Јевтушенко

* * *

 Мы перед чувствами немеем,
мы их привыкли умерять,
и жить еще мы не умеем
и не умеем умирать.

Но, избегая вырождений,
нельзя с мерзавцами дружить,
как будто входим в дом враждебный,
где выстрел надо совершить.

Так что ж, стрелять по цели – или
чтоб чаю нам преподнесли,
чтоб мы заряд не разрядили,
а наследили и ушли?

И там найти, глотая воздух,
для оправдания пример
и, оглянувшись, бросить в воду
невыстреливший револьвер.

1955

 

* * *

Ми пред осећањима често немимо,
ми смо их свикли умерити,
ми живети још не умемо,
и не умемо умирати.

Но, у хтењу да се не изродимо,
не треба никако прићи зликовцима,
као кад непријатељском дому ходимо,
где треба све завршити хицима.

Пуцати у циљ или не – да бирамо,
па к чају да ствар подбодемо,
а да, у ствари, не репетирамо,
већ да се примимо да одемо!

И наћи ту, гутајућ кнедле у ходу,
за оправдања своја смер,
и, окренувши се, бацити у воду
неопаљени револвер.

1955.

препев Радојица Нешовић

А. И. Солжењицин

 

ПОЈ ПЕТЛОВА

 

С нестанком људи, са опустелошћу, са умирањем наших села престадосмо и да га се сећамо, а поколења нам ни чула никад нису – оно подневно многогласно дозивање петлова. Из дворишта у двориште, преко сокака, па изван села, у сунчано лето – чудесан је тај хор победничкога живота.

Ретко шта души донесе такав мир. Никаквим бучним звуциме оптерећен – тај јасни, вибрирајући, сочни, снажни пев донесе нам, као и целом округу нашем – благословен мир и безбрижан спокој – тако данашњи дан доплови до нас, па што не би такав и даље потекао? Наставите с вашим добрим пословима.

Ево, ту негде, он се гордо шетка, наранџасто-бео, с племенито-витешком црвеном крестом.

Блажено се држи.

Е, кад бисмо и ми умели тако.