Три Солжењицинове

 

АЛЕКСАНДАР ИСАЈЕВИЧ

СОЛЖЕЊИЦИН 

1918-2008 

"Ово су моје песме настале током година које сам провео по  затворима,  у логорима и прогонству. Оне су биле мој ваздух, мој живот тада. Помогле су ми да издржим. Тихо, ненаметљиво, одлежале су 45 година. Сада, кад сам прешао 80-ту, сматрм да је време да их објавим..." 
А. Солжењицин,  М. "Наш дом"- L Age d homme, 1999.

РОМАНСА

А. Б.

Да, волео сам те! Ти беше,
И испод црног морнарског пеша
Што зове на грех малени цвет –
Кћи сељака, коме отеше
И злобно спалише богати свет.

Памтим вече: снег што пада,
Стражу и људе у ритавом оделу,
– А сенка од жице која убада
Кô трнов венчић беше на челу.

С руком у руци, ми љубострасно
Бисмо у маси кô у носиљци,
– У девојачко се чело јасно-јасно
Беху зарили црни шиљци…

Као на слици, на икони као,
Твој лик ми, ево, у очи пада,
Какву сам те тад упознао
И какву сам те заволео тада.

Ти у бунилу лета проведе,
Потом ослаби и – нестаде…
Ја не бих први, ни последњи,
Коме ти несебично даде

Рабске часе, постаде плата,
Да се искупи младост пуста.
У мушком дерту, уз бол брата

Пио сам тугу са тешких уста.

Да! Не само зато волех те тада
Што дрхте груди, трепет влада,
Што штедри жар је одолео –
У теби сам, девојче што страда,
Русије судбу ја волео… 

1947.

*  *  *

Кад летописе листам старе,

То тужно, руске земље писмо,

Ја благосиљам оне царе

Под којим ратовали нисмо.

Под којима нам не би тесно,

Престонице не сјаху бесно,

Нит гушисмо буне злице – 

Већ се рађасмо, живесмо, мресмо

У глувом кругу породице.

Та ми ера срце сад поји,

Срећу ми и драгост преда

Сваки тренут што се зброји,

Кад га историчар неки укроји,

У немарна два три реда.

1948.

  

ВЕЧЕРЊИ СНЕГ

Смркло се. Мир и топлина влада.

Пахуље вечерње сипе.

Беле се капе са врх зграда,

Са трња снег кô пухор спада,

А из таме трепере липе.

Замело стазицу с оне стране,

И на фењере нападало, гле...

Вољени мој, мој друшкане!

Веје, вечерњи, преко апсане,

Као на слободи, пре...

Баш у овакво вече, децембра,

Шетасмо некад, ја и ти –

Под фењером снег истог тембра,

Час ситно сеје, час пламти,

Час навали, као из ведра.

Теби, на оковратника крзно,

Низао он је низ светлица,

На лицу се топио, сасвим брзо,

Дрхтурио ти с рукавица

И капао с трепавица.

Вечерњи снег, вечерњи снег!

Гране липа беле се сада...

Двориштем апсане, као кроз сне,

Прођоше – и блеснуше кроза ме,

Сва осећања млада... 

1949.

  препев Р. Нешовић