ras_Intervju
Ревија "Колубара"
Ваљево, јун (2011.)
ИНТЕРВЈУВаљево, јун (2011.)
Преводиоци су избеглице у језику
Са Радојицом Нешовићем, даровитим интерпретатором руских класика, о преводилаштву, Пастернаку, песништву и библиотекарству
Професор руског језика и књижевности на радном месту библиотекара у убској Градској библиотеци „Божидар Кнежевић”, Радојица Нешовић (1960), још једном се потврдио као даровит интерпретатор руских класика.
Да је преводилаштво, у свом најбољем обличју – уметност, Нешовић је показао кроз, до сада, 12 објављених књига. Дугачком списку преведених дела, међу којима су Чеховљеве драме, Гогољев Ревизор и на десетине хиљада стихова Пушкина, Блока и Јесењина, додао је и поезију Бориса Леонидовича Пастернака. За недавно објављену књигу под насловом Знам живота циљ (Академска књига, Нови Сад), Нешовић је сачинио избор и препевао преко 120 Пастернакових песама. Избором је обухваћен практично цео колосални пут једног од највећих поета 20. века. Међутим, примећује преводилац, код нас га, још увек, препознају по роману Доктор Живаго упркос чињеници да се највиши уметнички домети његовог стваралаштва крију у лирици.
Књига Знам живота циљ Радојице Нешовића је покушај да се те чињенице још једном сетимо. Она је, уједно, била и повод да са овим талентованим преводиоцем и врсним зналцем руске поезије проговоримо о Пастернаку, преводилаштву, поезији и библиотекарству.
Да је преводилаштво, у свом најбољем обличју – уметност, Нешовић је показао кроз, до сада, 12 објављених књига. Дугачком списку преведених дела, међу којима су Чеховљеве драме, Гогољев Ревизор и на десетине хиљада стихова Пушкина, Блока и Јесењина, додао је и поезију Бориса Леонидовича Пастернака. За недавно објављену књигу под насловом Знам живота циљ (Академска књига, Нови Сад), Нешовић је сачинио избор и препевао преко 120 Пастернакових песама. Избором је обухваћен практично цео колосални пут једног од највећих поета 20. века. Међутим, примећује преводилац, код нас га, још увек, препознају по роману Доктор Живаго упркос чињеници да се највиши уметнички домети његовог стваралаштва крију у лирици.
Књига Знам живота циљ Радојице Нешовића је покушај да се те чињенице још једном сетимо. Она је, уједно, била и повод да са овим талентованим преводиоцем и врсним зналцем руске поезије проговоримо о Пастернаку, преводилаштву, поезији и библиотекарству.
Какву нам то тајну открива Пастернак? Шта је то циљ живота?
Многе се мисли овог генијалног песника већ одавно наводе као пословице. Нарочито су занимљиве оне које су настале из промишљања живота, из одговора на питања ко смо, шта смо, куда идемо, шта је суштина нашег бивствовања? Поменимо само „Није живот прегазити поље!” која, додуше, јесте стара народна, али је Пастернак "преотео" па ће је, сада, већина читалаца, они начитанији још и пре, повезати с његовим Хамлетом. Целокупним својим делом Пастернак нам је понудио тајну живота, образац како треба живети, како свој живот поштовати и како се за њега борити. У песми Није лепо знаменит бити, он каже: Циљ стварања је да сагориш,/ а не успех, а не слава. Брука је да се о теби збори,/ а да си само празна глава. Не могу да одолим, а да на наведем завршну строфу: Од лика свога ни делићем/ Не одступати, без изузетка,/ Већ бити жив, жив свим бићем,/ Жив свим бићем до свршетка. Тражећи одговарајући наслов за ову књигу одлучио сам се за први стих песме Ја схватих живота циљ. Надам се да је срећно одабран, да позива на читање.
„Пастернак је – велики песник. Он је сад већи од свих: већина од постојећих су б и л и, неки ј е с у, он једини б и ћ е” – изјаснила се о свом савременику песникиња Марина Цветајева. У чему је привлачност његовог језика и поезије?
Чињеница је да је поезија на руском, у тренутку кад је Пастернак заблистао, била без премца у светској књижевности. Довољно је да као илустрацију уз ову тврдњу поменемо само неколико његових савременика, па да нам се заврти у глави од поезије на том језику. А чињеницу да је поетски језик код свих народа, у ствари, „језик у језику” Пастернак је подигао на још виши ниво, будући да је био свестрана личност – и сликар, и музичар, и филозоф. И рођени песник, пре свега. Његов језик је тајнопис, шифра. Свака му је песма и носач музике, и слика, и тајна бајалица, свака поседује моћан филозофски набој и свака слави живот. Нису га без ралога назвали адвокатом живота. Није без ралога једном свом песничком зборнику дао наслов Сестра моја – живот. И, најзад, није без разлога, у доба најжешће и оркестриране хајке на њега, фотографија, на којој он окопава башту, обишла цео свет. Као и његов легендарни роман Доктор Живаго, уосталом. У самој својој сржи тај роман је тријумф живота. Лаконски, у по једној реченици, Пастернак је одредио и свој живот и своју лирику. Живот – то је „музика за коју је потребно пронаћи речи!” А у лирици му се „посрећило да се потпуно изрази!” Све што је написао и јесте тријумф живота! Све је обећање среће и милосрђа – свима ће бити опроштено, због свих ће Творац плакати и показаће још много чуда! Шта бисмо више хтели од књижевности, што рече један од његових биографа!
У књизи „Знам живота циљ” песничко стваралаштво Бориса Пастернака разврстали сте у четири одељка, у покушају да нам, по сопственим речима, приближите песника онаквог какав је био и какав ће заувек остати за читаоца чија је аура саткана од трагања за непролазним вредностима?
Пастернак је неисцрпан. Над његовим стихом лебди густа и трајна аура снажних мотива. Та аура, помешана с његовом и ауром читаоца, обећава естетски доживљај првога реда. Песме су му необичне и својом фантазијом маме у тајанствен, на први поглед нејасан и неразумљив свет. Одељак Почетни период у овој књизи доноси отмену поезију намењену уском кругу пробирљиве публике. Поврх барикада већ је зборник у ком је стихија стиха продисала, а аутор досегао оно мајсторство које ће остати препознатљива карактеристика целокупног његовог песништва. Збирка Сестра моја – живот, уз лајтмотив дионизијског празновања живота, песничко је чудо над чудима. Одељак Из других књига садржи пушкински јасне песме зборника У раним возовима, изразито емоционалне песме циклуса Доктор Живаго, као и спокојне, хришћански смирене песме из зборника Кад се разведри, објављене после ауторове смрти.
Препевима Јесењинове поезије, објављеним у књизи „Песмама сам живот дао” сврстали сте се у ред великих српских преводилаца. У питању је пета, последња књига у првом колу едиције „Источно небо” Издавачке куће „Орфеус” из Новог Сада, у ком су још Изабране песме и поеме Пушкина, Љермонтова, Блока и Мајаковског. Има ли шта ново у најави?
Наравно, много тога има на „лагеру“ и на „леру“. За издавачку кућу „Орфеус”, за друго коло поменуте едиције, припремио сам још један избор Пастернакове поезије, са акцентом на његово зрело стваралаштво. У књизи ће се, уз избор из раног песништва, наћи комплетан зборник Кад се разведри (37 песама), објављен постмортем, скоро цео зборник Друго рођење, као и роман у стиху Спекторски. Све у свему, око пет хиљада стихова. Наравно, из књиге Знам живота циљ узећемо само неколико неизоставних песама – све друго су нови препеви! Што се тиче препева Јесењинове поезије, имао сам срећу да их доајен наше славистике, професор Вулетић, оцени као одличне, а издавачка кућа „Орфеус” да их уврсти у прво коло своје едиције Источно небо. Уласком у други век свога постојања, Јесењинова поезија, дубоко хумана, искрена и интимна, пуна раскошнх пејзажа, тананих душевних стања, љубавних занаоса и, каткад, чемера оне надарене словенске душе која је „више харфа него човек” – широм је отворила капије вечности. И добила још једног поклоника на том путу. Надам се да су препеви бар до пазуха великану нашег преводилаштва, Миодрагу Пешићу. Од њега сам највише учио и научио. Песме у поменутој књизи сврстане су у три хронолошке целине. Први део чини лирика од 1910. до 1925, други су мале поеме, а трећи део су две дуже поеме: Инонија и Ана Сњегина. Избор садржи преко четири хиљаде Јесењинових стихова. Многе су песме ремек-дела руске и светске књижевности. Књига изабраних Јесењинових песама представља круну мог преводилачког рада. Желео бих да кажем да је збирке Пушкинове и поезије Мајаковског приредио Тамнавац, родом из Лончаника, уважени професор Витомир Вулетић, који је и уредник целокупне едиције Источно небо. Такође, за Академску књигу припремио сам књигу Блокове поезије – око 400 страна врхунске лирике. Осим Блокових лирских дневника у књизи ће се наћи и три поеме – Дванаесторица, Скити и Одмазда. Биће то, уверен сам, књига за поетске сладокусце.
Мало је превода и преводиоца који су на себе скренули пажњу критике и јавности. Преводилац је, по дефиницији, „невидљив” и поред личног печата који оставља на литерарном делу. Али, ви не посустајете?
У доба диктатуре тривијалног, у доба лажног сјаја и пролазних вредности, некуд се мора бежати. Негде се мора сакрити. А куд би преводилац, ако не у језик? Преводиоци су праве избеглице. Избеглице у језик. Они тамо траже „хлеба и језика”. У мом случају, тај хлеб је вино живота! У трпкости и сласти истине коју то вино носи можда и лежи разлог да то „избеглиштво” буде добровољно. Јесте, преводилац је невидљив. Али, такав је само док се крије иза бачве и из ње, „као крв”, претаче вино „у нови мех”. То је онај дечак што на Пушкиновом пиру долива вино у врчеве, али је и алхемичар. У океану језичке грађе он мора да пронађе прави састојак, праву мирођију која ће учинити да вино остане „живо”, да сачува изворни укус. У том океану укуса не сме се посустати, јер, неминован је тренутак кад ће се вино пробати. А кад дође тај тренутак преводилац постаје итекако видљив. Замислите само лице онога који проба покварено вино!
У једном огледу о превођењу, Андрић је записао: „Преводиоци су најбољи тумачи и посредници у овом одувек подељеном свету. Ако су данас народи и људи блиски једни другима, и оволико колико јесу, за то треба захвалити, између осталог, и преводиоцима.” Која је мисија преводиоца?
Још у доба велике вавилонске пометње преводиоци су понели свој крст. Да ископавају благо матерњег језика, да га умивају, заливају, богате, дотерују – то је њихова мисија. Да се такмиче својим матерњим језиком, преносећи најдубље мисли и најтананија осећања других народа. Што вернију слику неког ремек-дела да ставе на увид браћи по језику. Да, негујући стабло матерњег језика, учине његову крошњу вечно зеленом и раскошном. Да се попну на таване, да разгрну паучину, да поткрешу суве гране, да завире у оставе, растерају помрчину – бисерје од речи да саставе. Да реч може да засија! То да докажу. То је њихова мисија.
Познато је да доброг књижевног превода нема без великог ентузијазма, преданог рада, духовног прегнућа, знања и дара. Међутим, добар превод сигурно пружа и велико задовољство?
Задовољство које преводилац осети кад се бар мало приближи оригиналу, кад стихови зазвуче бар приближно онако како их је конструисао неки песнички геније, може се поредити са осећањем носача који је успео да изнесе клавир на врх звоника. Док стоји и слуша импровизације с тог клавира, „носач” се у том случају „носи” са осећањем да чује хармонију света, да учествује у његовој тајни. Исто је и што се ентузијазма тиче – задовољство које преводилац осети у току читања оригинала мора бити толико снажно и тако опојно да се тај посао „ношења клавира на врх звоника” не учини сизифовским. Потребна је духовна сензација, почетни стимуланс, и, што загазиш у реку, већ трагаш за својом Итаком.
У плодном преводилачком стажу, који траје од студентских дана, дирали сте у лире четири најзначајнија песника руског језика. Упоредо, у себи, неговали сте и сопствену песничку реч. Аутор сте збирки „Ноктурно” и „Далга”. По Матији, поезија ће последња напустити свет. Шта је за вас поезија?
Давно ли беше то! Дипломирао сам руски језик и књижевност, дакле професор сам, имам положене испите са књижевно-публицистичког смера, дакле колеге смо, али посећивао сам код професора Сибиновића, једног од наших најплоднијих преводилаца, и часове о теорији превођења. Преводилаштво је била моја тајна љубав. И хоби. Вероватно из превелике љубави према поезији и због неког унутрашњег зова, морао сам одговорити. Осим четворице поменутих корифеја, затезао сам жице и других песника – Мандељштама, Ахматове, Цветајеве, Симонова, Окуџаве, Хљебњикова, као и неких савремених. Све то још превире и чека неку повољнију ситуацију. Данас се поезија, на жалост, не чита много. А она је сунце књижевности, она је краљица језика, његова матица и највиши облик писмености. У њој, ако је права, увек има нечега божанског. Кушајући то божанско у себи, многи песници су заустављали кишу, једну од две капи на стаклу приморавали да клизи брже, сањали да им од срећног споја речи папир прогори... желели да, кад згужвају папир и баце га кроз прозор, тежином стиха разбију стакло... тврдили да „стих може да убије” а њиме, опет, заустављали трепет јасике. Тачно је и да пишем поезију. Али, што због тога што сам свој најжешћи критичар, што због врхунске литературе којом сам опхрван, моје се збирке крчкају на тихој ватри. Но, никад се не зна кад ће покипети.
Запослени сте као библиотекар у Градској библиотеци „Божидар Кнежевић” на Убу. Јесте ли и библиотекарству предани као преводилаштву?
За десетак година рада у библиотеци, могу се похвалити комплетним електронским каталогом, аутоматизацијом библиотечког пословања, као и првим корацима на дигитализацији завичајне збирке. Скенирано је и дигитализовано преко 1.000 страница наших завичајних великана, почев од Божидара Кнежевића, преко Бранислава Петронијевића, Десанке Максимовић, до доајена Славистике, др Витомира Вулетића. Библиотекар је тиме своју мисију испунио! Остаје жеља да се дигитализује комплетна завичајна збирка и сва Кнежевићева и Петронијевићева дела поставе на сајт библиотеке, али тако да текст буде претражив. То би за оне који се баве проучавањем њихове заоставштине била посластица. Такође, наша библиотека добила је своју веб-страницу. Може се погледати на адреси www.bibliotekaub.com Сматрам да је садржајна, савремена и информативна. Поменута дигитална издања могу се управо ту читати, може се приступити како нашем, тако и свим електронским каталозима ВБС-а, поставити питање библиотекару, освојити књига на конкурсу или учествовати у унапређењу наше веб-презентације.
Кад смо већ поменули библиотеку, шта има ново у тамнавској кући књига?
Са задовољством и поносом могу да кажем да библиотека „Божидар Кнежевић” крупним корацима граби у друштво савремених установа. Разумевањем челних људи локалне самоуправе, добили смо нови простор и опрему и сад је на нама да се организујемо и корисницима понудимо најквалитетније услуге. Прошли смо на конкурсу за јавне радове и тренутно смо ангажовани на сређивању и пресељењу нашег фонда. Такође, направили смо добар пројекат и конкурисали код Министарства културе за помоћ у организацији изложбе посвећене животу и делу Божидара Кнежевића. Изложба има карактер великог јубилеја и својим значајем превазилази локалне оквире, јер се, 2012-те, навршава 150 година од рођења једног од највећих српских филозофа, великана чије има наша библиотека носи. Том изложбом подсетили бисмо грађане наше општине, као и ширу стручну јавност на значај његовог дела. Идеја је да привучемо све који се баве изучавањем његове заоставштине, као и да заинтересујемо млађе нараштаје. Пажљивим избором и, како штампаним материјалом, тако и другим садржајем, нагласили бисмо моралне и културне поруке његове филозофске мисли. Штампањем монографије и билтена са научног скупа и дистрибуцијом у све јавне библиотеке у Србији, учинили бисмо његово дело доступним најширем броју корисника. Предавања у средњим школама подсетила би нашу омладину на живот и услове под којима је радио, као и на домете његовог дела. Расписивање конкурса, под мотом Гимнастика ума и насловом Трагом мисли Боже Кнежевића за средњошколце и студенте, уз пригодне награде запаженим учесницима, било би део истог задатка. Очекујемо позитиван одговор министарства на овај пројекат.
„Пастернак је – велики песник. Он је сад већи од свих: већина од постојећих су б и л и, неки ј е с у, он једини б и ћ е” – изјаснила се о свом савременику песникиња Марина Цветајева. У чему је привлачност његовог језика и поезије?
Чињеница је да је поезија на руском, у тренутку кад је Пастернак заблистао, била без премца у светској књижевности. Довољно је да као илустрацију уз ову тврдњу поменемо само неколико његових савременика, па да нам се заврти у глави од поезије на том језику. А чињеницу да је поетски језик код свих народа, у ствари, „језик у језику” Пастернак је подигао на још виши ниво, будући да је био свестрана личност – и сликар, и музичар, и филозоф. И рођени песник, пре свега. Његов језик је тајнопис, шифра. Свака му је песма и носач музике, и слика, и тајна бајалица, свака поседује моћан филозофски набој и свака слави живот. Нису га без ралога назвали адвокатом живота. Није без ралога једном свом песничком зборнику дао наслов Сестра моја – живот. И, најзад, није без разлога, у доба најжешће и оркестриране хајке на њега, фотографија, на којој он окопава башту, обишла цео свет. Као и његов легендарни роман Доктор Живаго, уосталом. У самој својој сржи тај роман је тријумф живота. Лаконски, у по једној реченици, Пастернак је одредио и свој живот и своју лирику. Живот – то је „музика за коју је потребно пронаћи речи!” А у лирици му се „посрећило да се потпуно изрази!” Све што је написао и јесте тријумф живота! Све је обећање среће и милосрђа – свима ће бити опроштено, због свих ће Творац плакати и показаће још много чуда! Шта бисмо више хтели од књижевности, што рече један од његових биографа!
У књизи „Знам живота циљ” песничко стваралаштво Бориса Пастернака разврстали сте у четири одељка, у покушају да нам, по сопственим речима, приближите песника онаквог какав је био и какав ће заувек остати за читаоца чија је аура саткана од трагања за непролазним вредностима?
Пастернак је неисцрпан. Над његовим стихом лебди густа и трајна аура снажних мотива. Та аура, помешана с његовом и ауром читаоца, обећава естетски доживљај првога реда. Песме су му необичне и својом фантазијом маме у тајанствен, на први поглед нејасан и неразумљив свет. Одељак Почетни период у овој књизи доноси отмену поезију намењену уском кругу пробирљиве публике. Поврх барикада већ је зборник у ком је стихија стиха продисала, а аутор досегао оно мајсторство које ће остати препознатљива карактеристика целокупног његовог песништва. Збирка Сестра моја – живот, уз лајтмотив дионизијског празновања живота, песничко је чудо над чудима. Одељак Из других књига садржи пушкински јасне песме зборника У раним возовима, изразито емоционалне песме циклуса Доктор Живаго, као и спокојне, хришћански смирене песме из зборника Кад се разведри, објављене после ауторове смрти.
Препевима Јесењинове поезије, објављеним у књизи „Песмама сам живот дао” сврстали сте се у ред великих српских преводилаца. У питању је пета, последња књига у првом колу едиције „Источно небо” Издавачке куће „Орфеус” из Новог Сада, у ком су још Изабране песме и поеме Пушкина, Љермонтова, Блока и Мајаковског. Има ли шта ново у најави?
Наравно, много тога има на „лагеру“ и на „леру“. За издавачку кућу „Орфеус”, за друго коло поменуте едиције, припремио сам још један избор Пастернакове поезије, са акцентом на његово зрело стваралаштво. У књизи ће се, уз избор из раног песништва, наћи комплетан зборник Кад се разведри (37 песама), објављен постмортем, скоро цео зборник Друго рођење, као и роман у стиху Спекторски. Све у свему, око пет хиљада стихова. Наравно, из књиге Знам живота циљ узећемо само неколико неизоставних песама – све друго су нови препеви! Што се тиче препева Јесењинове поезије, имао сам срећу да их доајен наше славистике, професор Вулетић, оцени као одличне, а издавачка кућа „Орфеус” да их уврсти у прво коло своје едиције Источно небо. Уласком у други век свога постојања, Јесењинова поезија, дубоко хумана, искрена и интимна, пуна раскошнх пејзажа, тананих душевних стања, љубавних занаоса и, каткад, чемера оне надарене словенске душе која је „више харфа него човек” – широм је отворила капије вечности. И добила још једног поклоника на том путу. Надам се да су препеви бар до пазуха великану нашег преводилаштва, Миодрагу Пешићу. Од њега сам највише учио и научио. Песме у поменутој књизи сврстане су у три хронолошке целине. Први део чини лирика од 1910. до 1925, други су мале поеме, а трећи део су две дуже поеме: Инонија и Ана Сњегина. Избор садржи преко четири хиљаде Јесењинових стихова. Многе су песме ремек-дела руске и светске књижевности. Књига изабраних Јесењинових песама представља круну мог преводилачког рада. Желео бих да кажем да је збирке Пушкинове и поезије Мајаковског приредио Тамнавац, родом из Лончаника, уважени професор Витомир Вулетић, који је и уредник целокупне едиције Источно небо. Такође, за Академску књигу припремио сам књигу Блокове поезије – око 400 страна врхунске лирике. Осим Блокових лирских дневника у књизи ће се наћи и три поеме – Дванаесторица, Скити и Одмазда. Биће то, уверен сам, књига за поетске сладокусце.
Мало је превода и преводиоца који су на себе скренули пажњу критике и јавности. Преводилац је, по дефиницији, „невидљив” и поред личног печата који оставља на литерарном делу. Али, ви не посустајете?
У доба диктатуре тривијалног, у доба лажног сјаја и пролазних вредности, некуд се мора бежати. Негде се мора сакрити. А куд би преводилац, ако не у језик? Преводиоци су праве избеглице. Избеглице у језик. Они тамо траже „хлеба и језика”. У мом случају, тај хлеб је вино живота! У трпкости и сласти истине коју то вино носи можда и лежи разлог да то „избеглиштво” буде добровољно. Јесте, преводилац је невидљив. Али, такав је само док се крије иза бачве и из ње, „као крв”, претаче вино „у нови мех”. То је онај дечак што на Пушкиновом пиру долива вино у врчеве, али је и алхемичар. У океану језичке грађе он мора да пронађе прави састојак, праву мирођију која ће учинити да вино остане „живо”, да сачува изворни укус. У том океану укуса не сме се посустати, јер, неминован је тренутак кад ће се вино пробати. А кад дође тај тренутак преводилац постаје итекако видљив. Замислите само лице онога који проба покварено вино!
У једном огледу о превођењу, Андрић је записао: „Преводиоци су најбољи тумачи и посредници у овом одувек подељеном свету. Ако су данас народи и људи блиски једни другима, и оволико колико јесу, за то треба захвалити, између осталог, и преводиоцима.” Која је мисија преводиоца?
Још у доба велике вавилонске пометње преводиоци су понели свој крст. Да ископавају благо матерњег језика, да га умивају, заливају, богате, дотерују – то је њихова мисија. Да се такмиче својим матерњим језиком, преносећи најдубље мисли и најтананија осећања других народа. Што вернију слику неког ремек-дела да ставе на увид браћи по језику. Да, негујући стабло матерњег језика, учине његову крошњу вечно зеленом и раскошном. Да се попну на таване, да разгрну паучину, да поткрешу суве гране, да завире у оставе, растерају помрчину – бисерје од речи да саставе. Да реч може да засија! То да докажу. То је њихова мисија.
Познато је да доброг књижевног превода нема без великог ентузијазма, преданог рада, духовног прегнућа, знања и дара. Међутим, добар превод сигурно пружа и велико задовољство?
Задовољство које преводилац осети кад се бар мало приближи оригиналу, кад стихови зазвуче бар приближно онако како их је конструисао неки песнички геније, може се поредити са осећањем носача који је успео да изнесе клавир на врх звоника. Док стоји и слуша импровизације с тог клавира, „носач” се у том случају „носи” са осећањем да чује хармонију света, да учествује у његовој тајни. Исто је и што се ентузијазма тиче – задовољство које преводилац осети у току читања оригинала мора бити толико снажно и тако опојно да се тај посао „ношења клавира на врх звоника” не учини сизифовским. Потребна је духовна сензација, почетни стимуланс, и, што загазиш у реку, већ трагаш за својом Итаком.
У плодном преводилачком стажу, који траје од студентских дана, дирали сте у лире четири најзначајнија песника руског језика. Упоредо, у себи, неговали сте и сопствену песничку реч. Аутор сте збирки „Ноктурно” и „Далга”. По Матији, поезија ће последња напустити свет. Шта је за вас поезија?
Давно ли беше то! Дипломирао сам руски језик и књижевност, дакле професор сам, имам положене испите са књижевно-публицистичког смера, дакле колеге смо, али посећивао сам код професора Сибиновића, једног од наших најплоднијих преводилаца, и часове о теорији превођења. Преводилаштво је била моја тајна љубав. И хоби. Вероватно из превелике љубави према поезији и због неког унутрашњег зова, морао сам одговорити. Осим четворице поменутих корифеја, затезао сам жице и других песника – Мандељштама, Ахматове, Цветајеве, Симонова, Окуџаве, Хљебњикова, као и неких савремених. Све то још превире и чека неку повољнију ситуацију. Данас се поезија, на жалост, не чита много. А она је сунце књижевности, она је краљица језика, његова матица и највиши облик писмености. У њој, ако је права, увек има нечега божанског. Кушајући то божанско у себи, многи песници су заустављали кишу, једну од две капи на стаклу приморавали да клизи брже, сањали да им од срећног споја речи папир прогори... желели да, кад згужвају папир и баце га кроз прозор, тежином стиха разбију стакло... тврдили да „стих може да убије” а њиме, опет, заустављали трепет јасике. Тачно је и да пишем поезију. Али, што због тога што сам свој најжешћи критичар, што због врхунске литературе којом сам опхрван, моје се збирке крчкају на тихој ватри. Но, никад се не зна кад ће покипети.
Запослени сте као библиотекар у Градској библиотеци „Божидар Кнежевић” на Убу. Јесте ли и библиотекарству предани као преводилаштву?
За десетак година рада у библиотеци, могу се похвалити комплетним електронским каталогом, аутоматизацијом библиотечког пословања, као и првим корацима на дигитализацији завичајне збирке. Скенирано је и дигитализовано преко 1.000 страница наших завичајних великана, почев од Божидара Кнежевића, преко Бранислава Петронијевића, Десанке Максимовић, до доајена Славистике, др Витомира Вулетића. Библиотекар је тиме своју мисију испунио! Остаје жеља да се дигитализује комплетна завичајна збирка и сва Кнежевићева и Петронијевићева дела поставе на сајт библиотеке, али тако да текст буде претражив. То би за оне који се баве проучавањем њихове заоставштине била посластица. Такође, наша библиотека добила је своју веб-страницу. Може се погледати на адреси www.bibliotekaub.com Сматрам да је садржајна, савремена и информативна. Поменута дигитална издања могу се управо ту читати, може се приступити како нашем, тако и свим електронским каталозима ВБС-а, поставити питање библиотекару, освојити књига на конкурсу или учествовати у унапређењу наше веб-презентације.
Кад смо већ поменули библиотеку, шта има ново у тамнавској кући књига?
Са задовољством и поносом могу да кажем да библиотека „Божидар Кнежевић” крупним корацима граби у друштво савремених установа. Разумевањем челних људи локалне самоуправе, добили смо нови простор и опрему и сад је на нама да се организујемо и корисницима понудимо најквалитетније услуге. Прошли смо на конкурсу за јавне радове и тренутно смо ангажовани на сређивању и пресељењу нашег фонда. Такође, направили смо добар пројекат и конкурисали код Министарства културе за помоћ у организацији изложбе посвећене животу и делу Божидара Кнежевића. Изложба има карактер великог јубилеја и својим значајем превазилази локалне оквире, јер се, 2012-те, навршава 150 година од рођења једног од највећих српских филозофа, великана чије има наша библиотека носи. Том изложбом подсетили бисмо грађане наше општине, као и ширу стручну јавност на значај његовог дела. Идеја је да привучемо све који се баве изучавањем његове заоставштине, као и да заинтересујемо млађе нараштаје. Пажљивим избором и, како штампаним материјалом, тако и другим садржајем, нагласили бисмо моралне и културне поруке његове филозофске мисли. Штампањем монографије и билтена са научног скупа и дистрибуцијом у све јавне библиотеке у Србији, учинили бисмо његово дело доступним најширем броју корисника. Предавања у средњим школама подсетила би нашу омладину на живот и услове под којима је радио, као и на домете његовог дела. Расписивање конкурса, под мотом Гимнастика ума и насловом Трагом мисли Боже Кнежевића за средњошколце и студенте, уз пригодне награде запаженим учесницима, било би део истог задатка. Очекујемо позитиван одговор министарства на овај пројекат.
Разговор водила
Драгана Недељковић, новинар
објавио raski @ четвртак, јун 09, 2011
0 Коментари
