чекај

константин Жди меня          Жди меня, и я вернусь.     Только очень жди,     Жди, когда наводят грусть     Желтые дожди,     Жди, когда снега метут,     Жди, когда жара,     Жди, когда других не ждут,     Позабыв вчера.     Жди, когда из дальних мест     Писем не придет,     Жди, когда уж надоест     Всем, кто вместе ждет.     Жди меня, и я вернусь,     Не желай добра     Всем, кто знает наизусть,     Что забыть пора.     Пусть поверят сын и мать     В то, что нет меня,     Пусть друзья устанут ждать,     Сядут у огня,     Выпьют горькое вино     На помин души...     Жди. И с ними заодно     Выпить не спеши.     Жди меня, и я вернусь,     Всем смертям назло.     Кто не ждал меня, тот пусть     Скажет: — Повезло.     Не понять, не ждавшим им,     Как среди огня     Ожиданием своим     Ты спасла меня.     Как я выжил, будем знать     Только мы с тобой, —     Просто ты умела ждать,     Как никто другой. Посвящено В. С., 1941 г.

симонов Чекај ме Чекај ме, и вратићу се. Само, чекај ме дуго. Чекај, док жуте кише русе Па ноћи испуне тугом. Чекај, у вреле дане И мећаве кад хуче, Кад свако чекање стане И сви забораве јуче. Чекај кад писмо ниједно Не стигне из далека, Чекај кад не буде вредно Никоме да с тобом чека. Чекај ме, и вратићу се. Ником не дај за право На чекање да слаже бусе И све прекрије заборавом. Нек верују син и мати Да мене више нема, Нек другови престану чекати, Крај огња нек свак задрема, Нек горко им се вино сипа За душу ми, за живот сури. Ал чекај. И с њима, ипак, Да попијеш не жури.   Чекај ме, вратићу се. Смртима за инат свима. Ко није изненадиће се: Тај стварно среће има! Ко чекао није, како да схвати, Да си ти, чекањем својим, У свим олујама ратним, Помогла да постојим. Како сам преживео, нека, Знаћемо само нас двоје, — Као ти што мене чека На свету и не постоје. Посвећено В. С. 1941 г.

препев Р. Нешовић