БОЖИЋНЕ ПЕСМЕ (БРОДСКИ И ПАСТЕРНАК)

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1267941

(БОРИС ПАСТЕРНАК)

БОЖИЋНА ЗВЕЗДА

Била је зима.

Степа је ветар слала.

На Младенца, с брега, хладноћа лила,

И из јасала.

Да га угреје дахом во се стара.

У подруму томе,

Од стоке питоме,

Над јаслама, топла титрала пара.

С кожуха својих отресав прашину

И зрневље проса,

Пастири су с косā

Гледали тамне поноћи даљину.

У пољу снежном гробље било, уз то,

Ограде, спомење свуда,

У смету колска руда,

И небо над гробљем звездом осуто.

А ту, са њима, невиђена пре је

Ко кад жижак зари

Кућу у пустари,

Звезда сијала на пут за Витлејем.

Као стог сламе, сијаше, са стране

Од неба и Бога,

Ил пожара кога,

Када салаш какав, или гумно плане.

И расла је широког пламена

Ко пласт сламе, сена,

И сва васељена

Препаде се сјаја те звезде–знамена.

Румен око ње расла је све више

Што би знак за зналца,

Зато три мудраца,

Позвани новим огњем, пожурише.

За њима дарове камиле носе.

И магарци, све мањи од мањега,

Ситним корацима силазе с косе.

И у чудној визији указало се

Све из времена што следи, потоњега,

Све мисли векова, све жеље, светови,

Музеја будућег галерија цела,

Шале вилењака, чаробњачка дела,

Све јелке на свету, и сви дечји снови.

Гирланде, запаљених свећа трепет,

Сав лажни сјај, све ђинђуве пуке...

... Све свирепији би ветар из степе...

...Све позлаћене кугле, све јабуке.

Део су језера крошњом скриле јове,

Ал се део лепо видео отуда

Кроз гнезда од чавки, крошања врхове.

Пастири су лепо видели дуж спруда

Како магарци и камиле плове.

– Пођимо, поклонимо се, гле, чуда, –

Огрнув кожухе, сташе да слове.

Од шетње по снегу постаде им жарко.

Јасним су пољем, ко да светлост шкропе,

До кућице босе водиле стопе.

И за тим трагом, као за огарком,

Лавеж се паса све до звезда пропе.

Студена је ноћ на бајку личила

И неко, отуда, са тих снежних купа,

Невидљив стално, у друштву им, ступа.

Пси се освртали, нека их сила

Плашила страшно, и држала скупа.

Истим путем ишло, кроз исти предео,

Неколко анђела, са људима овим.

Бестелесан сваки, није се видео,

Али иза сваког остали трагови.

Крај зида галами пустили на вољу.

Свитало је. Ено кедра стабла вита.

– А ко сте ви? – упита Марија.

– Пастирско племе и небеска свита,

Да слава обома до неба засија.

– Не можете сви. Чекајте напољу.

По сивој, ко пепео, јутарњој магли,

Туда чобани, гоничи сновали,

Коњанике одоздо пешаци псовали,

А на издубљеног појила обали

Рикале камиле, магарци нагли.

Свитало је. Зора, ко труње пепела,

Последње звезде са свода брише.

И само мудраце, никога више,

Марија је кроз отвор шпиље увела.

А он спава, из дрвених јасала сија,

Ко луне зрак у дупљи кад се рве.

И Њему бунда беше овчија –

Уста магарца и вола ноздрве.

Беху у сени, ту, под шталским луком,

Шаптаху, налазећ речи с муком.

Кад неко из мрака, улево, с места

Код јасала, помери мудраца руком,

И тај се осврте: с прага не преста

Да мотри Деву звезда Рождества.

препев Радојица Нешовић

(ЈОСИФ БРОДСКИ)

ИСААК И АВРААМ

           М. Б.

„Исаче, хајде. Што заста? Крени.”

„Ево ме, идем” – плутају речи јасне

кроз густу кишу, по ноћној копрени,

кô брзи сплав – тамо, куд ехо гасне.

На руском у Исаак звук ослаби.

Ни сен му, ни дух (стрела одапета)

против слова не ропћу, где два би,

празна су уста сад (плоти свршетак).

Другог ту нема – наћи се неће.

Тек једно ту је – кап, мрва, мало.

Исак је само огарак свеће,

све, што се пре Исааком звало.

И, тек ако викнеш – звук ти се врати:

„Исаче! Исаче!” – и здесна, и слева:

„Исаче!” – тог трена свећа се клати,

зањише стабло, плам к небу сева.

Сасвим, сасвим друго је – Авраам.

Друзи, врази, жбуње, хуми што плове,

заједно све, гробље, и гај, и тај храм –

све редом њега да позове –

одзива нема. То слух спласну,

од мозга зидом црвеним скри се,

откад изгуби се самогласник

и сугласник чудно измени се.

Па, од губитка – без писка стрела,

тек ћутња мозга и грла коска.

Не свећа – биљка изгоре цела.

Суварак. Но, откуд ту ведро воска?

„Хајдемо, Исааче.” – „Сад ћу, нека.”

„Хајдемо, брже.” – Но чекање траје.

„Шта радиш тамо?” – „Чекни.” – „Па, чекам.”

 (Свећа гори у мраку пуним сјајем).

„Ајмо. Не чамај.” – „За трен, ево, ту ме.”

Од истока крећу облака војске.

„Што стаде?” – „Песка ми очи пуне.”

„Не чамај.” – „Не-не.” – „Хајде, не бој се.”

Иду, Исаак и Авраам, већ има

четири дана, пешке, к пусту месту

броде сами, по пустим брезима,

што љуљају се (под њима) слично тесту.

Све сâм песак. Све густи песак ту је.

И трава по њем (такнеш – прсте посечеш),

њен корен – да га има – давно већ сув је.

Она са песком лута – трава што тече.

По изданцима боја јој лапи.

Сока ли има? – ама ни трага, баш,

У њој, кô и у песку, влаге – ни капи.

А укусом је – кô шумски шаш.

Свуд укруг песак. Поља. Свуд песка брда.

Брегови песка. Нико не зна колико.

Тачније – море. На дну, земља је тврда.

Ко да верује у то? Нико, баш нико.

Брегови песка. Зову се – дине.

Пуста се небеса над њима жаре.

Корача Авраам. А, трагом за њиме,

иде и Исаак, кроз ове пустаре.

Залази сунце, у леђа оцу бије.

Ковитла песак. Ветар све јаче дува.

Брежје, брежје. Нигде му краја није.

„Сине, скупимо дрва!” – „Гле, грана сува.”

Вали наиђу, па назад јуре.

Кô разговор дуг, кад исцрпи фазе,

па откине парче обале суре,

остатком мисли – не, остатком фразе.

Но, нема обале ту, траг блед само

два путника, сваки се тихо миче

крај воде – но, нема ни пене тамо,

бар скромне – па да се воде тиче.

Не, ту вали мутни су, светли, под тамом.

Здесна, слева, испред, иза – море је свуд.

А путници – чун иза чуна, само,

вода гута им траг, чамац диже кô суд.

„Труд, оче, имаш ли?” – „Ево га, ту је.”

Сјај их заслепи са мутних страна...

Обојица погнута, и леђа им жуље

кроз одећу снопићи тамних грана.

Авраам је понео вина стара

мешину пуну, а Исаак, воду ,

из сваког, успутног бунара.

На шта сад они личе у ходу?

Од истока облак гре, попут хума.

Од ветра дрхте иглице љуте.

Назубљен хоризонт кô црна шума,

над Исааком сва стабла ћуте.

Трепети гасну. Кô да их опколе

шумске звери – леђа им сјај сакрила.

Сад ће – по вертикали – јурнути доле

на песак, кô птица великих крила.

А шума расте. Нагоре клизе косе...

И путници плове, кô чамци, низ вале.

Дине их љуљају, низ таму носе.

Мораће брзо, ту, ватру да запале.

Још памтим: ту гора једна има.

Стаза се вије, процвалих вишања лук

над њом, од јутра клупка су дима:

језеро у подножју, и largo хук

вала се чује, и шум само траве.

Стаза је пуста, хрле без трага часи.

На њој тек сенке грања бораве,

а с јесени – још и лишћа таласи.

Вије се пара, и рт се, тамо, љеска,

шушкају мишеви, шума се диже,

и гране, повијене све до песка,

све су му ближе, ниже и ниже.

Шта је, као знатижељне да су,

с њиним сенкама, на стази шта има,

пажљиво мотре, и надоле расту,

ка стази, вечно сливеној с њима.

Зује пчеле, језеро сјај истиче,

кроз ноћно грање плови луна,

сенке два листа на осмицу личе

и шума рони под луд вал рачуна.

Изненада Авраам жбун угледа.

Густе гране му ниско, у низу.

И, мада хоризонт, кô и пре, пуст изгледа,

јасно је одмах: ту циљ је, близу.

„Није далеко” – грм шапну истину саму

скоро у лице, но Авраам, ипак,

не пусти гласа, већ крочи у таму.

И тачно – Исаак не виде никакав знак.

Подигнувши главу, сад, тамо гледа

где корење голо сплет жила мрачни

над њиме буја – и једна звезда

из њега (корења) сјај лије, прозрачни.

Па још једна. У даљинсјај докроне

„земља” с „корење”, слепе су воде.

И најзад над њим прођоше оне.

И чарна сад шума са неба оде.

И он, тек тада, на два корака,

жбун угледа (к оцу завист омаче).

Он грање баци, стаде, рука лака

безбојно лишће на песку таче.

У суштини, жбун личи на све.

На сен шатре, грозни прасак, на ризу,

на делту, на зрак, на точак што гре –

но, само, оса тлу му преблизу. 

Сличан је длану, плоти целој исто.

На брз поглед, на сплет вена без краја.

На народ личи – ма га целог разлистô,

он са звиждуком крај поново спаја.

С дланом је сличан, сличан са руку сто.

(С целом плоти – још само да прозбори,

но исти раст је, све исти свет је то).

Ту, с пролећа, свећа до свеће гори.

„Ајмо брже.” – „Чекни.” – „Хајде.” – „Ево.”

„Не стој” – (под капом, кô стрехе да ује).

„Ма, брже” – (крије очи, што пламте севом).

„Пођимо брже. Крећи.” – „Сад ћу.” – „Не чујем.”

Сличан је гнезду, из мрака кад птићи,

махнув зеленим крилом, у свет крену.

Сличан је крви – она ће свуда стићи

јер млазом бије (нема повратка њему).

Но мање од свега личи на тело,

на душу више, на њене путеве худе.

Иста их језа и кретање узело.

А када се стопе, у сени шта буде?

Стапају се и опет уназад хрле.

Пресећи једно друго не могу ту.

Мешају се у ноћи, близином трле.

Лишће увијено, уз грану погнуту.

Увија се, и назад хрли сада,

рони у таму, у срж постојања,

а то што даље би – очас опада

и шушти – и ево грања, ево грања.

И опет над њим зазвижди ветар.

То што оста – на грани што чека

повија се, шушти и пуцкета,

кô да га држи опруга нека.

У том царству чула живот жури:

све, обликом, пустињском сличи грму,

то ветар, овде, не њише грм сури, 

већ вид живота, земљу што нали црну.

Не облик (чувства) – већ, наравно, цео

огромни свет – грубљи, шири, смислени,

стопут јачи (богатији) – ту се сплео.

„Еј, Исааче. Што си стао? Та, крени.”

Ко? Жбун. Шта? Густ. Више нема корена.

Сама му слова од речи шира, већа.

„Г” грани је слично, „У” – разлике нема.

Тек „С” и „Т” на други свет подсећа.

На грани „Г” два ластара тек има,

на грани „У” – спој, један једини.

Гле науке: речи ћемо по словима,

по форми знати, како се чини.

„Еј, Исааче!” – „Има ме. Има.”

 (А вреле се паре у њему мрште.

Он крчаг у ходу прида устима,

но оклизну се – тај паде, и прште).

Ноћ је. Уз Авраама Исаак плови

све преко дина, у дугој ризи.

Изађе луна, и сваки корак му нови

сја, сребро по песку златном клизи.

Брда, брда. Без краја и конца.

Нигде тла да пипнеш стврдла.

Све љуља се, кô песак, кô сен оца.

И нејасан хук расте с небеског сврдла.

Блиста луна, плави се даљина густо.

Густа је сен, некуд се ветар врже.

„Је ли далеко, оче?” – „О не, ту смо”,

и не гледајући, Авраам ће, брже.

С дине на дину, па опет низбрдо,

свуда је погледом журно гледô,

још броде. Грмље се прострло тврдо,

но све ћути: и иду упоредо.

Но Аврааму и тако јасно све је:

стигли су, он ципелом копну јаче.

Шушти трава. Сад ићи већ лакше је.

Ту ће се спремити да коначе.

„Еј, Исааче. Опет заоста. Ја чекам.”

И, очи напе, да му се ваздух, кô пруће,

просто зачуди – и чу: „Идем, нека.

Учини ми се – жбун нешто шапуће.”

„Идем ја.” – Авраам корак погони.

Месец сја. Небо, под звезда пламом,

све ћути над њим. Простор у уху звони.

Но све је – ваздух само, ваздух само.

Песак и мрак. Жбуње пало до клица.

Све теже извлаче из песка глежње.

Погнути иду. Мрачна им лица.

...И Авраам на земљу баци свежње.

Седоше. Ватра међ њима гори.

Сузе им очи, дим на све стране,

а искре лете у сусрет зори.

И ломи Исаак суве гране.

Чучне, ватру џара, још грања

он би да дода: пламен већ гине.

Но отац руку његову склања:

„Нека, требаће сутра грања, сине.

Накидај траве.” – Уморно Исаак

устаје и, посрћући, пође

низ дине што густ грли мрак

са свих страна, а, иза, пламен глође.

Одломљене гране слуте: смрт

стигла их – сада, још само време

ту је, ни плот више, ни састав крт;

ипак, друго их сад чека бреме.

И свежњи грана сне сад мртве

снију  у песку – светлу и врелу,

да ће морати бити и жртве,

на путу к новој плоти – пепелу.

И тек кад сав пепео у прах пређе

под лавином пешчана клизишта –

стварне смрти ће прећи међе,

нестаће сасвим, постаће ништа.

Посебну смрт ће грање стећи.

Чопор вукова, изашав из шуме,

кроз ноћне пустаре све већи, већи

њишу се гране, у мраку шýме.

Враћа се Исаак, траву носећи.

На прсте Авраам крпу навлачи:

„Додај је мени. Сад ћу насећи.”

И брзо намрви за огањ јачи.

Видније поста. Страх срце пусти.

Ненадно дуну, пламен потече.

„Зашто за сутра?” – Исаак изусти

мислећ на дрва, а Авраам рече:

„Зато. Што бисмо дошли ту, иначе?

 (Ја тако журих, ти једва прати,

но, што стигосмо, беда нас таче.).

Ту сутра морамо јагње заклати.

Зар ниси одсјај олтара, бледи,

у трави спазио?” „Шта ту да гледам?

Такав је мрак да се заледих.

Све сâм песак.” – „Добро, јеси ли жедан?”

И, ево, Авраам већ мешину стеже

рукама, течност му низ грло лије;

поглед Исаака висине сеже:

све јаче грми, сева, одјек бије.

„Доста” – и он крај ватре седе,

обрисав уста као пијанци.

Уморан, већ га и санак мори.

У таму зури – „А где су јагањци?”

Мутним блеском поглед му гори,

и зачу одговор (скоро, па крик):

„У пустињи овој... Бог ће да створи

за себе јагње... Господ је велик...”

Од огња му у оку ћилибар, жар.

Глед титра с огњем, огањ – с гледом.

Блиста звезда. Све ближи снени је цар,

већ сенком Исаака покри бледом.

„Ту жртвеник је. У давна времена

Сложи га неко... Ни име му не знам, чак.”

И плове дине, кô црна пена,

исто – као да жбун и не сла знак.

Гори ватра. Тачније, дим врлуда,

кроз слој се пепела ка звезди вије.

Уснуло све и свја. И мир је свуда.

Не заспа Авраам. Боље што није.

Исаак спава, сну се предао пуком:

ћутљив жбун пред њим гранама маше.

Он сâм хоће да их дотакне руком,

но дрхте лишћем, пред њим се плаше.

Ко: Жбун. Шта: Густ. Више нема корена.

Сама му слова од речи шира, већа.

„Г” грани је слично, „У” – разлике нема.

Тек „С” и „Т” – на други свет подсећа.

Пред њим све гране, сви пути душе

стапају се, секу, сплићу кô бреме.

У дубоком сну, сред црне се тмуше

гибају, трепере и увис стреме.

И, ево, пред њим жбун иглицу дýжи.

Јасно види: ту, где мрака су пласте,

то грање, којим он ватру окружи,

са живом граном иде да срасте.

Све дуже, дуже, дуже су гране,

к лицу му лишће све ближе, ближе.

Земља блиста, жбун, густ, над свиме стане

и пред њим се, кроз мрак, све више диже.

Сипе „С” и „Т” – ГУста свака је ствар.

Звижди „С” и „Т” – све бије, гране да сагне.

И схвати он: „Т” – олтар је, олтар,

„С” ту што лежи – на путу је јагње.

Тако, значи ГУСТ: Г, У, С, Т – сва, у врсту.

Повија гране ветар пламени,

на све стране, но, пресек им на крсту,

где слово „Т” свих пет сâмо замени.

Не само „С” сненошћу тамо лизне,

не само „У” сан узме деобама.

Што пречка одозго надоле клизне,

не слово „Т” – одмах је КРСТ пред нама.

Он гране види све дуже, дабоме.

Оне га грле, нуде топлине.

Земља блиста – и он плови над њоме.

Пламти звезда...

    У ствари – даљине

зора већ кити тракама жутим,

и Авраам, најпре везавши тело,

понесе га, тамо се упути

куд траг показа, одсјај зацело.

Ту је све грање донео давно,

и Исаака, он, на олтар, лично,

положи – и све је кô у сну, јавно,

но како мало са јавом слично.

Врати се, у огањ вуну баци он.

Та букну, опрљи руку му живо,

и свуд се около рашири воњ;

и Авраам свој нож, с кратким сечивом,

узе (брзо, оданде, где га скривеног држе,

тај нож, у дому, хлеб секô је...)

„Време је” – рече, и, кô да се трже:

на чему то руке он држи своје?

У једној – нож, у другој – род што се гаси.

„Сад, да сјединим...” – а глас му гине,

једва промрмља: „Господе, спаси”. –

Но ступи анђео тад, иза дине.

„Доста, Аврааме” – он прозбори,

зној тело Авраама тренутно стиже,

дигнуте руке шака се отвори

и анђео са земље нож подиже.

„Доста, Аврааме. Нећемо мртве.

Мртве нећемо, небу је премило,

што те искуша – отац си жртве.

Но, доста сад. Назад кренимо.

Пођимо тамо где сви сад туже.

Нека им свет без зла огране.

Пођимо тамо где реке круже,

кô нож ти сјајне, но никог не ране.

Пођимо тамо где твоја стада

траву другу од ове желе; где љеска

за твоје племе време када

имаће деце колико песка.

Још памтим ја: постоји гора.

Под њом је поток, и пољана.

Ту пара бије, што сване зора.

Шумица на коси, заљуљана.

И бучна песма травчицā мили'.

Наиђе ветар – лишће заклати.

А доле друго по земљи гнили,

да се с пролећа поново врати.

Из тога сличност лишћа потиче.

Пролазе лета – оно на истом.

Међу стаблима жбуње изниче.

Облака свите по небу чистом.

Ројеве звезда ту небо стече,

оките свод оне густо, густо.

Кроз траву густу поток тече,

и пара коритом вије се, уз то.

Пођимо тамо, где гране снатре.

Где нема суварка, где птице вију

гнезда од травā. А грање из ватре

кô живе младице из жбуња бију.

Твој мозак застреће сад облак-мрак.

Отвори очи – смрт се не спомиње.

Ту сваки жбун – гле – само је знак

стремљења увис с длана пустиње.

Отвори очи: цва жбун на небу том.

Гле: чека одговор, жељно те среће.

Реци, Аврааме, листу његовом –

Ил' мени само – идем.” Ветар се креће.

„Пођимо, Аврааме, у твоје краје,

где плот и дух људи – људски приме,

где све што постоји душа једна је,

и сто пута све промени име.

Више их биће, но тим и већи мрак

за ноге, руке, мисао сувислу.

Но свака реч ту имаће знак,

да опет првом поведе смислу.

Грмље скриће их, и нестаће свак

у трави поља, шуме од азура

ходаће, кô Авраам, кô Исаак.

Пођимо. Ево, престаће бура.

Доста је, Аврааме, проверен ти си.

Узех ти нож – њиме не суди.

Са жбуна свежа сад зора виси.

Пођимо, и Исаак се већ буди.

Доста, Аврааме. Провера зби се.

Свему је крај. Тачка. То беше план.

Добро, Аврааме. Откриј сад лице.

Доста. Сад све је јасно као дан.”

Свуд шатре, и свуд масе оваца.

Кô облаци – небројени. А, уз то,

као да облаке ту ко набаца,

одражавају се из бара густо. 

Диме се ватре, ври хиљаду птица.

Пси реже, кости крај котлова, маса.

Зној лије с врелих румених лица.

И одасвуд се разговор гласа.

Свуд овце, сенке облака дрме.

Сунце гране – по стаду се размиле.

Жуборе потоци низ косе стрме.

 У хладу леже уморне камиле.

Ватре хуче, лети хиљаде мува.

Над стадом оса зуји и шврља.

Пастир гледа, док секира грува:

у долини шатре кô безброј мрљā.

Кроз капију тла се види клада.

Споља промиче и рука жене.

Кроз прашину сјај на патос пада.

Свуд пукотине, рупе небројене.

Где то има, даска да буде цела

 (и најбоља да је – ту нема збора –

нек је кратка, уска, дебела),

прснути мора, бар око чвора.

У сувој дасци их највише, сума.

Но, то је ситница, јер је споља.

Зато унутра – смола силази с ума,

унутра најгора буде јој боља.

Смола запекла, постала прах сури,

кренула ван да капље страсно, 

рањено место укосо цури –

куд – ни њему, изгледа, није јасно.

Заријеш нож (једва црту повучеш)

и осећаш, нека га сила смéла.

Даска га упорно у страну вуче

па прсне намах на два дела.

И ако скрије том тамом истом

и гране, па нож ништа не спасе,

мада је до тог тренутка блистô,

намах почиње да сече таласе.

Пуције и жбуње исте су расе,

Сплићу се, секу, све дубље споре,

и увек ту једна тврди: „растем”,

прах смоле бије кроз тамне поре.

Споља отвор кô снегом сакривен.

Рупа-две – црне се, баш као стакла.

Но, „улаз” у дом је „зидом” заптивен.

Мећава сува грање намакла.

Улаз је скривен, замандаљен.

Но нож (под њом, над њом, унутра, значи)

два господара служи и даље:

даску и длан – и ко је ту јачи...

Не говорећи „очима чијим”, пак.

Трепери сјај, пукотину следи.

У тами, где леже камиле, Исаак

с неком дошљаком тихо беседи.

Ватре се диме, ври хиљаде птица.

Блеје овце, оса зуји и шврља.

Бије пара с врелих, румених лица.

У долини шатре кô безброј мрљā.

Иду стада. Виде се гробља густа.

Гргољи поток, траве на ветру ује.

Он трже се: из ваздуха пуста

поново име сопствено чује.

Удаљ гледа: пред њим шатре леже,

ступају људи, с истока облаци хрле.

Крај ватри, као да плешу, пси реже,

шуми жбуње, свуд брда и прле.

Стоји жена, мноштво шатри по пољу.

У руци јој – смокве гранчица мека.

Та цара зове, и маше уз вољу:

„Хајдемо, Исааче.” – „Хајдемо, Ребека.”

„Исаче, хајде. Што стао си? Крени.”

„Ево ме, идем” – плутају речи јасне

кроз густу кишу, по ноћној копрени,

кô брзи сплав – тамо, куд ехо гасне.

„Исаче, не чамај.” – „Не, не, крећем.”

 (Брезица моћи исказује својске.)

„Исаче, дом памтиш?” – „Јасно се сећам.”

„Ето, пођосмо. Хајде.” – „Не бој се.”

„Идемо, Исаче.” – „Чек.” – „Идемо.” – „Ево.”

„Не стој” – (под капом, кô стрехе да ује).

„Ма, брже” – (зуре очи што пламте севом).

„Пођимо брже. Крећи.” – „Сад ћу.” – „Не чујем.”

На руском у Исаак звук ослаби.

Но зато квалитет у себе слије,

који за „слово где два би”

троструку плату у једном крије.

На руском „И” – увек је везник само,

који број радњи у речи множи

(математички слично је плус, знамо),

ипак, он не зна, ко све то сложи.

(Но збира нам нису пуна уста.

То је на свету звучност незнана.)

Шта је „С”, знамо из жбуна ГУСТА:

„С” – то је жртва, чврсто везана.

Слово „А” – старац је, крај ових, тик,

спој, речи што дели звук је, знај.

„А” у суштини – страшни је крик,

дечји и тужан, самртни вапај.

Ако ААА удвоје, утроје желе,

нека бар буду спојке звучне,

јер им је улога речи да деле,

те збиром роде – вапаје мучне.

„Обави пламен све рачве у 'К',

на 'А' једино право се спрема.”

Но, не потеже нож ничија рука,

да муке скрати, Аврама нема.

Пола имена из уста ниче.

Другу половину пламен зрачи.

И СновА жртвА са огња Кличе:

Ево, шта „ИСААК” на руском значи.

Добује киша по грању, слути,

кô да иза ограде неко плаче

невидљив. „Еј, ко је ту?” – Све ћути.

„Хајдемо, Исаче.” – „Чек.” – „Хајде.” – „Полако.”

„Идемо, не стој.” По крову киша добује.

„Хајде брже! Све тако с њим, једнако.

Идемо брже! Идемо.” – „Сад ћу.” – „Не чујем.”

Бескрајна киша. Вода се слива,

низ стабла тече, и чађ односи.

Пролећно лишће, као што бива,

с више је сунца него што роси

крошње у јуну – светлије лето

тад је – иако, ипак, и трава блеђа.

Но, ту где хлад се над њом расцветô,

она тој другој тик је уз леђа.

Под стаблом земља види се боље,

јасније ту је где светлост блесне.

Бешумни воз јури низ поље,

Нагнуто најпре до шине десне,

па – леве – дању, ноћу, јутром се вије

безбојан дим, по земљи, постан –

и чини се, ко се у њему крије,

бескрајно јури кроз цифру 8.

Он реже – по оси – кружиће њене,

села су, лузи, плотова пуни.

Са стране – од шина – куд год се зене

сечени вали плове ка луни.

Кроз бројку 8 – ветрена крила,

небеска елиса челичног сјаја,

он наперед јури – води га сила,

снопљем зракова низ светлост краја.

Исти се сноп и у њем скрива,

но са страшћу се, са жедном страшћу,

са рефлектора сан мртви слива:

за сноп кô врпцом, под зида влашћу.

Склоп лети, лица је скрила тама.

Зато су хуми – хуми на слици,

и таласи, горе-доле, по шинама

лете, кô зраци с лампе у равници.

Блиста. Киша све да потопи хоће,

косо низ двери, низ окна плови,

низ олук јури и клокоће.

Влагом набрекли дома углови.

На једном окну свећа, кô у сну.

Ледена киша рам обавија.

Као кад се таласи згусну,

трепти у тами и пламен сија.

Гори, мада изгледа да се спрема

да згасне, без плоти, сваког минута.

Кроз таму да прође никога нема,

и ћути цигла, зид преко пута.

Закључано. Домар пијан. Ноћ иста.

И киша клати локот челични.

Гори свећа, и види се крај листа.

На свећи засови млазу слични.

Вал по мраку тамноме везе,

са дна кључи–медузе сложно хоре,

поју кваке, ланци, куке и резе:

све је то – само море, само море.

И свећа сипа сјај свој низ таму,

позив к себи (кроз кишу, цигле, даске).

К себи? – О не, јасан позив  пламу,

у њој што гори. К воску, к воску, дакле.

Тесана леса. Врата с три браве.

Ту нема прслина. Кључ узет није.

Бездани мрак је на врху славе.

Отвориш окно – талас те залије.

Засун грмне и к њој се пут затвори.

(Рука локот бесилном злобом смота.)

Но ипак она све гори, гори.

И нешто гута, веће од живота.

Дошла лисица, у окну жаре се очи.

Пред њом стакло, кô вал, жиже јој гаси.

Она гледа – са свеће сјај се точи

и дугим сенкама зидове краси.

Лисица дошла, мотри преко рамена.

Једва писне, звиждук јој нешто стишће

речима сродно. И ту је сјај пламена.

Свећњак украшавају пчеле, лишће.

Посвуд пчеле, крила, прах и цвеће,

у центру самом, у том бакар-пејзажу,

корпица је, и у њој плодове срећеш,

који се у зделици мањи покажу

но семе крушке. – Но сам језик свеће,

заборавивши шта је спасење,

над њом крај ноћи чека, дрхтеће

кô летњи лист, сред шуме пусте, јесење.

1963.

препев Радојица Нешовић