псећа_судба/ЈЕСЕЊИН А. С.

 

цртеж Р. Нешовић

ПЕСМА О КЕРУШИ

Јутром се у сламу скрила,
Златан низ где рогоз гради,
И седморо оштенила,
Риђих седморо штенади.

Лизала их до мрака свако,
Језиком, кô чешљем, дуго,
И сливô се под стомаком
Раскрављени снежић југов.

А, увече, кад живина
На починак сложно креће,
  Тмурног виде домаћина,
Све седморо у џак меће.

Трчала је, није се предала,
А све за њим из смета у смет...
И дуго је у воду гледала,
Што се мрешка и хита под лед.

А када се, као од отрова,
Сасвим мокра срушила пред праг,
Месец јој је залајао с крова
Као једно од кучића, драг.

До висина плавих, тамо,
Завијала, шта је снађе,

Месец танак, клизну само,
Па у пољу за брег зађе.

Кô за камен кад се скочи,
Што набаце уз зао смех,
И псећe се скотрљаше очи,
Кô две златне комете, у снег.

1915.

препев Р. Нешовић

ГОРЕЊЕ - Јосиф Бродски

Горење       М. Б. Зимско вече. Сред камина пламеном дрво овито – као глава женина по дану ветровитом. Тако увојак блесне, да ослепи се лако!  С лица се склонит не сме. И боље што је тако. Ту ни раздељку след чешљем не раздели: може се открити глед способан да испепели. Гледам у огањ тај. На језику огња се чује „не смеш дирнути“, знај, и „мене“ запљускује! Од тог – врелине кош. Чујем, уз крцкање кости, као заценуто „још!“ и „пусти“, бесно до злости! Пламти преда мном, жуди, кô очи лопова, жедне,  и као кројач луди, ти, пламену још једне зиме! Знам ја по соју увојке ти. И твоју уфрћканост. Уистину – папилотни врелину! Иста, из тог си кола од пре. Тебе не таче разденут догола пањић у ватру бачен.  Једино то и чини, док ништиш сатвар, тебе изједначену судбини оног што спали – себе! И зарило се у тело, док лебди напољу све то, успламтело одело, сами смо опет, ето! То жар – у теби пламти! Не негирај! Чему, твој рукопис памтим, угљене ивице му. Не вреди црте крити, суштина истину кане, јер нико, кô ти, у бити,  не умеде да плане, да се задише, до сласти, да урони у силину. Назореју[1] те да је страсти, васкрснуо би, уистину! Изгарај, пламти, греши, нек ти се страсти згусну. Као менада[2] плеши када загризе усну. Урличи, дрхти, треси раменом мршавим тим. Тај, под којим јеси, нек ти удахне дим! Тако се кида свилено, обнаженост гране. Час лице севне румено, час румен устā плане. У сласти потпун бездан тако се тела крше, тако се, кô облак звездан, варнице увис распрше. Кô пре си, онак'а. Од судбе, од жића пепела тек – шака, и угљевља сића, зора, снег, смрзлина плес прућа кристала. И стална врелина – из мозга нестала. 1981.            препев  Радојица Нешовић

Горение         М. Б. Зимний вечер. Дрова охваченные огнем – как женская голова ветреным ясным днем. Как золотиться прядь, слепотою грозя! С лица ее не убрать. И к лучшему, что нельзя. Не провести пробор, гребнем не разделить: может открыться взор, способный испепелить. Я всматриваюсь в огонь. На языке огня раздается 'не тронь' и вспыхивает 'меня!'  От этого -- горячо. Я слышу сквозь хруст в кости захлебывающееся 'еще!' и бешеное 'пусти!'  Пылай, пылай предо мной, рваное, как блатной, как безумный портной, пламя еще одной зимы! Я узнаю патлы твои. Твою завивку. В конце концов -- раскаленность щипцов! Ты та же, какой была прежде. Тебе не впрок раздевшийся догола, скинувший все швырок. Только одной тебе и свойственно, вещь губя, приравниванье к судьбе сжигаемого -- себя! Впивающееся в нутро, взвивающееся вовне, наряженное пестро, мы снова наедине! Это -- твой жар, твой пыл! Не отпирайся! Я твой почерк не позабыл, обугленные края. Как ни скрывай черты, но предаст тебя суть, ибо никто, как ты, не умел захлестнуть, выдохнуться, воспрясть, метнуться наперерез. Назорею б та страсть, воистину бы воскрес! Пылай, полыхай, греши, захлебывайся собой. Как менада пляши с закушенной губой. Вой, трепещи, тряси вволю плечом худым. Тот, кто вверху еси, да глотает твой дым! Так рвутся, треща, шелка, обнажая места. То промелькнет щека, то полыхнут уста. Так рушатся корпуса, так из развалин икр прядают, небеса вызвездив, сонмы искр. Ты та же, какой была. От судьбы, от жилья после тебя -- зола, тусклые уголья, холод, рассвет, снежок, пляска замерзших розг. И как сплошной ожог -- не удержавший мозг. 1981

---

[1] Назореј, тј. посвећени – назив за човека (мушкарца или жену) који ја Богу дао завет да неће пити вина, или јака пића, да неће јести грожђе и, уопште, храну припремљену од винове лозе, а током завета неће се ни шишати нити ће скраћивати браду. По закону назореј се имао сматрати посвећеним Господу и строго се чувати да не дотакне мртво тело.

[2] Менаде – у грчкој митологији махните и луде пратиље бога Диониса, нимфе.

КРАЈ ОКНА СРЕД МРАКА - В ТЕМНОТЕ У ОКНА / Јосиф Бродски

* * * В темноте у окна, на краю темноты полоса полотна задевает цветы. И, как моль, из угла устремляется к ней взгляд, острей, чем игла, хлорофилла сильней. Оба вздрогнут -- но пусть: став движеньем одним, не угроза, а грусть устремляется к ним, и от пут забытья шорох век возвратит: далеко до шитья и до роста в кредит. Страсть -- всегда впереди, где пространство мельчит. Сзади прялкой в груди Ариадна стучит. И в дыру от иглы, притупив острие, льются речки из мглы, проглотившей ее. Засвети же свечу или в лампочке свет. Темнота по плечу тем, в ком памяти нет, кто, к минувшему глух и к грядущему прост, устремляет свой дух в преждевременный рост. Как земля, как вода под небесною мглой, в каждом чувстве всегда сила жизни с иглой. И, невольным объят страхом, вздрогнет, как мышь, тот, в кого ты свой взгляд из угла устремишь. Засвети же свечу на краю темноты. Я увидеть хочу то, что чувствуешь ты в этом доме ночном, где скрывает окно, словно скатерть с пятном темноты, полотно. Ставь на скатерть стакан, чтоб он вдруг не упал, чтоб сквозь стол-истукан, словно соль, проступал, незаметный в окно, ослепительный Путь -- будто льется вино и вздымается грудь. Ветер, ветер пришел, шелестит у окна. Укрывается ствол за квадрат полотна. И трепещут цветы у него позади на краю темноты, словно сердце в груди. Натуральная тьма наступает опять, как движенье ума от метафоры вспять, и сиянье звезды на латуни осей глушит звуки езды по дистанции всей. 1961

* * * Крај окна сред мрака, где мрак се разлеће платнена трака додирује цвеће. И кô лептир с цигле на њу се качи глед, оштрији од игле, од хлорофила јачи. Тргну се – два друга: ал, уз крет тек, неми, не претња, већ туга на њих се устреми, и с таме небића шум капка: не вреди – далеко до шића и раста у кредит. Страст – увек испред руди откуд простор лије. Иза – вретеном о груди, Аријадна бије. К рупи игла нагла врхом тупа, крута, хрупи реком магла која је прогута. Свећу одабери, лампу – нек сја ишта. Мрак је тог по мери ко не памти ништа, ко, за прошло глух, за будућност ташт, устремљује дух у превремен раст. Кô земља, кô вода, под небеса мраком, живот снагу пода, иглу – чувству сваком. Под невољним, кô лед страхом, гре као миш, тај, на кога глед из угла устремиш. Дај свећу, кô ноћу на крају те таме. Да ти видим хоћу осећања прамен, кроз тај ноћни дом где окно прекрива неки чаршав по ком мрља таме плива. Де – чашу на чаршав, ту, да намах не спадне, да кроз сто-статуу, кô со, Пут нададне, к окну, невидљив, да вије, кô сунце да луди – кô кад вино лије и надима груди. Ветар рива, рива, по прозору датом. И стабло се скрива за платна квадратом. И цветове мами, да трепте – залуди, на крају су тами кô срце из груди. И природна тама грезне, тазе тад, кô мисао сама, с метафоре – назад, и звезде сијање на месингу оса гуши звук путање диљем свег космоса. 1961. препев Радојица Нешовић