ЧУ-ЗИМА

ЈОСИФ БРОДСКИ

* * *

Восходящее желтое солнце следит косыми

глазами за мачтами голой рощи,

идущей на всех парах к Цусиме

крещенских морозов. Февраль короче

прочих месяцев и оттого лютее.

Кругосветное плавание, дорогая,

лучше кончить, руку согнув в локте и

вместе с дредноутом догорая

в недрах камина. Забудь Цусиму!

Только огонь понимает зиму.

Золотистые лошади без уздечек

масть в дымоходе меняют на масть воронью.

И в потемках стрекочет огромный черный кузнечик,

которого не накрыть ладонью.

1978

* * * 

Излазеће жуто сунце прати косим 

очима јарболе голе шуме,

која пуном се паром носи

к Цушими богојављенских мразева. Фебруар уме

љући од других месеци да буде јер је краћи.

Вртлог светлости, пут око света, драга,

боље окончати и, савивши, лакат истаћи

па, заједно с дреднотом, тражити врага

у недрима камина. Заборави Цушиму!

Само огањ разуме зиму.

Злаћани коњи без конопца

боју у димњацима мењају у боју гаврана.

Из таме бије глас огромног црног попца,

за ког нема одговарајућег по величини длана.

1978.

препев 

Радојица Нешовић

ПИШИ

Покој ти благородној и светлој души, песниче! 

Делам твоим - вечная память!

 

 

АНДРЕЈ БОРИСОВИЧ БАЗИЛЕВСКИ

(1957-2019)

ПИШИ МОЕЙ РУКОЙ

Пиши, пиши, пиши моей рукой
письмо разлук 
           под дождик проливной.

Скажи, скажи – а было ли всерьёз: 
                    и дрожь, и жизнь?.. 
         А может всё – гипноз?

Смотри, смотри: неведомо куда 
                     нам путь лежит – 
                                закинута узда.

Прошу, прошу – по совести суди: 
                                 швырни в тот круг, 
         который позади.

Оставь, кем были, только не отдай
во власть чужого слова – 
                                 „никогда“.

Слова свои 
         сложи моей рукой
у врат любви, при входе в мир иноой.

Метни – верни – вдохни 
                     в прощальный миг
надежду – в безнадёжный крик.

А. Базилевский

  ПИШИ МОЈОМ РУКОМ

Сад пиши, пиши, мојом руком пиши
растанка писмо
по пљусковитој киши.

И реци, реци – би озбиљна поза: 

                        и стрепња и живот?

Ил све је – хипноза?

И гле, и гле: незнано куда 

                        води нас пут –

набачена узда.

И молим, молим – по савести суди: 

                        хитни у тај круг

што за нама гуди.

И мани шта бесмо, само спаси част,

туђој речи „никад“

не препусти власт.

И своје речи 

 мојом руком сложи

уз врата љубави, пред свет ини, строжи.

И хитни – врати – удахни 

                        уз праштања миг

наду – у безнадежан крик.

А. Базилевски

препев са руског

Радојица Нешовић

МИЛЕНА АЛЕКСИЋ 

За Андреја Базилевског

Светитељи српски на сретање с тобом

свечаним кораком кренуће тог трена

и твоје ће боли, свезане тескобом,

раздрешити њихов целов исцељења.

Светлошћу неземном озарен, и ти ћеш

сам точити светлост коју душа сабра

још у земном труду. Благословен бићеш

сусретима вишњим које Бог одабра

онима што, љубећ' Њега у свој твари,

трудом умножене таланте Му носе.

Поносни ће српски светитељи стари

сузама захвалним лице да ти росе.

05. 05. 2019
 Мир и радост Царства Небеск.ог његовој благородној души! 

МИЛА АЛЕЧКОВИЋ 

Андреју Базилевском 

На крају зиме у удаху живота,
Када Сибир бели чипка боја покрије,
руско лице твоје у сну нам се јави
семе дугог братства у слову да открије.
Небо тајну ближњега земљи више не крије.

На крају зиме, отапање ланаца
у гомили верних и неверних знанаца,
у гомили банака, сигурносних катанаца
руско лице древног ја у сну нам се јави,
половина бесплатне јабуке близанаца. 

На крају зиме, у покоју злобе,
Пушкин нам је брат, с Толстојем се родимо,
с козацима коло, српско коло водимо,
док лопови дрско два народа глобе,
ка вечности плове наше исповести,
страшне, обе.

Крајем сваке зиме, Бог види, а чека,
примљени смо сви без виза у унију живих речи,
бесцаринска зона више љубав не пречи,
ни жедни ни гладни нисмо,
памјат тело лечи,
све услове испунисмо
да душе не јечи. 

На концу зиме сложио си стихове,
увио си у риме бомбе, рат и страхове,
обојио у крв слова, заједничке ожиљке:
Куликово, Бородино, Волгоград и Косово; 
Вратио си, врач, магијске песникове ликове,
благослов за народа два
и усуде њихове. 

новембар 2012.
Београд

 РЕЧ УРЕДНИКА

СРПСКО-РУСКИ КРУГ 2014/2015  
 

БОЛ

ТАБЛЕТЕ ОД РЕЧИ

                                   

Ко не осећа бол,

тај не пише песме.

Шта ће му?

Песме пишу они, које нешто боли,

пишу, као да ће се от тога

нешто променити...

Песме пишу они, којима не помаже

ниједно друго средство за умирење бола.

За њих су песме –

благотворне таблете од речи.

Тешко је рећи,

шта и где тачно боли песника.

Тај бол

налик је на бол код човека

коме су одсекли ногу...

Писати песме –

исто је што и покушавати да се помери

Ампутирана нога.

                                                        

                                                                Јан Рибович

превод  са руског Р. Нешовић

према преводу са пољског А. Базилевског