РАС - АВА_ЈУСТИН

Плава гробница

ПЛАВА ГРОБНИЦА

    Милутину Бојићу и Ивану В. Лалићу

Стојте, галије царске! Спутајте крме своје,

            Газите тихим ходом!

Опело држим гордо, душама што се роје,

Доле, под светом водом!

Ту, где шкољке за дно сан уморан веже,

Где се душе вију као рибља јата,

Апостоли јада, Прометеји леже,

У гробљу хероја све је брат до брата.

Зар не осећате како море мили

И спокој душама распростире меко,

И, зар не чујете, да, док јарбол цвили,

С дна кости певају – Тамо далеко?

Сахрањене ту су најбудније очи

И најдражи венци целог једног рода,

Зато гроб тај, собом, кроз време сведочи

Нестаће и народ, умре ли слобода.

Стојте галије царске! Спутајте моћна једра

            Над овом водом тихом!

Ово је песма туге – хоће да прсну недра

            Са сваким њеним стихом!

Јер то је песма снаге, формула оног лека

Што сваку бољку, сваку рану вида,

Ваљда ће и ову, после једног века,

Што поју у хору са острва Стида.

Покварено сунце мора да потоне,

Ујутро да ново и блиставо сине,

Попут нове наде и новога Јоне

Да изрони бисер праве отаџбине!

Ова се некако збуђала до бола,

На ниске и труле доспела је гране!

Симбол за модерно себичност је гола

А ореол – само за настране.

Стојте, галије царске! Сложите своја весла

      Слушајте шта вода пљуска!

Зар не чујете да је то песма

      Креће се лађа – руска?

Стојте, галије царске! Спутајте кораке своје,

      Махните веслом јаче!

Да л' вам се не чини, можда, да се та песма

      Креће се лађа  – плаче?

Радојица Нешовић 

Филип Вишњић, 

Р. Нешовић, бакрогреб  

рас - ВАХАЗАР

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:400137-Bazilevski-Krenuli-smo-dva-koraka-unazad

Андреј Борисович Базилевски

Старая ива в деревне Святьё
 

Прозрачная пещера ветхой ивы,
дырявый свод из прутьев и ветров.
В нём проступает остов наших снов,
и боли вопль молчаливый
восходит над мерцающей трухой.
Смыкается лозы весёлый строй:
парит сухая тёплая светлица,
срастается расколотый чертог,
В его корнях – бездонная криница,
в его ветвях – надежды лоскуток.
Та колыбель поскрипывает мерно,
в корзинке света – мы с тобой.
Нас убаюкают, наверно,
и унесут наверх – домой.

Эта ива – не просто
растрескавшаяся колода:
листья смеются, как звёзды,
побеги бегут, как годы.
Просеян солнечный свет
сквозь чей-то живой портрет.


СТАРА ИВА У СЕЛУ СВЈАТЈО

Светла пештера оронуле иве,
избушен свод, од ветрова и прућа.
За скелет снова то нам је кућа,
ту јаук боли, боли ћутљиве, 
на прах, што светли, пао кô слој.
Ту лозе весело стале у строј:
дими се собица, сувља од гнезда,
и поцепана сраста палата,
у корену – срећу се бездна,
по гранама – нада се хвата.
Тихано шкрипуће ова колевка,
у корпи од сјаја – ти и ја.
Успаваће нас, сигурно, нека,
па горе дићи – у дом што сја.

Та ива – то просто није
пањ по ком време прслине сплета:
ту лишће, кô звезде, осмехе лије,
и мичу одсјаји као лета.
Просејан то је сунчев слив
кроз нечији портрет жив.

Эй, шут

Эй, шут! поговорим о том о сём..
Изверившись – откуда взять желанье?
Признай, мудрец, что грош цена познанью,
что был да вышел горлом снежный ком
и превратился он в хрустальный шар,
и невесомым облаком растаял,
и что истрачен не был божий дар,
и что уходишь ты – куда – не зная.
Кровавый шмат ворочая во рту,
белками слепо вглядываясь в небо,
зрачками упираясь в пустоту,
признай, что слишком часто было некогда
остановиться и понять: не ради слова
живём, и ничего не будет снова.
 
ЕЈ, ЛАКРДИЈАШУ

Еј, лакрдијашу! Попричајмо мало...
Пољуљан – како да се о жељи стара?
Признај, мудрице, да је знање пара,
да је грудвом леда у грло нам пало,
и кристална кугла постала та ствар,
што испари потом, пут облака худа,
да потрошен није наш божански дар,
и да идеш – а сâм не знаш – куда.
Крваву кнедлу глабајући уз то,
к небу, горе, слепим  беоњачама,
а зеницама упрти у пусто, 
признај, сувише се често то дешава нама
да станемо и схватимо: не рад речи само
живимо, и ништа се више не враћа овамо.

Маленький псалом
 

Монастырь – белый корабль.
Крест святой – предел без предела.
Слово честное, я – твой раб.
Сердце плачет. Душа – запела.

Где нам пристань зажжёт огни,
знает только тот, кто Всевыше.
Позови меня, сохрани.
Не достоин – но да услышу.

Если б мог я – к Тебе воззвав –
милых вызволить из забвенья...
Я хочу обратиться в прах
здесь, на острове всепрощенья.

 
МАЛЕНИ ПСАЛАМ

Манастире – бела си лађа.
Крст ти је свети – граница што у бескрај сева.
Часна реч – у мени се роб твој рађа. 
Срце плаче. А душа – пева. 

Где ће нам огањ зежећи лука
зна само Тај што Кров нам је за кућу.
Позови, нека ме твоја сачува рука.
Нисам достојан – но позив чућу.

Када бих могао – Твојом вољом, намах –
све миле да спасем од заборава...
Хтео бих да се претворим у прах,
ту, на острву где свепраштање обитава.

 
препев
Радојица Нешовић