Picasa веб албуми - lukaraski

Picasa веб албуми - lukaraski

http://picasaweb.google.com/lukaraski/SaPutovanja

ras-pevano

Пропустите, пропустите… Автор плэйкаста: Пудельман Создан: 30 августа 2010 12:49

ЈЕСЕЊИН

* * *

Сочинитель бедный, это ты ли
Сочиняешь песни о луне?
Уж давно глаза мои остыли
На любви, на картах и вине.

Ах, луна влезает через раму,
Свет такой, хоть выколи глаза...
Ставил я на пиковую даму,
А сыграл бубнового туза.

Октябрь 1925

* * *

О, поето бедни, ти си, дакле,
Састављач о луни редића?
Моје очи давно се већ цакле
Од љубави, коцке, и од пића.

Ах, месец сја у прозорском раму,
Лије светлост слабу и несталну...
Играо сам на пикову даму,
А карту сам извуко фаталну.

Октобар 1925.

ras-magija

Сергей Есенин * стихи

Мне осталась одна забава:
Пальцы в рот - и веселый свист.
Прокатилась дурная слава,
Что похабник я и скандалист.

Ах! какая смешная потеря!
Много в жизни смешных потерь.
Стыдно мне, что я в бога верил.
Горько мне, что не верю теперь.

Золотые, далекие дали!
Все сжигает житейская мреть.
И похабничал я и скандалил
Для того, чтобы ярче гореть.

Дар поэта - ласкать и карябать,
Роковая на нем печать.
Розу белую с черною жабой
Я хотел на земле повенчать.

Пусть не сладились, пусть не сбылись
Эти помыслы розовых дней.
Но коль черти в душе гнездились -
Значит, ангелы жили в ней.

Вот за это веселие мути,
Отправляясь с ней в край иной,
Я хочу при последней минуте
Попросить тех, кто будет со мной,-

Чтоб за все за грехи мои тяжкие,
За неверие в благодать
Положили меня в русской рубашке
Под иконами умирать.

ЈЕСЕЊИН

* * *

Не криви улыбку, руки теребя,
Я люблю другую, только не тебя.

Ты сама ведь знаешь, знаешь хорошо –
Не тебя я вижу, не к тебе пришел.

Проходил я мимо, сердцу все равно –
Просто захотелось заглянуть в окно.

Октябрь 1925

* * *

Не криви осмех и прсте не ломи,
Не волим тебе, до друге стало ми.

Ти сама већ знаш, сасвим ти је јасно,
Нисам дошо к теби, за нас је већ касно.

Тек сам у пролазу, срце ми је мирно,
Само сам онако у твој прозор вирно.

Октобар 1925.

ras-licak

* * *

Сву ноћ самујем сам
И своје лето зимујем,
У ствари, радим шта знам:
Имам са немам римујем.

По сву ноћ самујем сам
И с дугом својим другујем,
Да сваком понешто дам,
Јер свима, свима дугујем...

Негде на белом папир пољу
Замислим како умирем,
Навучем на се панцир-вољу
И сонет узмем за рам,
Да песмом живот уминем,
Јер једино то и знам.

---

НЕСНИ

Ноћ је... Још све сања,
Тихо капље мрак,
Са покисла грања,
На плот и сокак;

Још уморно село
Сладак снива сан,
Прекрива му чело
Месечев ђердан;

А ја сву ноћ димам,
Лутам, тетурам,
Одмарам се, хучем,
Као пуж претурам
И за собом вучем
Кућицу од рима.

ras-stupovi

ХРИШЋАНСКА ЈЕСЕН

Радовану Караџићу

Литургију смо некако скратили,
Испретурали старе иконе,
Оне, које смо до јуче братили,
Пустили да нас ко звери гоне.

Ту драматургију ми нисмо схватили,
Јер, загледани у своје исконе,
У снопље свето светлост смо хвâтили
И наивно нудили надри-блискоме;

Да нам тргују душом смо пустили
Протуве, хуље, сумњиве типове…
Вјерују нисмо још ни изустили,
А већ га сместили међу митове!

Своје смо крстове поболи липове
На капије које смо запустили,
Па сели у расне ковчег-џипове
И неповрат-путем све напустили.

Дуго се после прашина слегала
А све по нашим кобним џадама,
Док смо удобна тражили легала
Са новим јадима и новим надама.

---

ЈЕСЕН ХРИШЋАНСТВА

Радовану Караџићу

Литурђију су нам некако скратили,
Оскрнавили старе иконе,
И да се не би случајно вратили
Чупају корен, купују исконе.

Једно по једно, трну нам канђела;
За светску безбедност смислили веће;
Милогрдног су послали анђела,
Да се по нама бомбама меће.

Туђим рукама подмећу пожаре
Да нам древне прождиру храмове,
И да им не би стале кожаре
Од наше нам коже шију амове.

И где ли то само пронађу луду,
Што ће на светост завета очина: -
Да се и мре за родну груду,
Навући крваве рите злочина?

ras-vratnica

* * *

Сву ноћ ми неко газио врт
И моју жуту ружу љубио;
Страшно је, кажу, лајао хрт,
А ја сам спавао, да не бих убио.

Мене је драги чувао Бог
Јер сам ко дете слатко уснио,
Иначе не бих из врта мог
Незвана госта жива пустио.

Хвала ти, Боже, што си ме спасио,
Залуд је доле вребала смрт;
Јер, док се тихо месец гасио,
У грање падао, онако црн,
Ја сам сањао да немам врт,
Да ми је ружа само трн.

---

* * *

Јутрос сам нашао ружу свелу
Згажену, на прашном путу,
После је тражио на сваком челу,
На сваком реверу и капуту.

Јутрос сам имао и једну мисао
Такорећи живу, на длану,
Тако сам лако са њом дисао,
Али је олако препустих дану;
Ех, што је нисам записао,
Свак би је радо потписао!

Јутрос сам нашао ружу белу
На прашном путу згажену, свелу;
Сада је тражим на сваком челу,
На сваком лицу и оделу!

ras-puskin

из књиге "РЕЦИ, КАКО МЕ ПАМТИШ ЈОШ"(избор из Пушкинове поезије и песме других песника посвећене овом великану) препеви Р. Нешовића, Уб 2007

ИЗ САДРЖАЈА:

ДЕМОН / А. С. Пушкин

"О дево-ружо, роб сам јако..." / А. С. Пушкин

"Ко, вали, ваш устави труд..." / А. С. Пушкин

ПУШКИНУ / С. Јесењин

"Чују се тихи удари сата" / В. Г. Бенедиктов

ПУШКИН / М. А. Кузмин

ПУШКИНУ / С. Јесењин

ЕЛЕГИЈА / А. С. Пушкин

РУЖА / А. С. Пушкин

КАКО НАСТАЈЕ СТИХОТВОРАЦ / А. С. Пушкин

"Клариси је лоше пошло..." / А. С. Пушкин

"У русији град је Луга..." / А. С. Пушкин

ПТИЧИЦА / А. С. Пушкин

"За таленте ви сте слепи..." / А. С. Пушкин

ЗА ЛАНОВА / А. С. Пушкин

"Што ли дивно црташ баш..." / А. С. Пушкин

ПРИЈАТЕЉИМА / А. С. Пушкин

"Ако живот те обмане..." / А. С. Пушкин

"Чувај ме, мој си талисман..." / А. С. Пушкин

КРЕТАЊЕ / А. С. Пушкин

"Ја, сејач слободе једини..." / А. С. Пушкин

ПРОЗАИК И ПЕСНИК / А. С. Пушкин

"Сребри се низ чисто поље..." / А. С. Пушкин

СЈЕНИ АЛЕКСАНДРА ПУШКИНА / Његош

ОД ПРЕВОДИОЦА / Р. Нешовић

ДЕМОН В те дни, когда мне были новы Все впечатленья бытия - И взоры дев, и шум дубровы, И ночью пенье соловья, - Когда возвышенные чувства, Свобода, слава и любовь И вдохновенные искусства Так сильно волновали кровь, - Часы надежд и наслаждений Тоской внезапной осеня, Тогда какой-то злобный гений Стал тайно навещать меня. Печальны были наши встречи: Его улыбка, чудный взгляд, Его язвительные речи Вливали в душу хладный яд. Неистощимой клеветою Он провиденье искушал; Он звал прекрасное мечтою; Он вдохновенье презирал; Не верил он любви, свободе; На жизнь насмешливо глядел - И ничего во всей природе Благословить он не хотел.	ДЕМОН Тих дана, кад би новост правa Свим утисцима живот мој – И цура глед, и хук дубравa, И ноћнога славуја пој, – Узвишена када су чувства, Слобода, слава, љубав чак И уметничка снажна бујства Слала у крв ми талас јак, – У часе нада и наслада Поче, уз туге зрачни мост, Некакав злобни гениј тада Све тајни да ми бива гост. Тужна нам сва сретања беху: Тај његов осмех, чудан глед, И речи које горчином пеку Носећ души отрован лед. Клеветама неисцрпнима Промисао кушао он; Лепоту је називо снима; Надахнућа презиро трон; Без вере к љубави, слободи; На живот бацо презир лак – И ништа живо у природи Да благослови не хте чак.
* * * О дева-роза, я в оковах; Но не стыжусь твоих оков: Так соловей в кустах лавровых, Пернатый царь лесных певцов, Близ розы гордой и прекрасной В неволе сладостной живет И нежно песни ей поет Во мраке ночи сладострастной.	* * * О дево-ружо, роб сам јако; Ал, стид ме није ланца твог: У ловор-грму славуј тако, Свих певачица шумских бог, Крај руже горде и прекрасне Слатко тужећ на живот свој Све песме нежне пева њој У мраку ноћи сладострасне.
* * * Кто, волны, вас остановил, Кто оковал ваш бег могучий, Кто в пруд безмолвный и дремучий Поток мятежный обратил? Чей жезл волшебный поразил Во мне надежду, скорбь и радость И душу бурную Дремотой лени усыпил? Взыграйте, ветры, взройте воды, Разрушьте гибельный оплот! Где ты, гроза - символ свободы? Промчись поверх невольных вод.	* * * Ко, вали, ваш устави труд, Ко то силу окова вашу, Ко вам немире стину у кашу Уз дремљив, пуст и неми пруд? Чије жезло, чаробни штап, На моју наду, јад и радост, На душу немирну Дремежа лењу посла кап? Дуните ветри, груните воде, И смртни разрушите зид! Где си, буро – лучо слободе? Мртвилу воде мењај вид.
Сергей ЕСЕНИН ПУШКИНУ Мечтая о могучем даре Того, кто русской стал судьбой, Стою я на Тверском бульваре, Стою и говорю с собой. Блондинистый, почти белесый, В легендах ставший как туман, О Александр! Ты был повеса, Как я сегодня хулиган. Но эти милые забавы Не затемнили образ твой, И в бронзе выкованной славы Трясешь ты гордой головой. А я стою, как пред причастьем, И говорю в ответ тебе: Я умер бы сейчас от счастья, Сподобленный такой судьбе. Но, обреченный на гоненье, Еще я долго буду петь... Чтоб и мое степное пенье Сумело бронзой прозвенеть. <1924> ВЛАДИМИР ГРИГОРЬЕВИЧ БЕНЕДИКТОВ русский поэт и переводчик (ум. по ст. ст. 26.04.1873.) Звучат часов медлительные удары И новый год уже полувозник. Он близиться – а ты уходишь, старый! Ступай, иди, мучительный старик... Скорей, скорей! – Настал последний час – И к выходу ему открыты двери. Иди, злой год! Ты много взял у нас, Ты нас обрек на тяжкие потеры... Умолк, угас наш виспренний певец, И музами и славою избранный, Его уж нет – торжественный венец Упал на гроб с главы его венчанной. Унас и он, кто сыпал нам цветы Блестящего, раскошного рассказа И Терека и бранного Кавказа Передавал заветные черты. Ещё певца маститого не стало, Ещё почил возлюбленный поэт, Чьё пенье нам с первоначальных лет Игривое и сладкое звучало... В. Бенедиктов «31 декабря 1837» Михаил Алексеевич КУЗМИН ПУШКИН Он жив! У всех душа нетленна, Но он особенно живёт! Благоговейно и блаженно Вкушаем вечной жизни мёд. Пленительны и полнозвучны, Текут родимые слова... Как наши выдумки докучны И новизна как не нова! Но в совершенства хладный камень Его черты нельзя замкнуть: Бежит, горя, летучий пламень Взволнованно вздымая грудь, Он - жрец и он весёлый малый Пророк и страстный человек. Но в смене чувства небывалой К одной черте направлен бег. Москва и лик Петра победный. Деревня. Моцарт и Жуан И мрачный Герман. Всадник медный И наше солнце, наш туман! Романтик, класик, старый, новый? Он – Пушкин, И бесмертен он! К чему же школьные оковы Тому, кто сам себе закон? Из стран, откуда нет возврата, Через года он бросил мост, И если в нём признаём брата, Он не обидится: он – прост. И он живой. Живая шутка Живит арапские уста, И смех, и звон и прибаутка Влекут в бывалые места. Так полон голос милой жизни, Такою прелестю живим, Что слышим мы в печальной тризне Дыханье светлых именин. Сергей ЕСЕНИН ПУШКИНУ Мечтая о могучем даре Того, кто русской стал судьбой, Стою я на Тверском бульваре, Стою и говорю с собой. Блондинистый, почти белесый, В легендах ставший как туман, О Александр! Ты был повеса, Как я сегодня хулиган. Но эти милые забавы Не затемнили образ твой, И в бронзе выкованной славы Трясешь ты гордой головой. А я стою, как пред причастьем, И говорю в ответ тебе: Я умер бы сейчас от счастья, Сподобленный такой судьбе. Но, обреченный на гоненье, Еще я долго буду петь... Чтоб и мое степное пенье Сумело бронзой прозвенеть. 1924 ЭЛЕГИЯ Безумных лет угасшее веселье Мне тяжело, как смутное похмелье. Но, как вино - печаль минувших дней В моей душе чем старе, тем сильней. Мой путь уныл. Сулит мне труд и горе Грядущего волнумое море. Но не хочу, о други умирать; Я жить хочу, чтоб мыслить и страдать; И ведаю, мне будет наслажденья Меж горестей, забот и треволненья; Порой опять гармонией упьюсь, Над вымыслом слезами обольюсь, И может быть – на мой закат печальный Блеснет любовь улыбкою прощальной! РОЗА Где наша роза, Друзья мои? Увяла роза, Дитя зари. Не говори: Так вянет младость! Не говори: Вот жизни радость! Цветку скажи: Прости, жалею! И на лилею Нам укажи. 1815 ИСТОРИЯ СТИХОТВОРЦА Внимает он привычным ухом Свист; Марает он единым духом Лист; Потом свему терзает свету Слух; Потом печатает – и в Лету Бух! 1818 * * * У Кларисы денег мало, Ты богат – иди к венцу; И богатство ей пристало, И рога тебе к лицу. 1822 * * * Есть в России город Луга Петербургского округа; Хуже не было б сего Городишки на примете, Если б не было на свете Новоржева моего. ПТИЧКА В чужбине свято соблюдаю Родной обычай старины: На волю птичку выпускаю При светлом празднике весны. Я стал доступен утешенью: За что на бога мне роптать, Когда хоть одному творенью Я мог свободу даровать! 1823 * * * Нет ни в чем вам благодати, С счастием у вас разлад: И прекрасны вы некстати, И умны вы невпопад. 1825 НА ЛАНОВА Бранись, ворчи, болван болванов, Ты не дождешься, друг мой Ланов, Пощечин от руки моей. Твоя торжественная рожа На бабье гузно так похожа, Что только просит киселей. * * * Зачем твой дивный карандаш Рисует мой арапский профиль? Хоть ты векам его предашь, Его освищет Мефистофиль. Рисуй Оленинной черты. В жару сердечных вдохновений, Лишь юности и красоты Поклонником быть должен гений. 9 мая 1828 ПРИЯТЕЛЯМ Враги мои, покамест я ни слова… И, кажется, мой быстрый гнев угас; Но из виду не выпускаю вас И выберу когда-нибудь любого: Не избежит пронзительных когтей, Как налечу нежданый, беспощадный, Так в облаках кружится ястреб жадный И сторожит индеек и гусей. 1825 * * * Если жизнь тебя обманет, Не печалься, не сердись! В день унынния смирись: День веселья, верь, настанет. Сердце в будущем живет; Настоящее уныло: Все мгновенно, все пройдет; Что пройдет, то будет мило. 1825 * * * Храни меня, мой талисман, Храни меня во дни гоненья, Во дни раскаянья, волненья: Ты в день печали был мне дан. Когда подымет океан Вокруг меня валы ревучи, Когда грозою грянут тучи – Храни меня, мой талисман. В уединеньи чуждых стран, На лоне скучного покоя, В тревоге пламенного боя Храни меня, мой талисман. Священный сладостный обман, Души волшебное святило... Оно сокрылось, изменило... Храни меня, мой талисман. Пускай же в век сердечных ран Не растравит воспоминанье. Прощай, надежда; спи желанье; Храни меня, мой талисман. 1825 ДВИЖЕНИЕ Движенья нет, сказал мудрец брадатый. Другой смолчал и стал пред ним ходить. Сильнее бы не мог он возразить; Хвалили все ответ замысловатый. Но, господа, забавный случай сей Другой пример на память мне приводит: Ведь каждый день пред нами солнце ходит, Однако ж прав упрямый Галилей. 1825 * * * Изиде сеятель сеяти семена своя. Свободы сеятель пустынный, Я вышел ранно, до звезды; Рукою чистой и безвинной В порабощенные бразды Бросал живительное семя – Но потерял я только время, Благие мысли и труды… Паситесь, мирные народы! Вас не разбудит чести клич. К чему стадам дары свободы? Их должно резать или стричь. Наследство их из роды в роды Ярмо с гремушками да бич. 1823 ПРОЗАИК И ПОЭТ О чем, прозаик, ты хлопочешь? Давай мне мысль какую хочешь: Ее с конца я завострю, Летучей рифмой оперю, Вложу на тетиву тугую, Послушный лук согнув в дугу, А там пошлю неудалую, И горе нашему врагу! 1825 * * * В поле чистом серебрится Снег волнистый и рябой, Светит месяц, тройка мчится По дороге столбовой. Пой: в часы дорожной скуки, На дороге, в тьме ночной Сладки мне родные звуки Звонкой песни удалой. Пой, ямщик! Я молча, жадно Буду слушать голос твой. Месяц ясный светит хладно, Грустен ветра дальний вой. Пой: „Лучинушка, лучина, Что же не светло горишь?“ 1833 СЈЕНИ АЛЕКСАНДРА ПУШКИНА Над звјезданим многостручним сводом, Над домаком умнога погледа, Под врховним небосклоном неба, Гдје се млада непрестано сунца, Искресана руком магическом Општег Творца, сипљу ројевима; Тамо се је твој гениј зачео И пјевања миром помазао; Откуд зора сине над природом, Одонуд је к нама долетио. Сретњи пјевче великог народа, Твоме праху земном свештеноме Сòбраће ти витешки подвизи Пред дивнијем ступају олтаром. Владика црногорски ОД ПРЕВОДИОЦА Штовани, по књизи роде, Ви, што сте под влашћу риме, Што вам њене узе годе, За стег што јој ткете мâр – Нек вам се са слашћу приме Песме ове, Творца дар! Славни људи јесу били И своје су учинили, Сад је на нас дошо ред Да цедимо њихов мед... Беше једном гениј руски Коме стварно беху уски Сви простори овог света; Још се диви (ко ће људски) Дометима тога лета, И приземној само љусци Не засија та комета... Ако ли сам у животу Погодио барем ноту Његовога славног дела, Бићу вазда ведра чела; А ако сам и за јоту Оштетио његов говор, Прихватићу и срамоту Као што сам хтео ловор... Грех би било да то семе (Што посејо он је) речи Не угледа наше племе, Јер, што никне – одмах лечи... И нас светим прахом посу! Јер, која је, ајте, цена Тим делима као што су „Песме Западних Словена“? преводилац	Сергеј ЈЕСЕЊИН ПУШКИНУ Док сањам о силноме дару Судбине руске стуба тог, Стојим, на тверском булевару, И слушам јек говора свог. Плавушан, чак беличко мио, У бајци посто магле прам, Александре! Мангуп си био, Ко ја што сад сам хулиган. Кроз све забаве омиљене На лик ти није падо срам, Из бронзе славом изливене Ти главом тресеш, горд и сам. За причест као, и пун среће Стојим да ти одговор дам: Баш сад бих умро, ту, од среће, Да такву судбу имам сам. Ал немир је судбина моја И гониће ме песме хук... Све док степска појања моја Не произведу бронзан звук. 1924. ВЛАДИМИР ГРИГОРЈЕВИЧ БЕНЕДИКТОВ Руски песник и преводилац (ум. по ст. ст. 26.04.1873.) Чују се тихи удари сата И ново лето сигурно грê. Немоћни старче – отварај врата Смена ти стиже, иди што пре! Што пре, што пре! – јер куца последњи час – За излаз су ти широке двери. Иди, зло, сад! Ти много узе од нас Губитак наш не може да се мери... Умро је песник виспрени наш, Миљеник и муза свију и славе, Више га нема – свечани венац му баш Паде на гроб са славне главе. Згасну и тај, што нам кроз цветне те И дивне, раскошне бајке каза, И, Терека и ратничког Кавказа Предаде црте старе, заветне све. И не само што је угледан био Него и вољен он беше од свих, Свако је, ко дете, кроз његов стих, Све звуке мира и среће испио... В Бенедиктов» 31. децембар 1837» Михаил Алексејевич КУЗМИН ПУШКИН Жив је! Бесмртне све су душе, Али посебно живи он! Блажени сви су, који чуше, Вечног живота меден тон. Величанствене, пуне звука Рођене речи теку те... За неке нове, залуд мука, Како су старе новине све! У савршенства леден камен Његове црте немају куд: Узмиче тај летећи пламен, Док осећањем надима груд. Он – жрец је, весељак лично, Пророк, али и човек жив, Има и нешто необично: У осећањима је див. Москва и Петар победник. Село, Моцарт и Жуан. Герман мрк. Бронзани коњаник И наше сунце, магле прам! Романтик, класик, стари, нови? Просто – Пушкин је, и вечан дан! Шта ће оном, школски окови Ко је закон по себи сам? Из света где једна су врата Преко векова он пружа мост, Ако у њему видимо брата То га не вређа: наша је кост. И он жив је. Та шала жива Оживи уста арапска та, Звук и смех, што се разлива И мами у стара места сва. Препун глас је живота милог, Таквом лепотом живимо ми, И чује се кроз туге било Дисање светлих празника тих. Сергеј ЈЕСЕЊИН ПУШКИНУ Док сањам о силноме дару Судбине руске стуба тог, Стојим, на тверском булевару, И слушам јек говора свог. Плавушан, чак беличко мио, У бајци посто магле прам, Александре! Мангуп си био, Ко ја што сад сам хулиган. Кроз све забаве омиљене На лик ти није падо срам, Из бронзе славом изливене Ти главом тресеш, горд и сам. За причест као, и пун среће Стојим да ти одговор дам: Баш сад бих умро, ту, од среће, Да такву судбу имам сам. Ал немир је судбина моја И гониће ме песме хук... Све док степска појања моја Не произведу бронзан звук. 1924. ЕЛЕГИЈА Та луда младост згаснулим весељем Мучно ми душу, ко мамурлук, меље. Ко вино баш – прошлих ми дана јaд, Што више стар, више бих да сам млад. Мој пут је тмур. Слуте ми труд и муку Будућег вали, што, чујем, већ туку. Ал` нећу, о друзи, не желим смрт; Већ живот, за мисли и патње врт; И видим како ме наслада бира Сред боли свих, брига и немира: Да опет хармоније слушаћу јек, Над срећним стихом и коју сузу тек, И можда баш – у тужни час старости Осмех ми љубав дâ место јарости. РУЖА Где наша ружа Сад браћо спи? Увену ружа, Та ноћна кћи. Не реци сад: Тако и младост! Не реци сад: И наша радост! Привиј под скут И њену рану, Па ка љиљану Потражи пут. 1815. КАКО НАСТАЈЕ СТИХОТВОРАЦ Искусним ухом раствара он Звизд; Посебним духом нашара он Лист; Онда пробуди свем свету Слух; Онда све штампа – па у Лету Бух! 1818. * * * Клариси је лоше пошло, Ти си богат – прстен дај; Богатство би њој подошло, И рогови теби, знај. 1822. * * * У Русији град је Луга Петербуршкога округа; Не би горег баш од тог Таман да се и тражило Кад на свету не би било Новоржева, места мог. ПТИЧИЦА Ни у туђини не запустим Обичај рода, стар и свет: На празник пролећа да пустим Птичицу у слободан лет. Утеху нађох у том спору: Зашто да гунђам богу, знам, Кад могу бар једноме створу Да слободу дарујем сам! 1823. * * * За таленте ви сте слепи И празан вам среће чун: Кад не требе ви сте лепи, А кад треба мањка ум. 1825. ЗА ЛАНОВА Сад врчи, псуј глупи глупане, Ал' нећеш Ланове, мој друшкане, Од моје руке шамар на дар. Умишљена твоја губица Баш је као женска гузица, Којој је кисељ главна ствар. * * * Што ли дивно црташ баш Мој арапски профил кистом? И ремек дело да је, знаш, Извиждао би га Мефисто. Де, Олењине цртај лик, То је, жару срца, тема жива, Лепоту, младост, јер на њих Се гениј сваки одазива. 9 маја 1828. ПРИЈАТЕЉИМА Засад је, душмани, сувишна свака… И ћутим, изгледа гасне ми гнев; Али, на оку вас ја држим све И кад-тад ће неко пасти ми шака: Неће ми тај канџу избећи злу, Јер, ко стрела ја се налетом служим, Ко јастреб гладан, кад небом кружи, И вреба гуске и ћурке по тлу. 1825. * * * Ако живот те обмане, Не тужи, не казуј јад! Примири се тужан тад: Видећеш и боље дане. Ка будућем срце грê; Садање је досадило: Све пролази, све је трен; А што прође, биће мило. 1825. * * * Чувај ме, мој си талисман, Кад крену на мене лајања, У дане смутњи и кајања: На тужан ми те дали дан. Када подигне океан Уз рику око мене вâле, Облаци када се провале – Чувај ме, мој си талисман. И када настане савез стран, У доба досадног спокоја, Кроз метеж ватренога боја Чувај ме, мој си талисман. Свете обмане сладак сан, Душе је чаробно светлило... Оно се скрило, изменило... Чувај ме, мој си талисман. И нека никад не дође дан Да срцу се позледе ране. Нек жеља спи; нада нестане; Чувај ме, мој си талисман. 1825. КРЕТАЊЕ Кретања нема, рече мудри старац. А други тек ћутке крену пред њим. Чим јаче оспорит ако не тим; Хвалише сви оштроумни ударац. Тај, господо, забавни случај, гле, На један други пример упућује: Сваки дан пред нама сунце путује, Али, имаше право тај Галилеј. 1825. * * * Изиде сијач сијати сјемена своја Ја, сејач слободе једини, Пре сунца још, рано, пођох туд; Рукама чистим и невиним У робовску бразда ћуд Да животворно бацам семе – Ал само залуд траћих време, И благе мисли, напор, труд. Паси народе, док ти даду! Под зов чâсти ти нећеш стат. А и шта ће слобода стаду? То треба ил стрићи ил клат. Наслеђе ће ти за награду Јарам са звонцем и бич дат. 1823. ПРОЗАИК И ПЕСНИК Над чим то, прозаиче, сад ропћеш? Ма дај ми мисо какву хоћеш: Ја ћу њен заоштрити крај, Перце риму даћу јој знај, И са њом ћу струну запети, У дугу свит послушан лук, А тамо лошу одапети, Душманину на јад и мук! 1825. * * * Сребри се низ чисто поље Снег валовит, бразда пун, Блиста месец, тројка с воље Низ широки граби друм. Пој: на путу се не дај муци, Ни досади, кад падне ноћ Слатки су ми родни звуци Те песме што има моћ. Пој, возаре! Ја ћу жедно Твој глас слушати уз мук. Месец јасни сјаће ледно, Даљњег ветра туге хук. Пој: „Лучевино, луче мој, Што ли мутно гориш ти?“ 1833.

ras-plavet

распламсало плаветнило,
учинило својом силом
да се све под неба крилом
р а с п а м е т и л о

Бараташвили Николоз

БОЈА НЕБА, ПЛАВЕТНИЛО


Боја неба, плаветнило,
К'о малог ме опчинило.
Значило ми у детињству
Почетака иних листу.

И, сад, кад је дошло време
На врхунце да се крене,
За жртву, уз другу боју,
Нећу дати плаву своју.

Не треба јој чак ни прилог.
То је боја ока милог.
То је поглед твој бездони,
Што жедно у плавет рони.

То је боја маште моје.
Висине се у њој роје.
К'о у раствор кад се, плави,
Земаљско пространство стави.

То је кад се пређе свесно
Од брига у неизвесно,
Кад ко, од тих што ми значе,
На сахрани мојој плаче.

То је оно плаво иње
Изнад моје плоче сиње.
Зимски дим, плав, што стоји
Над именом тамним мијим.

1841

Превод на српски,
по преводу Бориса Пастернака
с грузијског на руски,
Радојица Нешовић

***
Бараташвили Николоз

Цвет небесный, синий цвет


Цвет небесный, синий цвет,
Полюбил я с малых лет.
В детстве он мне означал
Синеву иных начал.

И теперь, когда достиг
Я вершины дней своих,
В жертву остальным цветам
Голубого не отдам.

Он прекрасен без прикрас.
Это цвет любимых глаз.
Это взгляд бездонный твой,
Напоенный синевой.

Это цвет моей мечты.
Это краска высоты.
В этот голубой раствор
Погружен земной простор.

Это легкий переход
В неизвестность от забот
И от плачущих родных
На похоронах моих.

Это синий негустой
Иней над моей плитой.
Это сизый зимний дым
Мглы над именем моим.

1841

Перевод Бориса Пастернака

ras-rasa

ras-recenzija Витомира Вулетића

РЕЧ

На врх језика реч кад ти је
А неће никако својим путељком,
Пођи у крчму и плати је,
Куцни јој чашом, зовни бутељком.

Па седи миран, лулу напуни,
Колутове гледај, не жури,
Не мари што ти се реч јогуни
Да се потчини стилској фигури.

Знај да је сфинга – лавица-жена,
Бескрајне су њене дубине...
Загонетка је то сложена
Прстима коби и судбине!

У некој крчми, у полутами,
Седи у углу и ћутке пуши,
И добрим вином реч намами
Што ти је запела, ко кост у гуши.

Попиј и ћути, шта ти фали,
Можда је добро што се крије...
Немој да жалиш што си мали –
Велике песнике реч убије!

ДАЛГА

моја збирка поезије

НОКТУРНО РАДОЈИЦЕ НЕШОВИЋА

ЗБИРКА ПОЕЗИЈЕ "ДАЛГА", Уб, 2007

Даровити интерпретатор руских песника, Радојица Нешовић, ћутке је у себи неговао сопствену песничку реч. У уводној песми своје збирке он није издржао да не каже како је морао да пропева „Еда се не би угушио“. Овим је исказана неопходност да се пева, не намера да се то чини. Испробао је своје лексичке, ритмичке и еуфонијске могућности интерпретирајући врхунску руску поезију. У његовом развијеном и веома осетљивом резонатору одјекивали су звуци Пушкинова, Блокове, Јесењинове лире, а негде у дубинама његовим сопствени звуци су се преплитали са звуцима оригинала и постепено се осамостаљивали, да би у овој збирци добили свој сопствени исказ.

Кад се прочита ова збирка од почетка до краја, читалац осети како се у таласима преливају ноћ, тишина, снежна белина, јата звезда. Уместо елегичних медитативних тонова класичног ноктурна, у овој књизи осећа се природно, здраво осећање света, које на мелодијски танан начин уобличава и носталгију за детињством, за завичајем, за родном природом, оном коју је несвесно упијао у себе откако је угледао ноћно небо и звезде. Понео је он у себи из најранијег детињства тишину, препуну тихог звучања носивог вечним вредностима живота.

Нешовићев Ноктурно ослобођен је молске интонације и мелодијски уобличава поимање живота и света на основама генерацијског искуства блиских земљи и природи. Збирка почиње изливањем унутрашњег императива да се мора певати, а завршава се епиграматским „Доста сам и ја ћутао!“ И пролог и епилог збирке указују на неприметну рационалну ноту ове поезије. Они претварају збирку у један велики рондо. А та рационалност, уз изразит смисао да ослушне даљине и тишине, указује да овај песник има чврсте везе с матером земљом и оним што она дарује човеку.

Збирка има седам делова – „Мук“, „Одјек“, „Јек“, „Хук“, „Венац“, „Бреме“, и „Отети сонети“, сваки од њих има посебно значење. Ових седам микроцелина као да указују на симболику броја седам. Могао би се сваки од њих упоредити са по једним даном у недељи. Нешовић пева у везаном стиху, што нас враћа у времена његове апсолутне доминације. За сваку од ових микроцелина пронашао је одговарајући мото, што указује на његову повезаност са другим ствараоцима. О „Одјеку“ он своје песме посвећује Јовану Дучићу, Милану Ракићу, Матији Бећковићу, Благоју Баковићу, Александру Пушкину. Катрен је најомиљенија строфа овог песника. И тиме он подсећа на нашу класичну поезију. У овој књизи често се сусреће рондо, у коме се у почетној строфи назначује тема, да би се у завршној строфи поновили стихови из прве, који обично звуче битно друкчије и снажније од прве строфе. После разраде теме ови стихови делују као пароксизам. Поновљени стихови у завршној строфи из прве строфе понекада су у инвертованом облику.

Једна од класичних форми песме код Нешовића је сонет. У Далги их је преко двадесет. По провереном обрасцу, сваки од ових сонета састоји се од два катрена и две терцине, од укупно четрнаест стихова. Нешовић је поштовао узусе ове песничке форме и задржао обавезну риму, најчешће унакрсну, по формули abab abab cdedce, ређе се могу срестио наизменичне риме, као у песми Елегија, још ређе обгрљена рима.

Из организације песничког израза види се колико је Нешовић овладао техником лексичко – музичких могућности израза.

Витомир Вулетић

Нови Сад, 2007.

ПОВОДОМ НОВЕ КЊИГЕ ВИТОМИРА ВУЛЕТИЋА,
Уб, 2007

Витомир Вулетић - СУСРЕТИ СА СОБОМ

„Једино је уметност у стању да узвишено спасе од незапаженог ишчезнућа.“

Од свог рођења човек се непрестано налази у процепу између нужности и тежње ка слободи. Нужности и сурове околности спутавају, успоравају, отуђују а оно што је људско на њима се кали: „на муци се познају јунаци!“.
„Онај који је успео да се, бар за тренутак, ослободи једне од околности која се њиме поиграва – постигао је много – приближио се неостваривом, вечном идеалу слободе“. Овако почиње једна дивна и садржајна, узбудљива и богата, драматична и болна, и, можда је то и најважније рећи – смирена и блага, а тиме и победничка, аутобиографија. Кад кажем аутобиографија, нисам задовољан таквом одредницом за књигу „Сусрети са собом“ проф. Витомира Вулетића. За пажљивог читаоца та је књига и аутобиографија, и аутобиографски роман, и својеврстан филм, фино мемоарско плетиво, путописна арабеска, бескомпромисан есеј, и, како сам је ја доживео, чиста лирика и тријумф човека над свим могућим тривијалностима и приземностима које га у животу на сваком кораку вребају и искушавају. То је аутобиографија човека који је „хитнут вољом сиромаштва из топлине породичног гнезда“ постао сведок и био учесник многих колосалних дешавања, а и објекат необичног сплета околности које су се његовим животом бесомучно поигравале, чевека који је, срећом, „на време интуитивно схватио да се у таквом једном свету може сачувати и опстати само свесном тежњом ка унутрашњој равнотежи“. Кад кажем победничка, потпуно сам задовољан атрибутом којег сам уз ову књигу могао да се сетим. Јер, говорити са таквим миром, господствено и благородно, без трунке злурадости, субјективности и осветољубивости, може само победник. Човек свестан победе, а сумирајући битке, показује своју величину тиме што побеђено време, околности, заблуде, тривијалност овога света и нискости до којих се људска душа може да спусти, не осуђује већ разуме, не жигоше већ позива за сведоке, не приговара него прашта. Целог свог живота проф. Вулетић се само за то и борио – за међуљудско уважавање, за слободу личности и слободу уметности по цену личног страдања и подвижништва. Само човек који је у себи успео да однегује упоришта могао је да достигне унутрашњу равнотежу и самопоуздање. А само човек са унутрашњим самопоуздањем могао је бити кадар да издржи све што један такав живот може да донесе. Толико колосалних догађаја, потреса, ратних вихора и личних драма довољно је и за два живота. Почев од сиромаштва у детињству, преко школовања под страшном сенком исте те немаштине, ратних вихора, голооточке голготе, непрестаног ухођења и потказивања, бескомпромисне битке на пољу уметности да би се проникло у сложена савремена књижевна дешавања, проф. Вулетић је ишао за својом Даницом, вођен непогрешивим унутрашњим импулсом и девизом коју је у својој књизи подвукао: „Треба волети уметност у себи, а не себе у уметности.

Сећам се, да сам, када сам читао путописе Јована Дучића, Милоша Црњанског, Исидоре Секулић, Растка Петровића, Стевана Пешића..., имао неодољив осећај да сам сва та места о којима сам читао, лично посетио, све то доживео и све видео. Такође, кад сам, доста давно, читао књигу Иље Еренбурга „Људи, године, живот“, на нека сам се места враћао по више пута. Ова ме књига на ту подсетила. У њој има толико мудрости, толико финих запажања, толико луцидних закључака. И из ове књиге сам неке делове читао више пута.

Имао сам срећу да руску књижевност, поред осталих, учим од Милосава Бабовића и Витомира Вулетића. Стекао сам снажан утисак да су они толико различити, спаја их „само“ иста љубав према руској књижевности. А то „само“ није мала ствар. Обојица су преживели једно веома турбулентно време, које је на обојицу, а обојица су веома мислећи и веома радни људи, морало снажно деловати и оставити неизбрисиве трагове у њиховој свести. Онолико колико је професор Бабовић, бивајући строг, оштар и борбеног духа, постигао бавећи се књижевношћу, онолико колико је истим тим особинама деловао на своје студенте, који су га се, то се просто мора констатовати, буквално плашили, исто је толико постигао и професор Вулетић, али на сасвим други начин – смиреношћу, урођеним тактом и неговањем принципа равноправности. Будући смирен, благородан човек, господин у правом смислу, он је оставио неизбрисив траг код свих који су се бавили књижевношћу учећи је од њега.

Ову сам аутобиографију разумео употребивши кључ који је у њеном плетиву сакривен. Тај кључ је реченица: „Једино је уметност у стању да узвишено спасе од незапаженог ишчезнућа.“ (стр. 246)

Тридесет и пет поглавља у којима пулсира огромно море животā, људских судбинā и ликова које је на свом животном путу сретао професор Вулетић, било уживо, било проучавајући књиге непролазне уметничке вредности, судећи о њима и пажљиво их анализујући, као тридесет и пет кругова, сместило се у један савршен, који, да ли случајно, почиње насловом „Пред зору“, а завршава се насловом „Даница“. Од тренутка кад се књига узме у руке до часа кад се склопи прочитана, као да је протекао онај неухватљиви интервал између праскозорја и доласка Данице. Имам храбрости да у томе угледам некакву симболику: „Мој простор којим сам се кретао окренут је Истоку, у идејном и у физичком смислу. То тумарање по источним хоризонтима као да ме је чинило спремнијим за рад и за трпљење.“ – каже у уводу књиге њен аутор. Задивљујући број ликова који се у овој књизи могу да сретну - од чланова породице до ликова из романа Достојевског - оживели су под пером Витомира Вулетића. На мене је снажан утисак оставио опис сусрета са Николајем Велимировићем, данашњим светитељем. Он је свакако благословио своје ђаке и снага његове речи их је запљуснула. Шта ли им је рекао?

Кроз стихију времена, трагичних заблуда и страдања мог племена до мене као да допиру речи: „Свуда и на свакоме месту тражимо себе!“

А нашег су професора на животни пут испратили речима: „Ако бежао од зла, нашао добро, ако бежао од добра, нашао зло.“

Кад се ова књига прочита неминовно нас врати на почетак – Учинио је колико је могао, отрпео је колико је морао.

Имао је среће, на том је путу сусретао себе.

Десетог децембра 1980. године његов живот озарила је нова звезда и донела нову светлост, нову снагу. Родила му се унука Даница. Њеном се појавом и ова књига завршава. Надамо се скором сусрету са професором, у новој књизи. Долазе бурне године, драматични догађаји, тешка искушења за наш народ чији су сведоци и сви они који су те године рођени. А какво се благо крије у следећим томовима наговештава запис за, сада већ далеку, 1978. годину: „Више од две године сваке вечери бележим оно што се догађа и како то у мени одјекује. Овај ми је посао постао саставни део живота, као религиозном исповест и причешће. Осећам се празно, изгубљено и бесмислено када ми се деси да не успем увече да се дружим са својом бележницом. Овим својим белешкама узнемиравам себе, лутам по сопственим духовним просторима, у које сам, не тако давно, и себи забрањивао улаз“,

Свако ко је у плетиву ове књиге пронашао кључ с нестрпљењем очекује наставак.

„Једино је уметност у стању да узвишено спасе од незапаженог ишчезнућа.“

Уб, августа 2005.
Радојица Нешовић

ras-zmajcek

...у свом стилу...

ras-na-poezija

Радојица Нешовић - "ВЕНАЦ" : 99 сонета, Уб 2005

из садржаја:

1 "Сву ноћ ми неко газио врт"

2 "Јутрос сам нашао ружу свелу"

3 Ноћ

4 "Сву ноћ самујем сам"

5 Несни

6 Кетмани

7 Дактил вактиле

8 "Уморни анђели над светом бдију"

9 Немир

10 Има ли

11 "Реч"

12 "Не волим када море побесни"

13 Белерофонт

14. М.Г.

* * * Сву ноћ ми неко газио врт И моју жуту ружу љубио; Страшно је, кажу, лајао хрт, А ја сам спавао, да не бих убио. Мене је драги чувао Бог Јер сам ко дете слатко уснио, Иначе не бих из врта мог Незвана госта жива пустио. Хвала ти, Боже, што си ме спасио, Залуд је доле вребала смрт; Јер, док се тихо месец гасио, У грање падао, онако црн, Ја сам сањао да немам врт, Да ми је ружа само трн. Посмотреть на Яндекс.Фотках * * * Јутрос сам нашао ружу свелу Згажену, на прашном путу, После је тражио на сваком челу, На сваком реверу и капуту. Јутрос сам имао и једну мисао Такорећи живу, на длану, Тако сам лако са њом дисао, Али је олако препустих дану; Ех, што је нисам записао, Свак би је радо потписао! Јутрос сам нашао ружу белу На прашном путу згажену, свелу; Сад је тражим на сваком челу, На сваком лицу и оделу! «Ах, каква коса...» НОЋ Заспало село, и до, и гај... Одавно спава и мој вод; На свету једини старжар сам ја, А ноћ мирише на крв и јод. Шуња се ноћни ухода мук, Добро познајем његов ход, И као да носи звезда хук Што су напале небески свод. И само чкиљи месечев лук, Док сипи с њега тајновит прах По брегу на ком је заспао ћук, Свуда је само магла и страх... Човек је човеку одувек вук – Путује тамом подмукли звук! Посмотреть на Яндекс.Фотках * * * Сву ноћ самујем сам И своје лето зимујем, У ствари, радим шта знам: Имам са немам римујем. По сву ноћ самујем сам И с дугом својим другујем, Да сваком понешто дам, Јер свима, свима дугујем... Негде на белом папир пољу Замислим како умирем, Навучем на се панцир-вољу И сонет узмем за рам, Да песмом живот уминем, Јер то је једино што знам. Посмотреть на Яндекс.Фотках НЕСНИ Ноћ је... Још све сања, Тихо капље мрак, Са покисла грања, На плот и сокак; Још уморно село Сладак снива сан, Прекрива му чело Месечев ђердан; А ја сву ноћ димам, Лутам, тетурам, Одмарам се, хучем, Као пуж претурам И за собом вучем Кућицу од рима. «Девушки перед зеркалом» на Яндекс.Фотках КЕТМАНИ Све што смо до јуче хвалили, Са оним за шта смо гинули, На истој смо ватри спалили И старе заставе скинули, Па срца на копља низали Да би их гаврани кљували, И тако - наслепо лизали Све што смо до јуче пљували. Свете смо крчаге сломили И из њих суштину просули, На живе ране соли досули И све домове раздомили, Чак смо се и пепелом посули Све да би се припитомили! Посмотреть на Яндекс.Фотках ДАКТИЛ ВАКТИЛЕ Шта крију тамни понори Где сунце крваво зашло је, Да ли су страшни помори Све што наш народ снашло је, Или тек стижу страдања? Од Страшног Суда могу ли Наша нас пука надања Спасити? Коме то, Богу ли, Ми смо упорно чикали И јалов инат товили? Е зато сад јесмо и нисмо... Нисмо, баш зато што ми смо, Кад год смо на Њега викали, Само за нуле словили! Посмотреть на Яндекс.Фотках * * * Уморни анђели над светом бдију, Некако брижни, тужни и нежни, Јер се упорно и даље вију Међу људима вихори снежни, И јер су срца људска ледена У свем том рушном вилајету, А земља – љуска прободена, Налик само бушноме јајету Што се око празнине врти И тужно лута Васељеном Препуна беде, страха, смрти... Гледају, тужни, на тај кадар И добро знају да ће је Владар Моћном гумицом једном стрти! Посмотреть на Яндекс.Фотках НЕМИР С пира на пир Носи ме луд Ветар на пут; Не знам да станем Ни да преданем, Да нађем мир... Мир или вир, За отров суд; И само худ Месец што сја Све је и свја! Путнику ноћи Нема помоћи: Страшни је суд! Посмотреть на Яндекс.Фотках РЕЧ На врх језика реч кад ти је Па неће никако својим путељком, Пођи у крчму и плати је, Куцни јој чашом, зовни бутељком. И седи миран, лулу напуни, Колутове гледај, не жури, Не мари што ти се реч јогуни Да се потчини стилској фигури. Пола је лав, а пола жена, Бескрајне су њене дубине... Загонетка је то сложена Прстима коби и судбине! У некој крчми, у полутами, Седи у углу и ћутке пуши, А добрим вином реч намами Што ти је запела, ко кост у гуши. Попиј и ћути, шта ти фали, Можда је добро што се крије... Немој да жалиш што си мали – Велике песнике реч убије! Посмотреть на Яндекс.Фотках Нисмо за каприце криви своје, Нити за крви оркан клети. Тешко се, мучно, дете моје, Уз лестве љубави пети. Кроз окно ври лед што се рони, Сребрним трагом тишина луни, О, веруј души, тој, што звони, Затегнутој веруј струни. Александар Блок, крај 1917. * * * Има ли на свету овакве косе, Витица што се овако вију? Сада разумем све заносе, Због њих ил пишу или пију. А кад би знао, тај, што пише, Какво оне скривају биће, Ни реч написо не би више, Прешао би одмах на пиће! Баш ту ми слику, да избледи, Разум упорно тамом скрива, Мирим се, ћутим, али – шта вреди, Она је под њом као жива. Ко јесен лишће за првих студи Поспем по њој мрак у праху... Но, она ми твојим гласом суди И виче „не, немој!“ - у страху! И тад у оку твоме бистроме Једна чиста заблиста суза... Као да ми вели, дабоме, Сваком је песнику потребна муза!“ Као што море ври, у пени, Кад разума покипи сила, Порука је да си Ти мени То што је Ленка Лази била... И док се разума бура вије Ћутим, да је не срдим ичем... А слика твоја по мени бије, Ко сунце, сјајним својим бичем. Да ми твоја слика не жути Стиховима ћу јој рам посути… Шта то значи, сама наслути, Но истину свима прећути! * * * на Светог Луку Данас је мој васцели свет! Сад могу све, баш све ћу стићи... Дивном си руком пружила цвет Да се у моме срцу тићи! Најлепша јесан сада је моја – Вратила си ми опет ласте... Сад, у раскоши живих боја, Тићи се он, расте ли расте... Он сада расте, а ја га појим, Сваког ми дана дражи све више... Знај – сад на свету срце постоји Што бије за те, и мирише! Посмотреть на Яндекс.Фотках * * * Не волим када море бесни, Не волим када ветрови луде; Навале тад сви моји несни, Што су се крили којекуде, Па ми искваре плаве зоре Изрију моја мека свитања... Не, не волим када побесни море: Навале нека чудна питања, Што су их ваљда таласи крили, Или мрачне морске дубине, Па ми се више ништа не мили, Навале право из лубине Давно скриване ноћне море... Не волим када побесни море!
БЕЛЕРОФОНТ Да, све сам погрешно схватио, То видим на јасном примеру: Стопут сам узалуд ратио И своју мучио химеру. А што је баш мене опсела Та реч коју је крио глауком, Знам - све је то била опсена И све је писано јауком. А да је она и смрт и мера И да се пева крвљу свом, Ја нисам доказе донео; Најлепша, најслађа химера, У срцу је остала мом, Које сам одавно појео. ГОРДАНИ ЂЕРДАНИ ПРОЋЕРДАНИ Да није закона на свету овом, Да има среће барам мало, У гласу би ми, са сваким словом, Чула снагу којом ме звало Да те одведем некуд далеко, Западно... јужно... куд год било, Да те шчепам ко паче мило, Мало и нежно, расцетало, И ставим под своје моћно крило Биће ти крхко, податно, меко... Па да нахраним своје лудило! Милом ил силом, о, моја вило!

ras-rasa

...у свом селу...

ras-poezija

Радојица Нешовић - "НЕСАНИЦА И ДРУГИ НЕСНИ" : песме, Уб 2005
из садржаја:
1 НЕСАНИЦА
2 ЈЕСЕН ХРИШЋАНСТВА
3 ХРИШЋАНСКА ЈЕСЕН
4 ПАСТЕРНАКУ
5 "Кад заплаче пролеће рано"
6 "Шта доносиш ветре са Истока"
7 НЕМАЊИЋКО ЗВОНО
8 СЕЋАЊЕ
9 МЕДИТАЦИЈА
10 ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ
11 ОМФАЛОС
12 ПОВРАТАК
13 ДОВРАТАК
14 КОСОВСКИ ЗАВЕТИ

---

НЕСАНИЦА Слатко спава уморно село И мирно своје снове сања, Док му на бледо капље чело Ноћ са брда и са грања. Њишу се гране ко с неба ресе И као гроздови на њима чавке, Дирне ли поља ветар стресе По један месец са сваке травке. Све је заспало ко камен тврди, Само се жито пољем њише, И, талас по талас, упорно тврди Да моје село ипак дише. Страшно се негде задрго пас, На месец лаје, не престаје, И бесни његов промукли бас Далеко, као под земљом да је. А с њим се месец поиграва, Час изађе а час се скрије, Сребрно клупче одмотава У сребро село да завије. Доле, на реци, дуго су сва Ко једно врила чекетало, Млело се сребро што селом сја, Што је ко паспаљ по њему пало. Већ се чују и први петли А моје село још мирно сања, Сад му под главом месец светли, Што је у реку пао, с грања. И већ се први прозори буде А мене још увек неће сан, Кад јутро напоље истера људе И ја ћу да легнем, да спавам. ЈЕСЕН ХРИШЋАНСТВА Летурђију су нам некако скратили, Оскрнавили старе иконе, И да се не би случајно вратили Чупају корен, купују исконе. Једно по једно, трну нам канђела; За светску безбедност смислили веће; Милогрдног су послали анђела, Да се по нама бомбама меће. Туђим рукама подмећу пожаре Да нам древне прождиру храмове, И да им не би стале кожаре Од наше нам коже праве амове. И где ли то само пронађу луду, Што ће на светост завета очина: Да се и мре за родну груду, Навући крваве рите злочина? ХРИШЋАНСКА ЈЕСЕН Литургију смо некако скратили, Испретурали старе иконе, Оне, које смо до јуче братили, Пустили да нас ко звери гоне. Ту драматургију ми нисмо схватили, Јер, загледани у своје исконе, У снопље свето светлост смо хвâтили И наивно нудили надри-блискоме; Да нам тргују душом смо пустили Протуве, хуље, сумњиве типове… Вјерују нисмо још ни изустили, А већ га сместили међу митове! Своје смо крстове поболи липове На капије које смо запустили, Па сели у расне ковчег-џипове И неповрат-путем све напустили. Дуго се после прашина слегала А све по нашим кобним џадама, Док смо удобна тражили легала Са новим јадима и новим надама. ПАСТЕРНАКУ И кад прах ти развеје ветар На све стране овим светом, Још ће исти бити метар У твом стиху започетом. И последњи траг мастила Кад избледи са папира, Све у ритму твог дактила Има ветра још да свира. Одавно ме у том такту Твоја муза подлактила: Имам жуљ на десном лакту, Аритмију од дактила. * * * Кад заплаче пролеће рано И стидљиво кад проспе сузе, Пољем што је њиме опрано Набрекли стихови пузе. И незадрживо попут плиме Прамење магле промиче, О парчад њене пелерине Моја се мисао спотиче. Под овом благородном влагом Све бубри и расте, све клија И живи пуном снагом Па ми се чини да клијам и ја. И као када се птичје јато Уплашено са грана сруши, Док газим кроз росу и блато, Засија пролеће у мојој души. Ја онда низ поље зађем И све док ми поглед сеже Баш сваки стих пронађем И нежно у строфе вежем. * * * Шта доносиш ветре са Истока У леденом даху свом? Шта то твоја муза бистроока Свира? Као да је с Бахусом Повезана твоја нежна лира; Не разумем какав се то тон У твом гласу скрива Те се светом милина разлива, Као да из мира манастира Анђеоски пева хор; Ко да жубор живога потока Кроз божији тече тор? Шта доносиш ветре са Истока? Пева ли то успаванку мајка Младенца док љуља свог, Или нежно трепти балалајка На јуриш док зове рог? Је ли то дерњава Татара Надјачала дечји плач; Ил падају снопови ратара Док фијуче страшни мач? Ил ја чујем кад год прислушкујем Оно што је души лек... Твоја песма, ветре, пригушује Православних звона јек. НЕМАЊИЋКО ЗВОНО Још Душана Силног звоно У венема мојим ври, Зазвони ми увек оно Кад саставим прста три. Од севера па до југа, Од истока до запада, Милина од звучних дуга На словенске земље пада. Из свих редом манастира Брује звуци вечног славља, У част нашега пастира, У част слатког Православља. Благослови Мајко света Опет воске испред Кремља, Да им вечна буде мета Православна наша земља. Још ме звоно Немањића На причешће зове, Још слађега нема пића Од крви Христове. Звонило је увек звоно У земану мука Бог ће дати - звони оно И код праунука. У свим тешким годинама – Пет их је векова, Звонило је у душама Наших прадедова. Још Душана Силног звоно У венема мојим ври, Зазвони ми увек оно Кад саставим прста три. СЕЋАЊЕ Ко ноћ кроз прозор заборав зија, Која ситница тек, одолева; Са твог портрета само рам сија, Док свећа тихо догорева. Једном, кад се и она утули И када ноћ разапне мрежу, Изрониће наш град уснули Са безброј ситница које нас вежу. Опет су, ко онда, паркови пуни И исте песме звиждућу мангупи, Над нама исти кестен се круни, И ми се љубимо на истој клупи. Шири се мирис слатког озона Док трамвај с Вука креће на Таш, Обасјан светлом плавог неона Дуго трепери пољубац наш. И док се моје сећање гаси Заборав стрпљиво уплета мрежу, Понекад само, као таласи, Запљусну слике које нас вежу. Ко ноћ кроз прозор заборав зја, Која ситница тек, одолева; Са твог портрета само рам сја, Док свећа тихо догорева. МЕДИТАЦИЈА Са зида Калемегдана свој поглед-птицу пустим на меке дунавске усне и све док јој поглед сеже забодем вретено вида у срж небеском ребру, па здраве младице дана, с пуцима-сунцима густим, оловком у чисту сребру на црне преслице стида калемим, смислом их вежем, да ми се сећање згусне, да реч, чим је заустим, наниже два-три ђердана. Манастир стари опет је жив, Вије се барјак на брегу том, О слави сведочи и камен сив И јеца звоно да нема ком! ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ Ко тамна сенка попреко дола Ваља се мукли и тежак звон; И брује његова препуна кола Намером да се врати на трон. Већ дуго крило џиновског страха Подмукло слути страшнога змаја, А ноћ, попут угљена праха, Сипи преко убога краја; А Исток у једној маленој звезди Сигурно клија у свето снопље: То Победоносац на коњу језди И држи своје крваво копље. Рајку Петровом Ногу ОМФАЛОС Спремисмо царску трпезу најбоље вино куписмо И као за инат опрезу сви се одједном скуписмо Бар да нам нису приче у прошлост зашле далеко Будућност како нариче ваљда би и чуо неко Овако сад ћутке стојимо гледамо свуда гробови И како год да се бројимо трећина увек робови А нигде Мајке Слободе Ње се највише плашимо И једино кад нам је одводе ми се помало нашимо У ствари и тад се свађамо Ми то и не кријемо И што се мање рађама слађе се накако бијемо Наше се племе шчичало и оно што је остало Дуго се овуда чичкало још мало да би опстало И што се дуже пржимо испод небеске сјајке Већма се чврсто држимо за скуте Земљице мајке И оно чак што се збабило стрпљиво чека анталос Свако је понешто зграбило јер ту је негде Омфалос ПОВРАТАК Чу се нешто: шушну у жбуњу... То страх у мраку коску глође; У свом старом, вуненом гуњу, Мој ђедо покојни прође. С језом и јеја писну неђе; Задрхта жал из тога хука: Никог да сад обиђе међе – Оста мука без праунука. Груну и кап са старе стреје, Засврдла црв у данцу каце; Ледну фуруну ко да згреје? Ко да раскоси наше плаце? ДОВРАТАК До врата све коприва буја. Виља косица свуд почела. Из трошног зида концерт зуја – То ћерпич дуби дивља пчела. Кроз прозор ћорав с мало стакла, Из куће тамна прошлост гледа, И чудна доб што се примакла Авлију целу запоседа. Похрлио све багрем к Богу, Гакањем врана пита где смо; Давнашњи врг виси о рогу И једно већ струло повесмо.
КОСОВСКИ ЗАВЕТИ Ја усним често гајеве И ходим оним лузима Где сам са милим друзима Пуштао среће змајеве. У наше игре дечије С комшијске стране упире Погледом који утире Крвничко око нечије. А ми - у игру занети Попут невиних лептира Не знасмо да су лектира Прошлости страшне авети... Сад а низ плавети тутње Косовских завета слутње И светих предака љутње На наше падају смутње. Ја често сањам гајеве И пратим старе трагове, Залуд кроз суре крајеве Још тражим среће прагове.

p> � U