уторак, 6. март 2012.

Ноћ, тамна ноћ...





 Слова и мотив этой песни просты и поэтому, наверное, трогают сердце каждого. В них заключена удивительная сила, хотя и пленка уже затерлась, и звук никак не может угнаться за изображением, но мы вместе с Марком Бернесом верим, что "любимая дождется" и мы победим...


Из кинофильма "Два бойца"


Темная ночь, только пули свистят по степи,
Только ветер гудит в проводах, тускло звезды мерцают.
В темную ночь ты, любимая, знаю, не спишь
И у детской кроватки тайком ты слезу утираешь.
Как я люблю глубину твоих ласковых глаз,
Как я хочу к ним прижаться сейчас губами.
Темная ночь разделяет, любимая, нас,
И тревожная черная степь пролегла между нами.

Верю в тебя, в дорогую подругу мою.
Эта вера от пули меня темной ночью хранила.
Радостно мне, я спокоен в смертельном бою,
Знаю, встретишь с любовью меня, что б со мной ни случилось.
Смерть не страшна, с ней не раз мы встречались в степи,
Вот и теперь надо мною она кружится.
Ты меня ждешь и у детской кроватки не спишь,
И поэтому знаю: со мной ничего не случится.

В. Агатов

   *  *  *

Тамна је ноћ, само звижде по степи меци,
Само ветар гуди кроз жице, не сјаје ни звезде више.
По мрачној ноћи таквој, вољена, знам, не спиш,
Ту, крај дечјег кревеца ти кришом сузе бришеш.

О, како волим те твоје дубоке и очи миле,
Како бих на њих да сад прислоним усне!
Но тамне се ноћи међ нас испречиле,
Да се међ нама и чежња по степи згусне.

Верујем у тебе, другарицу предрагу моју,
Та ме вера од метка чува низ ноћи ове луде...
И срећан сам, и миран у смртноме боју:
Знам, чуваш за мене љубав, ма шта да са мном буде...

Смрт није страшна, није ми она новост у степи...
Ево и сад кружи нада мном, и слеће.
А ти ме чекаш, и, крај дечјег кревеца не спиш,
И зато, знам, ништа ми се десити неће!

Препевао 
Радојица Нешовић



Композитор: Н. Богославски
Аутор стихова: В. Агатов
Из филма "Два ратника"



недеља, 4. март 2012.

           *  *  *
Темная ночь, только пули свистят по степи,
Только ветер гудит в проводах, тускло звезды мерцают.
В темную ночь ты, любимая, знаю, не спишь
И у детской кроватки тайком ты слезу утираешь.

Как я люблю глубину твоих ласковых глаз,
Как я хочу к ним прижаться сейчас губами!
Темная ночь разделяет, любимая, нас,
И тревожная, черная степь пролегла между нами

Верю в тебя, дорогую подругу мою,
Эта вера от пули меня темной ночью хранила...
Радостно мне, я спокоен в смертельном бою:
Знаю, встретишь с любовью меня, что б со мной ни случилось...

Смерть не страшна, с ней не раз мы встречались в степи...
Вот и сейчас надо мною она кружится.
Ты меня ждешь и у детской кроватки не спишь,
И поэтому, знаю, со мной ничего не случится!

рас-душа


* * *
                              оцу
Куд ли си пошла, душо,
Које пределе сневаш?
Ту песму к'о да сам слуш'о,
Што сад са ветром певаш.

Напољу зима ледна
Прострла покрове снега,
Певаш ли да си жедна
И жељна остала свега?

Да ти је тако драго
Све што је некад било,
Па стојиш ту над прагом
И све милујеш крилом?

Све, до чег ти стало,
Је ли на месту, бринеш,
Па, ето, одлажеш мало
Да се ка небу винеш?

Певаш ли да си сама,
Да не даш преко луга
Густа да падне тама
И горка, чемерна туга?

Да си праведна била
И жива још одабрана
Да се скријеш под крила
Претече, светог Јована.

Замиче ветар сокаком
И песму туге поје,
Срцем, а не знам како,
Чујем гласове твоје.

За мене то је рима,
Што ти са ветром хучиш,
Ту нешто важно има
Што хоћеш да поручиш?

Певаш ли како руде,
Предели твоји румени?
Док мене овде буде,
Живећеш и ти, у мени.

Куда ћеш, душо тиха,
Које пределе снујеш?
Да ли лакоћу стиха,
У твојим сферама чујеш?

2012-02-28


Нешовић Радојица
Радојица Нешовић





НОВЕМБАР

                                                             Борису Пастернаку

Сву ноћ бију помамни ветри,
Докле ће тако бога питај.
Отвори страну два три четри[1]
И сваку строфу двапут прочитај:

Зима. И опет све је исто.
Напољу суво и мраз бриди,
Новембарско небо је чисто
И све се као на длану види.

Од првог снега и месечине
Белина пала не све хуме,
Само се тамо далеко чине
Ко чешаљ црне траке шуме.

Отвориш врата – груне пара,
Провири зима к'о цура лепа,
Што је крај пута, липа стара,
И, ветром гребана, врба слепа.

Ћуте и трпе своју муку,
Ту, испод чистог небеског свода,
Никога да им дода руку
И преведе их преко водā.

Цича их зима оковала
Па их из сваког парчета леда
Као из безброј огледала
Мутно и црно небо гледа.

А испред њих је, на путељку,
Удесно мало, у осами,
Бреза са звездом у раздељку
Што својом белином као да мами.

Под својим велом и под свилом,
Ту, као сенка стоји мила,
И огрнута белим крилом
Архангела Михаила.

Шапће, да се потајно нада,
Како је, исто, пуна чудеса,
Зима, под вилом накрај града,
Као над њом што су небеса[2].

2012-02-25
Радојица Нешовић




[1] Песме и поеме / Б. Пастернак, Н. Сад, Орфеус, 2011. стр. 234 – песма Први снегови
[2] Стихови Бориса Пастернака


ПРВИ  СНЕГОВИ

Отворише врата, и, с паром,
Грунуше споља леда моћи,
Све у трену постаде старо,
К'о у детињству, за тих ноћи.

Суво и тихо време, бриди.
На улици, на пет корака,
Крај улаза, зима се стиди,
Не сме да крочи из тог мрака.

Зима, и опет исто све је.
У новембарске даљи седе
Слепе врбē крошња веје,
Нигде никог да је поведе.

И реку и врбу заковало,
На леду голом, ту, попреко,
К'о на сточићу огледало
Стоји небо црно, далеко.

Пред њим стоји, на путељку,
Завејан што је скроз, замало,
Бреза са звездом у раздељку
И зури у то огледало.

У потаји се она нада
Да је исто пуна чудеса
Зима под вилом накрај града
Као над њом што су небеса.

1944.
Борис Пастернак 


Зазимки

Открыли дверь, и в кухню паром
Вкатился воздух со двора,
И все мгновенно стало старым,
Как в детстве в те же вечера.


Сухая, тихая погода.
На улице, шагах в пяти,
Стоит, стыдясь, зима у входа
И не решается войти.


Зима и все опять впервые.
В седые дали ноября
Уходят ветлы, как слепые
Без палки и поводыря.


Во льду река и мерзлый тальник,
А поперек, на голый лед,
Как зеркало на подзеркальник,
Поставлен черный небосвод.


Пред ним стоит на перекрестке,
Который полузанесло,
Береза со звездой в прическе
И смотрится в его стекло.


Она подозревает в тайне,
Что чудесами в решете
Полна зима на даче крайней,
Как у нее на высоте.

1944