СВЕ_САВИ

ПРЕД СВЕТИТЕЉЕМ САВОМ

Ево ме, светитељу, ево ме, Оче,
поново идем стазама доби кратковиде;
Разгрћем младости густе невиде
да уназад мисли ми кроче; 

По мраку тумарам и товарим
илузија својих ултрамарин;
Заваравам време и одбачено крадем бреме,
подмећем под себе преварно ћебе
мислећи да млађи сам што више старим!

Благог ти ока поведен севом
грем твојом стопом, твојим усевом
кроз предео засут векова плевом.

Ево ме, опет сам на врелу језика
у немуштој улози двојника;
У лавиринту, у сплету ходника,
пред галеријом рашких слика,
себара, племића и војника;
ходим стазама кратковиде младости
и подно хумова расијанских
тражим изгубљени зрак радости
у нади да ће да зажубори
пламеном с ког каде кадрости;

На сваком ћувику, по свакој гори
плам иштем зори која га створи;

Уназад корачам не бих ли сабрао мисли
и као какав звер покисли
поправљам окаснеле мудрости наочари.
Намичем плашт илузија
да какофонију срца занемарим...
срца, што у мрежама деветвековних немира
као голуждраво птиче грца,
што чезне
да са звона твог манастира
јека се слије, да огрезне,
да надјача хук реке
што хрли одозго, с Голије.

И стрепим Оче!
Стрепим, хоће ли Рогозна да ме препозна;
стрепим да се Голија није одвезала,
па, као галија, некуд отплутала...
некуд одлутала и одгезала
и сајле свих мостова одрезала.

Стрепим да су ме браћа заборавила,
да су нам гробља зарасла,
стрепим од Виника и Бошковика,
од сваког брежуљка и ћувика,
од сваког села где је засела бољка невесела;

Од крика ветра с Боровика,
од нових слика, нових видика,
од сваког котара и сваког воћа
што у вреже своје уви самоћа,
та тужна биљка самоникла;

Стрепим од стопе кнежеве насред Дежеве,
од стења из темеља код Постења,
прага и огњишта дворова с Дворишта,
од сваког Селишта и Разбојишта,
од пуштених паса, свезаног камења...

Од трага дечачког из Мишчића,
Војнића, Косурића, Алуловића,
од крила снова што преко Видова
нагрну, па лете до Тунова,
па, преко Трнаве, до Трнова,
и, као птице, до Соколовице...

Стрепим - тим пределима прелепим
ступаћу, а знаћу -
без наде да сам, да се окрепим...

Јер, побегао сам оче!
Признајем посрамљен, ево,
побегао сам
да понесен још једним гневом
избегнем у Ковачево,
у збег у ком никад нисам ни био,
али да јесам
шапућу гени у мени. 

И глас ме твој упорно прати,
опомиње са ових врлети:
“Народу на силу све можеш узети,
Али ништа му на силу не можеш дати!“ 

Ево ме, светитељу, ево ме, Оче,
поново идем стазама доби кратковиде;
Разгрћем младости густе невиде
да уназад мисли ми кроче; 

Ево ме, опет, светитељу Саво,
Уназад корачам, к зори, заправо,
што ми трагове боји у плаво.

Не знамо ко смо, премудра главо!

Неко нам твоја слова прекова
Не знамо где смо, шта смо, чији смо...

И док ти преко девет векова
сад расијанско пишем писмо
закључујем да све смо,
само оно што јесмо – нисмо!   

Радојица Нешовић, 
О Савину дне