* * *

Счастие или грусть —

Ничего не знать наизусть,

В пышной тальме катать бобровой,

Сердце Пушкина теребить в руках,

И прослыть в веках —

Длиннобровой,

Ни к кому не суровой —

Гончаровой.

Сон или смертный грех —

Быть как шёлк, как пух, как мех,

И, не слыша стиха литого,

Процветать себе без морщин на лбу.

Если грустно — кусать губу

И потом, в гробу,

Вспоминать — Ланского.

 

11 ноября 1916

* * *

 

Срећа је ил туга, схвати –
Напамет ништа не знати,
Раскошну доламу обући, даброву,
На длану срце Пушкина дражити,
Па, кроз векове, после, важити –
За дуговеђу, у слову,
Ни према ком сурову –
Гончарову.

Смртни је грех или сан –
Паперје, крзно бити, свилен прам,
И, стиха не чувши сласног,
Без бора челом сјати.
Ако је туга – усну грицкати,
И у гробу се, после, стати
Јасно сећати Ланског. [i]

 

11. новембар 1916.

                                                                    препев Р. Нешовић

---

[i] Песма је о Н. Н. Гончаровој (Пушкиној), која се по други пут удала за генерала П. П. Ланског.