Набоков

Жизнь

Шла мимо Жизнь, но ни лохмотий,
ни ран её, ни пыльных ног
не видел я… Как бы в дремоте,
как бы сквозь душу звёздной ночи, —
одно я только видеть мог:
её ликующие очи
и губы, шепчущие: Бог!

ЖИВОТ

 

Текô је Живот мимо, али ни трањā,

ни ранā, ни прашњавих ногу, тог,

не видех ја… Као да сањах,

као кроз душу звездане ноћи, –

једно видех, тек, као кроз рог:

те ликујуће његове очи

и усне што шапћу: Бог!

 

<1920.>

 

препев 

Р. Нешовић