шта треба за чудо

 

Суђење Јосифу Бродском

ШТА ТРЕБА ЗА ЧУДО

  

зборник песама Јосифа Бродског

ANIMA NOTUS

Још једну песму написао сам,

А већ сам био пресушио...
Сад ми је добро, продисао сам,
Нисам се сасвим угушио.

Ову сам песму одавно срочио

И у њу кануо реч грку,
Онда стрпљиво време точио
Па испио – у једном срку.

Све сам у њој још тада реко,

Надушак сасвим, и у грчу,
Али и срце своје посеко

На једну реч, као на срчу.

Ако је горка ова песма,

Ако из ње мирише туга,
Није ми била намера свесна
Крива је, можда, Душа Југа.

Јер, ноћ је моју ранила тиху,

Ко лептир у срцу смутила крв,
И већ у једном претешком стиху
Почиње сумње да мрда црв.

Још једну песму написао сам,

А мишљах да сам пресушио...
Сад ми је добро, продисао сам,
Нисам се сасвим угушио.

                                     Р. Нешовић

* * *

Што летиш у ветар, птицо бела,
Да ли из страха, или за храном?
Тек си са југа долетела
А већ хрлиш ка оностраном.

Ти спадаш у оне ретке птице
На старим местима што гнезда вију,
Ал зло је време и друге пословице
Ко кише киселе у језик лију.

Знаш ли да тако у инат летиш,
Два маха напред, па назад један.
Ти, или своје перје ветриш,
Ил хоћеш само да те гледам.

Да ли и ти то, против ветра,
Трагаш за приче старом клицом,
Ко ова песма погрешног метра
Што кренула је странпутицом?

Да ме сутрашње речи знаше
Ја бих на своје јуче пљунô.
Ти само ћутиш, крилима машеш
И сечеш небо својим кљуном.

Што летиш уз ветар, птицо бела,

Што ли те заиста зову аистом?
Чак и уз аеродинамику твога тела
Писању по ветру то је исто.

                                                 Р. Нешовић

 

РЕЧ 

На врх језика реч кад ти је

Па неће никако својим путељком,
Пођи у крчму и плати је,
Куцни јој чашом, зовни бутељком.

Па седи миран, лулу напуни,

Колутове гледај, не жури,
Не мари што ти се реч јогуни
Да се потчини стилској фигури.

Знај да је тајна, лавица-жена,

Бескрајне су њене дубине...
Загонетка је то сложена
Прстима коби и судбине!

Ту, у крчми, у полутами,

Седи у углу и ћутке пуши,
И добрим вином реч намами
Што ти је запела, ко кост у гуши.

Попиј и ћути, шта ти фали,

Можда је добро што се крије...
Немој да жалиш што си мали –
Велике песнике реч убије!

                          Р. Нешовић