* * *
Счастие
или грусть —
Ничего
не знать наизусть,В пышной тальме катать бобровой,Сердце Пушкина теребить в руках,И прослыть в веках —Длиннобровой,Ни к кому не суровой —Гончаровой.
Сон или смертный грех —Быть как шёлк, как пух, как мех,И, не слыша стиха литого,Процветать себе без морщин на лбу.Если грустно — кусать губуИ потом, в гробу,Вспоминать — Ланского.
11
ноября 1916
* * *
Срећа је ил туга, схвати –
Напамет ништа не знати,
Раскошну доламу обући, даброву,
На длану срце Пушкина дражити,
Па, кроз векове, после, важити –
За дуговеђу, у слову,
Ни према ком сурову –
Гончарову.
Смртни је грех или сан –
Паперје, крзно бити, свилен прам,
И, стиха не чувши сласног,
Без бора челом сјати.
Ако је туга – усну грицкати,
И у гробу се, после, стати
Јасно сећати Ланског. [i]
11.
новембар 1916.
[i] Песма је о Н. Н. Гончаровој (Пушкиној),
која се по други пут удала за генерала П. П. Ланског.





