоре без краја и конца.
Да за мерача звонара узе,
Да тешки звон је где се моли,
Да од капања, од сузе
И од поста глава заболи.
1916.
ДУША
О, ослобођенице, ако се кад сети,
О, заборави ли се, робињо летā.
По многима душо, хаџијо места свети',
А, по мени, – сенко обичног света.
О, – у камен стиха, чак, ако си канула,
Дављенице, чак – прашине ако си плен,
Бориш се, ко што је кнегиња Тараканова,
Ко фебруар кад лине на равлен.
О, усађена! Амнестијом распета,
Кунући време ко што куну стражара,
Ко лишће шушкају опала лета,
Кад падну на плот, у врт календара.
1915.
* * *
Никог неће дома бити,
Сем сумрака. Зимски дан
Још једино што ће лити
Кроз засторе, сасвим сам.
Снежак бели како носи
Ветар слику ће да пише,
Свуд кровови, снег, и, осим
Снега, крова – ништа више.
И доћи ће иње опет,
Понеће ме опет туга,
Газиће у исте стопе,
Ко и лане, зима дуга.
Заболеће опет рана
Што јој савест не да срасти,
Прозору ће преко рама
Глад дрвена опет пасти.
Ал намах ће под тим сводом
Дрхтавицом крв затући,–
Док тишину мериш ходом,
Ко будућност ти ћеш ући.
И док стојиш у дверима
Сва у белом, ћуди кријућ,
Бићеш она материја,
Пахуље од које шију.
1931.
ИЊЕ
Мртво је доба листопада,
По која гуска још узлеће.
Ал немој да бринеш сада:
У страху су очи веће.
Нек оскорушу још страх жари,
Ветра, што јој је ко мајка.
Поредак је варљив ствари
Као са срећним крајем бајка.
Сутра, из сна кад се пренеш,
На зимско кад ступиш саће,
Кад опет крај црпке кренеш,
Ко укопан, ти, застаћеш.
И опет – те беле мушице,
И кровови, и зима бела,
Димњаци, клемпаве шумице
И пајачка им одела.
Заледи све се, стане тада
И шубару до веђа спусти,
Па се као звер прикрада
И мотри са грана густи'.
С неповерењем даље ступаш.
К јаругама стазе хрле.
Мансарда се ињем купа,
А украси врата грле.
За завесом снежном, густом
Некакве стражаре зид,
Пут, шумарак и, још, уз то,
Новога густиша хрид.
А затишје, ко да снева,
К резбарији усмерено је,
Као четворостих пева
О принцези на одру што је.
Царству мртвом, кад забели,
И мисао кад ме сколи, –
"Благодарим" – тихо велим,
"Дајеш више но што молим".
1941.
