Јевтушенко - ВЕЈУ СНЕГОВИ БЕЛИ
Идут белые снеги
Евгений Евтушенко
Идут белые снеги,
как по нитке скользя...
Жить и жить бы на свете,
но, наверно, нельзя.
Чьи-то души бесследно,
растворяясь вдали,
словно белые снеги,
идут в небо с земли.
Идут белые снеги...
И я тоже уйду.
Не печалюсь о смерти
и бессмертья не жду.
Я не верую в чудо,
я не снег, не звезда,
и я больше не буду
никогда, никогда.
И я думаю грешный,
ну, а кем же я был,
что я в жизни поспешной,
больше жизни любил?
А любил я Россию
всею кровью, хребтом —
ее реки в разливе
и когда подо льдом,
дух ее пятистенок,
дух ее сосняков,
ее Пушкина, Стеньку
и ее стариков.
Если было несладко
я не шибко тужил.
Пусть я прожил нескладно,
для России я жил.
И надеждою маюсь,
(полный тайных тревог)
что хоть малую малость
я России помог.
Пусть она позабудет,
про меня без труда,
только пусть она будет,
навсегда, навсегда.
Идут белые снеги,
как во все времена,
как при Пушкине, Стеньке
и как после меня,
Идут снеги большие,
аж до боли светлы,
и мои, и чужие
заметая следы.
Быть бессмертным не в силе,
но надежда моя:
если будет Россия,
значит, буду и я.
1965
Јевгениј Јевтушенко
ВЕЈУ СНЕГОВИ БЕЛИ
Веју снегови бели,
клизе као по нити...
Вечан живот ми бисмо хтели,
но, то не може бити.
Нечије душе без трага,
с даљима постајућ смеса,
роне кô снежна влага,
са земље, пут небеса.
Снег се долазећ врти...
И ја ћу да одем, нека.
Није ми жао због смрти,
бесмртност ја не чекам.
У чуда немам веру,
снег нисам, а ни звезда,
одлазим у једном смеру
из свог земаљског гнезда.
И мислим, грешан, тмурно,
де, а ко сам био доле,
шта у животу журном
више од живота волех?
Да, волех Русију ја,
скелетом, крвљу бледом –
Сваку јој реку, док сја
и док је под ледом,
дух њен, кућу дрвенку,
мирисних шума ланце,
њеног Пушкина, Стењку
и њене мудре старце.
Беше ли неслатко, гладно,
нисам се тужити хтео.
Нек и живех нескладно, –
за Русију ја сам живео.
И наде гајим клицу,
(и осећање много)
да сам бар ситницу
Русији својој помогô.
Нек и заборави лако
моја маленкост шта је,
ја само желим јако
да она вечно траје.
Веју снегова сенке,
снегова беле пене,
као за Пушкина, Стењке,
као и после мене,
Снег се велики роји,
белине до боли бриде,
нек се и туђи, и моји
трагови јасно виде.
За бесмрт жеље су худе,
но, нада моја не вене:
ако Русије буде,
значи, биће и мене.
1965.
https://yandex.ru/video/preview/8069942763054489575
препев Радојица Нешовић
објавио raski @ петак, март 18, 2022
0 Коментари
