ras-straza

Ни мува не може да пролети...

ras-caj

Предео сликан чајем а уоквирен бескрајем

ras-pita

стварно је најбоља!

ras-skitija

Живела Русија!

Александар БЛОК

СКИТИ

Панмонголизам! Ма реч дивља,
Ал' она прија слуху мом.

Владимир Соловјов


Милиони - вас. Нас – тма, и тма, и тма.
Ал', чик да се ко с нама носи!
Да – Скити смо! Азијати – па шта,
И са очима смо гладним и косим!

За вас – векови, за нас – тек часа нит.
Ми, поданици класе ропске,
Држасмо између две расе штит,
Монголске и европске!

Стари ваш вигањ веков'ма на мах
Надјачава грома лавине,
Тек дивља бајка беше вам крах
И Лисабона и Месине!

Сто лета у Истоку гледате плен,
По благу нас само мерите,
И једва чекате да дође трен
Да у нас цеви уперите!

И дође час. Крилима бије враг,
Сваки дан се увреде множе,
Настаће дан – сваки ће нестати траг
Ваших Пестума, о бити може!

О, стари свете! Док си још жив,
Док се са муком носиш слатком,
Застани, ко Едип, премудар бив,
Пред Сфингом, са древним задатком.

Русија – Сфинга је. Ликујућ кроз жар свој
И обливена у црној крви,
Она гледа, гледа, гледа лик твој
И мржња је и љубав мрви!..

Да, волети ко што крв наша зна,
Нико од вас давно не љуби!
Заборависте, на свету, љубав је та
Која и згреје, и погуби!

Волимо све – хладне бројке врео вал
И дар привиђења божанских,
Јасно нам све – и оштроумни Гал
И сумрачни гениј германски...

Памтимо све – париских улица ад
И све венецијанске хладе,
На лимун што мири далеки сад,
Загушљивог Келна громаде...

Волимо плот – боју, укус њен,
Смртни задах плоти што капа...
Зар смо криви, крцне л' ваш скелет, плен
Наших нежних, тешких шапа?

Навикли, хватајућ за узде, јошт',
Разигране коње расне,
Тешку им, крсну ломити кост
И кротити их јогунасте...

Приђите! Нека стане ратни плач,
У загрљај нек мир обраћа,
Док није касно – у корице мач,
Другови! Постанимо – браћа!

Не губимо ништа – ако ли не,
И за нас важи вероломство!
Векови, векови, вас ће клет
Болесно касније потомство!

На све стране, у честар свак,
Пред Европом узданицом,
Кренућемо! Вас поздравити, чак,
Азијатском својом губицом!

Идите сви, идите на Урал!
Ми, ево, спремамо место боја
Челик-машина, где дише интеграл,
Против монголског дивљег соја!

Да знате – од сад вам штит нисмо ми,
Од сада без нас бој почиње,
Гледаћемо, бој смртни како ври
Кроз своје косине очиње.

Неће нас узнемирити свирепи Хун
Кад мртвих џепове почне сећи,
Палити, у храм кад џелеп пун,
И месо беле браће пећи!..

Последњи пут – стари свете, мани свој хир!
На братски пир рада и мира,
Последњи пут на светли братски пир
Позива те варварска лира!

30. јануара 1918.

Препевао Радојица Нешовић

ras-poj

ПЕСМА БЕЗ КРАЈА

Каја и таја

Желим да растем сви нека знате
Како бих учитељица била
Да учим ђаке прваке
Док им не никну паметна крила.

Да их научим да читају,
Да пишу, рачунају и броје,
Шта год не знају да питају
И да се ничега не боје.

Да једни другима помажу
И да се слажу...
А разуме се, и - да се воле,
Чак и кад заврше високе школе.

Желим да растем да будем лекар
Па да лечим болесне људе...
Да мантил заслужим, што носи пекар,
Па да ми се хлебу чуде!

Да будем велика као мама
И све да могу да радим сама,
И – малко да будем као тата,
Када већ немам рођеног брата.