петак, 24. октобар 2025.

 

* * *

Счастие или грусть —

Ничего не знать наизусть,
В пышной тальме катать бобровой,
Сердце Пушкина теребить в руках,
И прослыть в веках —
Длиннобровой,
Ни к кому не суровой —
Гончаровой.

Сон или смертный грех —
Быть как шёлк, как пух, как мех,
И, не слыша стиха литого,
Процветать себе без морщин на лбу.
Если грустно — кусать губу
И потом, в гробу,
Вспоминать — Ланского.

 

11 ноября 1916





* * *

 

Срећа је ил туга, схвати –
Напамет ништа не знати,
Раскошну доламу обући, даброву,
На длану срце Пушкина дражити,
Па, кроз векове, после, важити –
За дуговеђу, у слову,
Ни према ком сурову –
Гончарову.

Смртни је грех или сан –
Паперје, крзно бити, свилен прам,
И, стиха не чувши сласног,
Без бора челом сјати.
Ако је туга – усну грицкати,
И у гробу се, после, стати
Јасно сећати Ланског.
[i]

 

11. новембар 1916.

                                                                    препев Р. Нешовић

[i] Песма је о Н. Н. Гончаровој (Пушкиној), која се по други пут удала за генерала П. П. Ланског.



четвртак, 28. март 2024.

В. С Соловјов


ВЛАДИМИР СЕРГЕЈЕВИЧ

СОЛОВЈОВ

1853-1900



ЕПИТАФ

 

Владимир Соловјов

Лежи на месту овом.

Најпре је био философ.

А сад је скелет, словом.

Некима будући убав,

Многима непријатељ поста;

Но, безумна га љубав,

Лично коштала доста

Он душу изгуби своју,

Да не причамо о телу:

Њу ђаво узе у боју,

А њега пси у селу.

Путниче! Научи из тог примера,

Колико је погубна љубав, а колико користи вера.

 

15. јун 1892.


* * *

 

Ту, под липом, где је грање,

Назначен ми сусрет, ено.

Идем као кротко јање,

Да се коље означено.

 

Све ко пре је: озго жаре,

Звезде старе намигују,

У грмљу, уз ноте старе,

Славуји се надвикују.

 

Нећу реда да нарушим...

Но пожали моје стање!

Не повређуј ране души,

Пусти ме на покајање!

 

1886.



* * *

 

Када у своје поље тмурно

Ја бацих семе истине,

Оно ми ниче – и журно

Ја прву жетву скинем.

 

Нити га чувах, нит гајих младо,

Нити га кишом појих млаком,

Нисам га озго скривао хладом

Нит јарким згревао зраком.

 

О не! ја сам трњем и копривом

Гушио небески усев,

Приземном страшћу, травом сивом,

                  Правих по њему бусе.


среда, 29. новембар 2023.

Рождественски

РОБЕРТ РОЖДЕСТВЕНСКИ


 Помогите мне, стихи!

Так случилось почему-то:
на душе
темно и смутно.
Помогите мне, стихи.
Слышать больно.
Думать больно.
В этот день и в этот час
я —
не верующий в Бога —
помощи прошу у вас.
Помогите мне, стихи,
в это самое мгновенье
выдержать,
не впасть в неверье.
Помогите мне, стихи.
Вы не уходите прочь,
помогите, заклинаю!
Чем?
А я и сам не знаю,
чем вы можете помочь.
Разделите эту боль,
научите с ней расстаться.

Помогите мне остаться
до конца
самим собой.
Выплыть.
Встать на берегу,
снова голос обретая.
Помогите…

И тогда я
сам кому-то помогу.




* * *

 

Помозите ми, песме!

Задеси ме јад успутно:

у души ми

мрачно, мутно.

Помозите ми,

          песме.

Да слушам – болно ми.

           Да мислим – болно ми.

Овог дана, часа овога

ја –

не верујући у Бога –

помоћ од вас молим.

Помозите ми,

          песме,

баш у овом трену

да издржим,

и невери да одолим.

Помозите ми,

          песме.

Не остављајте ме,

помозите, преклињем!

Чиме?

Па ја ни сам не знам

чиме можете помоћи

          мени сињем.

Поделите са мном бол,

научите да се с њиме растанем.

 

Помозите ми

        да останем

да до краја

будем исти.

Да испливам.

Ка обали – дајте моћи,

опет

     гласом

        да засијам.

Помозите...

 

Па ћу онда и ја

сâм

  некоме помоћи.



препев Радојица Нешовић



Роберт Иванович Рождественский (при рођењу - Роберт Станиславович Петкевич; 20. јун 1932. - 19 август 1994.) - руски и совјетск песник, преводилац, текстописац; носилац многих награда и одликовања; од 1976. године секретар Савеза писаца СССР.

 


недеља, 26. новембар 2023.

ЈЕВГЕНИЈ ЈЕВТУШЕНКО

 ***

Всегда найдется женская рука,
чтобы она, прохладна и легка,
жалея и немножечко любя,
как брата, успокоила тебя.

Всегда найдется женское плечо,
чтобы в него дышал ты горячо,
припав к нему беспутной головой,
ему доверив сон мятежный свой.

Всегда найдутся женские глаза,
чтобы они, всю боль твою глуша,
а если и не всю, то часть ее,
увидели страдание твое.

Но есть такая женская рука,
которая особенно сладка,
когда она измученного лба
касается, как вечность и судьба.

Но есть такое женское плечо,
которое неведомо за что
не на ночь, а навек тебе дано,
и это понял ты давным-давно.

Но есть такие женские глаза,
которые глядят всегда грустя,
и это до последних твоих дней
глаза любви и совести твоей.

А ты живешь себе же вопреки,
и мало тебе только той руки,
того плеча и тех печальных глаз...
Ты предавал их в жизни столько раз!

И вот оно - возмездье - настает.
"Предатель!"- дождь тебя наотмашь бьет.
"Предатель!"- ветки хлещут по лицу.
"Предатель!"- эхо слышится в лесу.

Ты мечешься, ты мучишься, грустишь.
Ты сам себе все это не простишь.
И только та прозрачная рука
простит, хотя обида и тяжка,

и только то усталое плечо
простит сейчас, да и простит еще,
и только те печальные глаза
простят все то, чего прощать нельзя...



* * *

Увек се нађе женска рука,
да те, свежином коју шири,
зажали, љубављу од свих мука
да те, кô брата, увек, смири.

Увек се нађе женско раме,
да у њега подишеш врело,
да клонеш главом пуном таме,
и повериш му шта те срело.

Увек се очи женске нађу,
да, некако, све што те мучи,
бар делић, ако не целу грађу,
од својих мука њима изручиш.

Но, има и таква женска рука,
која је посебно слатка,
која чело препуно мука
такне кô вечност, кô судба каткад.

Но, има и такво раме женско,
које ти је, не зна се како,
не за ноћ дато већ за вечност,
и одмах схватиш да је тако.

Но, женске очи и такве постоје,
у њих се брига за тобе смести,
и буду до задње минуте твоје
очи љубави и очи савести.

А ти у живот пркоса точиш,
једна је рука мало теби,
мало ти раме и тужне очи... 
Издајеш их, ти друге би!

И онда – освета, кô со на ране.
Издајник! – киша ти у лице шуми.
Издајник! – шибају по лицу гране.
Издајник! – ехо се ори по шуми.

Па се вртиш, мучиш се, тугујеш.
Опроштај зовеш, но он се не да.
И, само та рука прозрачна, ту је,
да прашта, ма и безброј увреда,

и само уморно раме то ће
опростити увек грехе обесне,
и само те тужне очи хоће
да опросте и што се не сме...

1961.



препев Радојица Нешовић